Briga ih za Polančeca, traže svoje otpremnine

Presuda bivšem potpredsedniku Vlade i ministru privrede Damiru Polančecu i vukovarskom advokatu Petru Miletiću u slučaju studije o konvalidaciji ponovo je aktuelizovala pitanje ostvarivanja prava borovskih radnika srpske nacionalnosti. Malo ko od radnika se nije osećao prevarenim kada je čuo za milionske iznose koji su bili isplaćeni njihovim advokatima, dok su oni ostali uskraćeni za otpremnine, što je uz priznavanje radnog staža bio jedan od ključnih zahteva s kojim su krenuli u borbu s državom. Polančec je nepravomoćno osuđen na 15 meseci zatvora zato što je oštetio državu za pola miliona kuna, koliko je vukovarskom advokatu isplatio za izradu studije o konvalidaciji. Uz jednogodišnju zatvorsku kaznu, Miletiću je zagrebački Županijski sud dodao i zabranu bavljenja advokaturom u trajanju od dve godine, a obojicu je obavezao da novac vrate u državnu blagajnu.

Nejednaka prava radnika

Na suđenju se moglo čuti da je studija izmišljena kao rešenje za isplatu dodatnog honorara advokatu Miletiću, koji je pravno zastupao većinu od 4.500 bivših, radno neangažovanih radnika Borova pretežno srpske nacionalnosti, okupljenih u Udruženju radnika Borovo. Miletiću je ranije već bilo plaćeno milion i 300 hiljada kuna, a njegovom kolegi Đuri Peuliću iz Vinkovaca milion kuna za zastupanje borovskih radnika, jer su se smatrali oštećenima kada je problem bio rešen nagodbom.

Vukovarskom advokatu je dobiveni iznos bio nedovoljan s obzirom na, kako tvrdi, ogromne troškove zastupanja radnika tokom nekoliko godina, pa je od Polančeca tražio još. Za bivšeg potpredsednika Vlade nije bilo sporno da se advokatu novac isplati, već se tražio način, ali sredstava za otpremnine borovskim radnicima, nažalost, nije bilo.

Sve je počelo 2003. godine kada je Vlada Ivice Račana za oko 1.500 radnika Borova hrvatske nacionalnosti priznala radni staž od 1991. godine u kontinuitetu – iako većina njih nije bila radno angažovana – te im za svaku godinu ukupnog staža isplatila po 1.500 kuna otpremnine. Ista prava odlučili su da zatraže i radnici srpske nacionalnosti, zbog čega su osnovali interesno udruženje. No, za njihove zahteve niko nije imao sluha. Najspornije je bilo to što se radnici nekadašnjeg Kombinata u decembru 1991, kada je to zbog rata bilo fizički nemoguće, nisu javili u Zagreb na poziv tadašnje uprave, zbog čega su im upisani otkazi koji su ih sve do reintegracije čekali u radnim knjižicama. Kako je koji radnik podizao svoju knjižicu, da li zbog zapošljavanja, prijave na zavod ili zbog ostvarivanja prava na zdravstveno osiguranje, tako je dobivao otkaz. Iako je u svakom otkazu stajala napomena koja govori o pravu na žalbu, radnici na to nisu obraćali pažnju, a neki su smatrali da od nje ne bi bilo ništa. Deo radnika svoje radne knjižice nije ni podigao, strpljivo čekajući da ih se pozove na posao ili da se postigne nekakav dogovor s Borovom ili državom. Nakon niza uzaludnih pokušaja predstavnika udruženja da s nadležnima razgovaraju o njihovim zahtevima, obraćanja na adrese brojnih državnih i međunarodnih institucija, podizanja tužbi i održavanja javnih protesta, sve je stiglo i do vrha države koja je u svrhu rešavanja tog problema osnovala radnu grupu.

Član te radne grupe predložen od strane Vlade bio je i Jovan Ajduković, bivši potpredsednik SDSS-a i zamenik vukovarsko-sremskog župana, koji je od početka uključen u problematiku borovskih radnika, jer je u to vreme bio predsednik Zajedničkog veća opština.

– U vreme kada je Hrvatskoj trebao biti odobren avi za Evropsku uniju, Udruženje radnika Borovo dogovaralo je proteste, jer više nije bilo drugog načina da se skrene pažnja javnosti na njihov problem. Primio sam poziv od Vesne Škare Ožbolt, tada ministarke pravosuđa, koja mi je rekla da premijer želi razgovarati sa mnom. Tadašnji premijer Ivo Sanader mi je u telefonskom razgovoru rekao kako nije dobro da ljudi izlaze na ulice, jer je to loša slika za EU, te obećao da ćemo otpočeti razgovore – kaže Ajduković. Dodaje da je ubrzo predsednik SDSS-a i tadašnji saborski zastupnik Vojislav Stanimirović uputio zahtev Vladi da se održi sastanak, kojem su sredinom januara 2005. prisustvovali gotovo svi ministri, a nakon čega je formirana radna grupa.

