Štreberski tao

Dakle, šta vas je odvelo u Istanbul? Otkud vi tamo?

– Pa, sve je počelo kad sam upoznao turskog reditelja kurdskog porekla, Huseina Karabeja, koji je radio film “Moj Marlon i Brando”, koji je užasno zanimljiv i dobio je silne nagrade po festivalima. Sreli smo se potpuno slučajno, stigli smo u istom trenutku na varšavski filmski festival, pa su nas stavili zajedno da popijemo kafu dok nas ne rasporede. Malo smo popričali i on mi je rekao da se njegov film prikazuje sutra, i ja sam ga tako odgledao, jer mi je on bio prilično simpatičan. Film mi se jako dopao, pa smo posle ostali da pričamo celu noć o svemu, o filmu, smislu života (smeh), baš svemu, i onda je on dan kasnije otišao. Tako je otpočelo naše prijateljstvo i prepoznavanje i ostali smo u kontaktu. Ponovo smo se sreli na festivalu u Sofiji kad me je pozvao da učestvujem u jednom njegovom projektu i ja sam rekao – važi. Reč je o omnibusu iniciranom činjenicom da je ove godine Istanbul prestonica evropske kulture: Karabej je predložio da šest reditelja iz raznih zemalja van Turske dođu u taj grad kako bi napravili svoj kratki film o Istanbulu u Istanbulu, a da sve te zemlje imaju kulturno-istorijske veze s njim. To su, dakle, Aida Begić iz BiH, Erik Nazarijan koji je rođen u LA-ju, ali je jermenskog porekla, Sterios Niziris iz Grčke, Omar Šargavi koji je Danac ali i polu-Palestinac, i Hani Abu-Asad, Palestinac koji je radio film “Paradise now”, koji je bio nominovan za Oskara i dobio Zlatni globus. Ideja je da svi mi dolazimo u Istanbul, dok je ostatak ekipe turski, izuzev u mom slučaju glumci, jer sam ja radio s našim glumcima, budući da je priča to zahtevala. A to je, eto, neko sasvim novo iskustvo.

Kreativno uspostavljanje mostova

I? Kako je bilo?

– Iskreno rečeno, to mi je povremeno ličilo na reality show: uzmeš šest reditelja i staviš ih u nepoznatu sredinu, daš im ekipu koju ne poznaju i, kao, pet dana snimanja, pa čekaš da vidiš šta će da se desi (smeh). U stvari, jako sam zadovoljan rezultatom. Ali, ipak, nekako si odjednom izbačen iz uobičajene situacije u kojoj radiš sa svojim saradnicima na koje si navikao, a ja, pošto sam sklon uzbuđenjima, još sam izabrao glumce s kojima nikad ranije nisam radio, Miru Furlan i Svetozara Cvetkovića, i izabrao sam da radim nešto što je bilo potpuno novo i po pristupu, pošto sam sve radio kamerom iz ruke i dokumentarističkim stilom, sve kako bih ispričao jednu priču koja uopšte nije duhovita, a ja inače jako volim da ozbiljnu priču izbalansiram humorom. A po žanru je to, moglo bi se reći, poetični triler. I bilo je stvarno… uzbudljivo. Snimali smo u čuvenom istanbulskom bazaru Spice, kod luke Eminönü, koji je prepun turista i lokalaca i svega. Razmišljao sam: ma, to je sjajno, ubacićemo jednostavno glumce tu i snimati dokumentarno, a svi ti ljudi unaokolo predstavljaće i statiste i scenografiju ujedno. A onda se, naravno, podudarilo da je film sniman poslednje nedelje ramazana, i završili smo ga prvog dana Bajrama, što konkretno znači da svi posle mesec dana posta, tokom ta dva dana pred Bajram, pored uobičajene gužve, još nagrnu tamo da kupe hranu i razne druge stvari za predstojeće slavlje. Bilo je ludo.

Kako se zove taj projekat? Kako je sve to uopšte počelo?

– Zove se “Do Not Forget Me, Istanbul”, prevod je nezgodan i to jako loše zvuči na srpskom: “Ne zaboravi me, Istanbule”. A kako je sve počelo? Husein Karabej je u jednom razgovoru sa grčkim piscem Petrosom Markarisom, koji je rođen u Istanbulu u okviru tamošnje grčke manjine koja je onda proterana, ustanovio da on živi ne samo u istom tom kvartu koji je svojevremeno naseljavala velika istanbulska jermenska i grčka zajednica, već i u istoj ulici pa i u istoj zgradi u kojoj je Petros odrastao, samo dva sprata iznad njegovog nekadašnjeg stana! To je Huseina prilično uzdrmalo i kliknulo mu je da bi sve te naše veze i sva poklapanja mogla da budu vrlo zanimljiva. Meni je bilo najzanimljivije to što sam imao priliku da učestvujem u jednom takvom projektu koji može spolja da deluje kao neki ex-yu projekat po ključu, kao, uzeli smo jednog Jermenina, jednog Grka, jednog Srbina, ali, na stranu ta formalna ključ-varijanta, meni je vrlo uzbudljivo bilo to što svi ti ljudi iz tih zaraćenih ili kakvih god zemalja dođu tu i kažu: “Mi možemo da napravimo film zajedno.” Sad, neki se zaista bave tim pitanjima, pogotovo Grci, Jermeni, tim odnosima, prevazilaženjem, neki baš i ne, ali činjenica je da smo bili zajedno na jednom mestu i komunicirali, a ja duboko verujem u takvo kreativno uspostavljanje mostova.

