Emigrantski crni talas
Nije izvesno šta je verno preneto, šta možda prenaglašeno ili ulepšano a šta trajno izgubljeno u prevodu sa nemačkog na srpski jezik romana-prvenca Beće Cufaja (Beqë Cufaj) (1970., Dečani), vodećeg kosovskog prozaiste i saradnika nekoliko nemačkih listova koji živi na relaciji Štutgart-Priština. “Sjaj tuđine” se 2003. pojavio na albanskom jeziku, objavljen je i na nemačkom a zahvaljujući fondaciji Traduki i prevoditeljki Jeleni Petrović dobio je i svoj prvi prevod na srpski.
Ako izuzmemo temate “Sarajevskih svezaka” (poezija, roman, kritika…) u kojima je kosovska scena na albanskom jeziku primereno zastupljena, i ako zaboravimo recimo zbirku pesama “Sloboda užasa” Dževdeta Bajraja (Rende, 2002.), između srpske i albanske književnosti unazad barem dve decenije vlada skoro potpuno međusobno nepoznavanje i ignorisanje. Utoliko pojava prevoda savremenog pisca sa Kosova u trenutku zaoštrene pravno-diplomatske borbe Beograda i Prištine oko statusa Kosova ima primarno kulturno-politički značaj. Ali, sudeći po vrednosti Cufajevog romana, ne samo takav.
Roman o detinjstvu i emigraciji
Iako nevelik po obimu, roman “Sjaj tuđine” Beće Cufaja predstavlja sažeti kompendijum pripovednih mogućnosti. Dvodelni roman ima dva personalna naratora, Rifata i Arbena, koji u prvom delu romana nezavisno jedan o drugoga govore o svom iskustvu odrastanja u kosovskoj varošici Reka, blizu Peći, pri čemu njihovo pripovedanje nosi obeležja saznajno i emocionalno ograničenog, infantilnog doživljaja sveta. U drugom delu romana, obojica naratora su punoletni emigranti u Nemačkoj. Personalne narativne perspektive ukrštene su sa pripovedanjem u trećem licu i sa dnevničkim zapisima Arbena Duke, koji ima ambiciju da u Nemačkoj postane pisac. Ovo eklektično naratološko izobilje međusobno se više uklapa i dopunjuje negoli što smeta jedno drugom nudeći tekst romana kao pretencioznu stilsku vežbu. Naravno, sa doživljajnim govorom likova uvek postoji problem legitimizacije njihovog pripovednog znanja ili kompetentnosti, posebno ako je književni lik, poput Rifata, zvanog Riki, zamišljen kao slabo obrazovani gastarbajter i ženskaroš sklon sitnom kriminalu i nasilju. Raskorak između limita osnovnih odlika ovog lika i onoga što on saopštava posebno se oseća kako se roman primiče kraju, kada Riki ispoljava crte refleksivnog analitičara koji iznosi profinjene uvide o životu u tuđini i međuetničkim odnosima emigranata.
Kratke ili kraće rečenice fokusirane na ograničen vidokrug likova, opisno predočavanje fabulativne akcije, dobar je poligon za dinamičnu atmosferu i prozirnu realnost svakodnevnog iskustva. Marginalan socijalni status likova, njihovo palanačko-seosko poreklo i odrastanje u finansijskoj i emocionalnoj oskudici, rentirani ćumezi i luzeri sa periferije, egzilantsko kretanje unutar uskih krugova zemljaka i etničkih sunarodnika, uzaludni noćni izlasci, opijanja i tuče, neostvareni snovi o odlasku u Ameriku…, tematski su planovi koji roman Beće Cufaja vezuju uz neonaturalistički crni talas i egzistencijalističku prozu. Što je socio-kulturološki zgodan uvid ako “Sjaj tuđine” stavimo u kontekst savremene postjugoslovenske proze autora srednjeg i mlađeg doba, jer predstavlja link ka nekadašnjim poetičkim strujanjima, ali i specifičnu ilustraciju književnih kretanja na Kosovu.
Iako im okolnosti postavljaju tragična ograničenja, Cufajevi likovi ispoljavaju vitalizam nemirenja. Portreti glavnih likova uspostavljaju plodonosan kontrast. Naspram Arbenove očekivane intelektualne introvertnosti i onanističke samoće, stoji Rikijeva “raskošna” psihopatologija. Riki je palanački mangup iz razorene porodice koga je i otac gastarbajter zaboravio; kasnije porodični despot i libidinozni emigrant koji je prešao put od građevinskog i fizičkog radnika da bi se uživeo u ulogu lokalnog krimosa. Rikijeva nestišljivost i njegov očekivani pad zbog hibrisa neumerenosti, nosi u sebi tragičnu crtu socijalno motivisane “pravedne” pobune, ali i predvidljive ljudske (balkanske) slabosti koja sprečava ljude da se u “dobru ne ponesu a u zlu ne ponište”.
Izgubljene iluzije
Cufajev roman je vremenski smešten pre sukoba na Kosovu i NATO-intervencije, ali ima usputnih referenci na represiju srpske policije nad Albancima na Kosovu, kao i na duboku etničku distancu koja je postojala kod Albanaca prema Srbima tokom perioda socijalističkog “reda i progresa”.
“Sjaj tuđine” je odličan naslov koji skriva bolnu ironiju. Cufajev roman potvrđuje naslovnu sintagmu tako što spaja jalovost iluzije o srećnom bekstvu iz kazamata domovine i neugaslost čežnje ka boljem životu koji u siromašnim i zaostalim zemljama nikad nije situiran tamo gde je dom.