Uzmi ili ostavi

Ajduković ističe da su sve vreme zahtevi srpske strane bili i radni staž i otpremnine, te da se baratalo iznosom od oko 85 miliona kuna, što je po mišljenju nekih članova radne grupe bilo prihvatljivo. Prema Ajdukovićevim rečima, a što je rekao i na suđenju Polančecu i Miletiću, sve se promenilo kada su se u pregovore uključili saborski zastupnici SDSS-a i bivši potpredsednik Vlade Damir Polančec, koji je na jednom sastanku rekao da od premijera Sanadera ima mandat samo za priznavanje radnog staža. Ajduković takođe tvrdi da se tada zamerio svojim stranačkim kolegama, jer je bio protiv sporazuma bez otpremnina. Sporazum je, dodaje, prihvatio tek kada je shvatio da se radi o principu “uzmi ili ostavi”, te da je to jedini način da bar jedan deo radnika ostvari neka prava. Napominje da je već na sledećem sastanku Polančec počeo govoriti o nekakvom odgađanju sporazuma, što nikako nije odgovaralo radnicima s obzirom na to da su se bližili izbori čiji je rezultat bio neizvestan, te da je rok za mogući odlazak u prevremenu penziju određenog broja radnika isticao 1. januara 2008. Po njemu, jedino moguće rešenje bilo je prihvaćanje sporazuma.

Na suđenju Polančecu i Miletiću svoj iskaz je kao svedok odbrane dao i predsednik SDSS-a Vojislav Stanimirović.

– Problem borovskih radnika trajao je godinama. Advokati nisu mogli ništa učiniti sudskim putem, a istovremeno su radnici hrvatske nacionalnosti dobili otpremnine. Vlada je donela Zakon o konvalidaciji koji nije provodila, već ga je svojom odlukom čak vremenski ograničila na godinu dana. Naš sporazum o podršci Vladi Ive Sanadera u trećoj tački govori da se u roku od šest meseci konvaliduju svi zahtevi podneseni u HZMO vezani uz kombinat Borovo, što nije učinjeno – nabraja predsednik SDSS-a razloge zbog koji se ta stranka uključila u problematiku borovskih radnika. Stanimirović dodaje da je jedan od razloga bilo i sprečavanje mogućih incidenata na mitinzima zbog pretnji rukovodstva Udruženja “balvanima na ulicama” i “čizma revoluciji”.

– Prozivalo se SDSS da je kriv što Vlada nije napravila posao u korist radnika Borova. Mi nismo bili stranka u pregovorima, ali smo pritiskom na Ivu Sanadera, čiju smo Vladu podržavali, uspeli za pregovarački sto dovesti predstavnike Vlade, HZMO-a, uprave Borova, predstavnike Udruženja i nas saborske zastupnike kao svedoke. Naš zahtev je bio jasan: da se ispoštuje sve što je dano radnicima hrvatske nacionalnosti. Nismo bili zadovoljni rešenjem da se prizna samo radni staž, ali očigledno nije bilo dobre volje za drugo – objašnjava Stanimirović.

Do otpremnina na sudu

Savo Davidović, sekretar Udruženja radnika Borovo koji je takođe učestvovao u pregovorima, kaže da je potpisani sporazum bio jedino moguće rešenje u tom trenutku.

– Dosad je u penziju, zahvaljujući radnom stažu iz tog sporazuma, otišlo oko 1.800 ljudi. Mnoge od njih su prevremene i male, ali smo prilikom prihvaćanja sporazuma, iako nezadovoljni u potpunosti, razmišljali da će ljudi deset godina posle rata ipak početi nešto da  dobivaju, jer do tada nisu imali nikakva primanja – kaže Davidović. Onima kojima sporazum nije odgovarao, ostavljena je mogućnost da svoja prava pokušaju ostvariti sudskim putem. Ni njemu nije odmah bio priznat radni staž, budući da je nešto ranije otišao u invalidsku penziju, zbog čega sada prima 710 kuna manje nego što bi dobio da mu je priznato još devet godina staža na što je prema sporazumu imao pravo.

Zagorka Malinović nije htela potpisati ponuđeni sporazum o obeštećenju radnika Borova upravo zbog toga što nije obuhvaćao isplatu otpremnina.

– To se nije smelo dogoditi. Mislim da je taj sporazum sramotan, jer radnici ništa nisu dobili. Sam radni staž nije puno značio, jer su ljudi za 30 godina staža dobivali jedva hiljadu kuna penzije – kaže ova radnica. Na nepravilnosti u sporazumu ukazivala je u pismima kojima se obraćala na brojne adrese, od predsednika države, USKOK-a i advokatske komore do finansijske inspekcije i Evropske komisije.

Ova 51-godišnja Boboćanka je među hiljadu bivših radnika Borova koji sudski pokušavaju osporiti postignuti sporazum i ostvariti pravo na otpremnine. Sporove na opštinskom i županijskom sudu u Vukovaru su izgubili, ali cilj im je stići do Vrhovnog suda, a potom i Evropskog suda za ljudska prava. Za sadržaj sporazuma koji je ponuđen radnicima Zagorka Malinović smatra odgovornim čitavo rukovodstvo SDSS-a: ogorčena je na njih jer nisu insistirali da se i Srbima isplate otpremnine koje su dobili radnici hrvatske nacionalnosti. Ukazujući na petu tačku tog sporazuma koja govori o naknadama za pravne zastupnike, mišljenja je da su i advokati takođe imali razlog da prihvate taj sporazum, dok o interesima radnika niko nije vodio računa.