Ničije dete

Karijeru ste počeli s vanredno uspešnim kratkim filmom “(A)torzija”. Šta to znači i zašto je slovo “A” u zagradi?

– Torzija znači uvrnuto i to je ono što se u filmu dešava s teletom, materica je uvrnuta i oni moraju da okreću kravu. Iskreno, zvao se “Atorzija” na nivou scenarija, a onda smo shvatili da je to nepravilno, jer “torzija” je ona prava reč, ali toliko nam je dotad već ta “A-torzija” prirasla srcu da smo prvo slovo naprosto stavili u zagradu i tako reč pretvorili u negaciju uvrtanja… Uvek kad sam morao da objašnjavam šta to znači, govorio sam: “Suviše komplikovan naslov za jedan jednostavan film!”

“(A)torzija” je odlikovana Zlatnim medvedom u Berlinu i bila nominovana za Oskara, a opet, punih pet godina je prošlo dok niste konačno realizovali svoj prvi dugometražni film, “Ljubav i drugi zločini”. Kako to?

– Između “(A)torzije” i “Ljubavi i drugih zločina” takođe sam učestvovao u omnibusu, “Izgubljeno-nađeno”. A opet, prošlo je mnogo vremena, tačno je to. Iskreno, to nije bilo pitanje sredstava – ja sam tada osećao da još uvek nisam sasvim spreman da napravim celovečernji film. Svi su me gurali u tom smeru, film je stvarno imao neverovatan uspeh, bilo je i zainteresovanih producenata, ali ja nisam osećao da mogu, smatrao sam da mi treba još vremena. Eto. Trenutno radim na filmu po scenariju Vuka Ršumovića. Zove se “Ničije dete”. To je priča o divljem detetu pronađenom u šumi u Bosni krajem osamdesetih, koje onda šalju u Beograd da…

Aha, Kaspar Hauzer!

– Da, Kaspar Hauzer, ali i “L’Enfant sauvage” Trifoa ili “Nell” sa Džodi Foster.

Je l’ to po istinitom događaju?

– Pa, inspirisano je istinitim događajem, ali mi to sad prilično pakujemo u neki stilizovani, bajkoviti kontekst.

Ali se sve to i dalje događa tih osamdesetih?

– Da, to ne diramo, zato što dete šalju u nekakav centralni zavod u Beogradu, a četiri godine kasnije počinje rat u Bosni i Bosna postaje nezavisna država koja povlači svoje građane iz institucija i taj dečak koji je sada mladić dobiva poziv da se vrati. On do tog trenutka već i govori, ne baš sjajno, ali, kao, izvršio je neku socijalizaciju, sad se nalazi pred velikom dilemom. S druge strane, prvi put u životu dobiva pismo u kojem na vrlo administrativan način, ali ipak, stoji da je nekome potreban. Dakle, bavim se temom pripadanja, u svim oblicima. Pripadanja nekom voljenom biću, porodici, instituciji, državi, sistemu, pa i civilizaciji, u krajnjoj liniji. Takođe sam shvatio da bih voleo da napravim izvestan odmak od realističkog pristupa, jer je tema prilično mračna, pa sad to pakujem više u bajkoviti kontekst, koji je stilizovaniji i sadrži humor. Ideja je da bude toplo, da postoji izvesni balans.

Region funkcioniše savršeno

Kad završite rad na jednom filmu, koliko ste zadovoljni rezultatom?