Zagorka Malinović je invalid. U Borovu, gde se zaposlila 1976, sa svega 17 godina, radila je sve do rata. Posle reintegracije, budući da nije imala zdravstveno osiguranje, podigla je radnu knjižicu iz kadrovske službe Borova, a 2007. otišla u invalidsku penziju sa 15 godina i jednim mesecom radnog staža. Tada su je iz HZMO-a vratili u kadrovsku službu Borova da joj isprave datum otkaza u knjižici, pa su je tako, promenivši datum iz 3. decembra na 31. avgust 1991, zakinuli za još tri meseca staža. Nada se da će se sudskim putem izboriti za otpremnine.

Penzija od 860 kuna

Kada je u februaru 1964. počela raditi u borovskoj gumari, Milena Rakas je bila 15-godišnjakinja. U mirovinu je otišla sa 55 godina, a za 30 godina radnog staža dobila je svega 860 kuna penzije. Uz redovna usklađivanja od 2003. godine do danas, penzija joj je narasla na 1.580 kuna, ali i to je daleko od potrebnog za normalan život.

Sramotna je činjenica da je nakon 30 godina rada provedenih u teškim uslovima, u penziju otišla bez ijedne kune otpremnine. Zbog toga se i učlanila u Udruženje radnika Borovo. Prvo je za pravno zastupanje uplatila 200, a kasnije još 400 kuna. Kako je sporazumom ishodovan samo radni staž, to je prihvatila računajući da će joj s više godina staža penzija biti veća. Budući da joj u prvom krugu radni staž nije bio priznat, odlučila se na tužbu i dobila spor u kojem ju je zastupao upravo Petar Miletić. S obzirom na to da je u septembru potpisan aneks sporazuma iz 2007. godine i da je procedura upisa radnog staža počela, Milena Rakas očekuje da će uskoro ostvariti svoje pravo na zasluženi iznos penzije.

Petar Miletić: Sporna studija nije bila fiktivna

Nepravomoćno osuđeni vukovarski advokat Petar Miletić smatra se žrtvom političkog progona Damira Polančeca i kolateralnom štetom. Za spornu studiju tvrdi da je bila potrebna i da za njega nije bila fiktivna, jer je njenoj izradi ozbiljno pristupio.

– Ja nisam mogao ulaziti u motivaciju g. Polančeca da se ta studija izradi. Ona je za mene bila potrebna i važna, jer je reč o pitanju konvalidacije koje ni danas nije rešeno, a odnosi se na preko 180 hiljada građana srpske nacionalnosti – tvrdi Miletić i dodaje da je u skladu s ugovorom uradio i dopunu koju je ministarstvu dostavio prošle godine u aprilu, ali da to na sudu nikoga nije zanimalo. Miletić ističe da studija nema nikakve veze sa sporazumom o obeštećenju borovskih radnika i da on nije izigrao njihovo poverenje i interese.

– Ta studija je kompenzacija za dodatni posao, jer smo ja i ostali advokati prema sporazumu o uređenju radno-pravnog statusa radnika, imali pravo na naknadu za zastupanje radnika. Radnici su uplaćivali avans od 400 kuna, međutim ti troškovi su narasli na mnogo veće iznose, a pošto nismo hteli opterećivati radnike, taj novac smo tražili od Borova – objašnjava Miletić i dodaje da im je prvi deo honorara Borovo isplatilo, ali da je on lično ostao uskraćen za drugi deo honorara nakon podnošenja 2.106 tužbi, budući da Borovo ni nakon sedam meseci od potpisivanja sporazuma nije krenulo s realizacijom.

– Da nije bilo tih tužbi, Borovo još ne bi krenulo s upisom radnog staža i mnogi radnici bi ostali bez prava na prevremenu penziju – naglašava Miletić.

– Tom studijom sam odustao od troškova zastupanja za podnošenje i povlačenje 2.106 tužbi koje nisam hteo da naplaćujem od radnika. Tada mi je ponuđen dodatni posao koji sam, iako nevoljno, prihvatio da naplatim bar nešto – priča vukovarski advokat, tvrdeći da je u čitavoj priči on oštećen jer su njegovi stvarni troškovi bili oko 3,5 miliona kuna. Iako njegove stranke nisu ostvarile pravo na otpremnine, za to se ne smatra odgovornim.

– Tekst sporazuma dogovarali su premijer Sanader i saborski zastupnici SDSS-a mnogo pre nego što je nama u pregovaračkoj grupi ponuđen. Ja sam pravio pravne analize i prigovore, ali nije bilo mogućnosti da se išta drugo osim radnog staža i doprinosa uglavi u taj sporazum – tvrdi Miletić. Prema njegovim rečima, u prvom krugu je pravo na upis radnog staža ostvarilo 2.385 radnika, a u postupku je još 716 radnika obuhvaćenih aneksom sporazuma, koji je potpisan 15. septembra ove godine.