– Spadam u ljude koji jako sumnjaju u sebe. Mislim, ja sam ipak siguran da sam talentovan, ali istovremeno imam i neviđene sumnje i svaki put najpre moram sebi da dokazujem da uopšte treba da se time bavim. U filmu zavisiš od neviđenog broja ljudi i okolnosti. Zavisiš od sunca, od vremena, a imaš taj jedan snimajući dan i ne smeš da ga ne iskoristiš i onda snimiš to što imaš. A da ne govorim o tome da si rob mogućnosti da se neko iz ekipe tog jutra posvađao sa ženom pa je sad nadrkan, ili je neko naprosto neraspoložen. I tu sad moraš da imaš vrlo istočnjački pristup, nekakav zen koji je meni nekad dolazio prirodno. Moje iskustvo je da sve što ti krene loše ima razloga, jer te dovede do nečeg još mnogo boljeg, to mi se često dešavalo. Ali, kako sam stariji, iskreno rečeno, moram sve češće sam sebi da ponavljam to kao načelo. Jer, zaista, kad stvari idu suprotno od planiranog, to znači da te Veliki Scenarista – a postoji čitava grupa mojih prijatelja koji to Nešto gore nazivaju Velikim Scenaristom – tera da nađeš bolje rešenje. Tako da je bavljenje filmom vrlo čudno, ima u tome zaista nečeg taoističkog, ako nešto treba da bude, bude, a kad ne ide, baš ne ide. Međutim, ja sam sa druge strane štreber i ne volim iznenađenja, i stalo mi je da imamo probe, pa da postavimo stvari, da znamo šta ćemo da radimo. Kako bih rekao, taj taoizam, sve to funkcioniše samo ako si pripremljen. Jer ja verujem da moraš da zaslužiš da ti se takve stvari dešavaju.

Štreberski tao?

– Da. Tako da s jedne strane imam tu pripremljenost, a s druge izuzetnu otvorenost i dodatnu veru da će se tu nešto još otvoriti.

Zanima me vaše mišljenje o savremenom srpskom filmu.

– Jao, mislim da se oporavljamo od tih devedesetih i mislim da plutamo u nekakvom vakuumu i pitamo se kojem bi se trebalo privoleti konceptu. I dalje se nadam nekom talasu koji će da nastane iz svega toga, jer to je jako zgodno i čini da ne moraju svi filmovi da budu remek-dela, ali da odjednom nastane veliko interesovanje za bilo šta što dolazi s jednog prostora. Evo, recimo, baš ovo što se dešava s Rumunijom koja je u roku od nekoliko godina postala jedna od najzanimljivijih kinematografija na svetu. A srpski film ima problem da se uopšte odredi zbog kompleksa najkomercijalnijeg, najzabavnijeg filma u bivšoj Jugoslaviji. Znači, imaš kao tu sad neko razračunavanje s nametnutim imidžom komercijalne, dopadljive, komunikativne srpske komedije od strane mlađih reditelja koji se više lože na nešto umetničko, što je ovde kod nas opet jedna potpuno zaboravljena tradicija, kao da ovde nisu živeli i stvarali Makavejev ili Žika Pavlović ili Žilnik…

U srpskom filmu je trenutno uzbudljiva različitost, začetak potencijalne različitosti unutar scene. Vidim da su reditelji na koje se mladi ljudi lože vrlo umetnički, pa čak i vrlo hermetični umetnički reditelji, koje ja inače ne pratim, pa se osećam kao neki deda koji mora sad da uči od klinaca. S druge strane, njima je jako dostupan internet, pa imaju uvid u neke egzotične kinematografije, plus dostupnost video-tehnologije. Jako bih voleo da iz svega toga nešto izađe. Ove godine me jako obradovao uspeh Nikole Ležajića (dobitnik glavne nagrade Sarajevskog filmskog festivala za film “Tilva Roš”), jer u njemu se stvarno oseća veliki talenat i autentičnost. Pa, recimo, Oleg Novković s tim čudnim, brehtovskim filmom “Beli, beli svet” po predstavi i scenariju Milene Marković, koji je na festivalu u Lokarnu dobio dve nagrade.

Kako stoje stvari s ovom našom, postjugoslovenskom, regionalnom saradnjom? Ima li je?

– Kako da ne. Region funkcioniše savršeno.

Zaista?

– Pa, na nivou umetnika da. E sad, na nivou država to je posebna priča. Ipak, koprodukcije su normalna pojava i to stvarno funkcioniše. Recimo, Karanovićeva “Besa” je koprodukcija Slovenije, Hrvatske, Srbije, pa Vinko Brešan, Danis Tanović, svi rade regionalne koprodukcije. A što se tiče samih filmadžija, mislim da to fantastično funkcioniše. I družimo se na tim festivalima: ako su evropski festivali prilika za druženje na jednom širem nivou, ovi “naši” festivali su šansa za isto to, ali u okviru regiona.

Istanbul: ne zaboravi me

Ovih dana u Istanbulu je završeno snimanje kratkog igranog filma pod radnim naslovom “Mirko”, u režiji Stefana Arsenijevića, a u sklopu celovečernjeg omnibus-projekta “Istanbul: ne zaboravi me”. Glavne uloge poverene su Miri Furlan i Svetozaru Cvetkoviću. Film prati bračni par na odmoru u Istanbulu. Kada se glavna junakinja slučajno izgubi u uličicama punim ljudi, neočekivano ugleda svog sina koji je poginuo pre više godina.

Umetnički direktor i inicijator projekta je turski reditelj Husein Karabej, dok je dramaturški savetnik čuveni pisac i dugogodišnji Angelopulosov scenarista, Petros Markaris. Planirano je da snimanje svih priča bude završeno do novembra, a premijera se očekuje 2011.