Sve može da trpi, sem onoga u kadru

Na nedavno održanom Zagreb film festivalu prikazan je film  “Tilva Roš”, prvo dugometražno ostvarenje srpskog režisera Nikole Ležaića, nagrađeno Srcem Sarajeva, a koje opisuje grupu mladih skejtera u Boru u istočnoj Srbiji, dok se u pozadini odvija socijalni bunt.

Prije nego što ste dobili nagradu u Sarajevu, izjavljivali ste da dobar film ne mora da ima nikakvu poruku, već je dovoljno da zabavi i da pokaže nešto što još nije viđeno. Da li biste zbog nagrade i dobrog prijema publike u Sarajevu i Zagrebu revidirali taj stav?

– Meni je glavna stvar da film zabavi publiku, a još mi je važnije da zabavi nas koji radimo na njemu. Ako film zabavi nekog ko radi na njemu, zabaviće i publiku. Uostalom, najvažnija uloga koju film može da ima jeste da te obogati za neko iskustvo koje realno ne bi mogao da imaš.

Kako biste definirali svoj film? Da li bi bila prikladna definicija “‘Billy Elliot’ sreće ‘Kidse’ i zajedno prave ‘Rudarsku operu'”?

– (smijeh) Volim i “Bili Elliota” i “Kidse” i “Operu za tri groša” i Novkovićev film koji govori o stvaranju te opere u Boru. Doduše, moji junaci nisu zla deca kao u “Kidsima”, u mom filmu deca su super. Kako sam iz Bora, bilo mi je bitno da krenem od onoga šta najbolje poznajem i da napravim priču u kojoj bih se kao početnik mogao osećati najsigurnije, s obzirom na to da nisam mogao računati na iskustvo ili finansijsku pomoć.

Kako ste došli na ideju o filmu?

– Kao student Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, od drugara koji je takođe iz Bora i  koji je takođe pokušavao da se upiše, dobio sam pre nekoliko godina CD sa njegovim filmom. Znate, kad ste iz male sredine i kad se pokušavate ubaciti tamo gde primaju malo ljudi, kontaktirate ljude iz vašeg okruženja koji bi mogli znati kako to funkcioniše. Moj drugar je uz svoj film narezao i jednočasovni amaterski jackass video s vratolomijama koje su glavni junaci mog filma, Stefan Đorđević i Marko Todorović, snimili tog leta kao tinejdžeri. Tad sam imao 25 godina, a to je vreme kad u Srbiji zvanično prestaješ da budeš klinac i gubiš sva socijalna prava preko roditelja. Gledajući film, shvatio sam da postajem odrastao čovek i osetio kolika je klinačka energija, iskrena i bez kalkulisanja, pa sam se odmah zagrejao za ideju da radim film u kom bi glumili likovi koji podsećaju na njih i koje bi glumili oni sami. Počeo sam da pišem priču baziranu na snimcima koje sam video i na njihovim i mojim životnim situacijama, napravivši više-manje nerealnu situaciju u koju sam pokušao ubaciti neku dramsku notu.

Koliko se mladi ljudi mogu pronaći u vašem filmu s obzirom na to da postoji mnogo gradova kao što je Bor?

– U Engleskoj postoji mnogo gradova kao što je Sheffield, ili Halle u Nemačkoj, uopšte mnogo malih urušenih gradova koji pokušavaju da se nekako iskobeljaju iz postkomunističke situacije. Sva ta mesta su urušena, ali nigde u njima ne postoji depresija, ljudi su užasno duhoviti i imaju puno duha, pa na najbolji mogući način pokušavaju da iskoriste šta imaju. Kad sam bio klinac u Boru, pokušao sam da iskoristim napuštene kopove, među njima i Tilvu Roš, što na vlaškom znači Crveno brdo, i da se zabavim. To je najbolje šta klinac može da uradi i na kreativan način iskoristi.

Kako ste bez scena seksa uspjeli snimiti film u čijem je centru odnos dvojice mladića i jedne djevojke?

– Meni scene seksa u filmovima izgledaju jadno. Postoje dva koncepta: da neko pokuša da seks izgleda dobro a ispadne jadno, ili da pokuša da izgleda jadno i to stvarno ispadne jadno. Mene ne interesuje da seks izgleda jadno, pa nisam ni hteo da ga prikazujem. Seks na filmu me ne interesuje i zato što ste tu uvek treći, onaj ko samo gleda, a to je dosadno (smijeh).

Čulo se da bi vaš film mogao da prođe i kao francuski?

– To mi je drago, pogotovo kad su me poredili sa Truffautom. Ljudi sa Balkana misle da  Evropa i svet hoće da nas vide na neki određeni način, da vide da smo mnogo ludi, ovakvi i onakvi. Ali to je glup način i zbog toga sam pokušao da napravim film kakvog bih ja lično voleo da gledam.

S obzirom na mladenački izraz, izgleda da ste ostali svoji i nakon završetka fakulteta?

– Niko ne može da te nauči nešto posebno o filmu, mogu da ti kažu osnove koje možeš i da pročitaš u knjizi. Važno je da opravdaš roditeljima razloge zbog kojih hoćeš da snimaš filmove, jer ne postoji ni jedan razlog zašto bi te iko izdržavao i podržavao u tome da radiš nešto neprofitno. Nema mnogo smisla baviti se filmom ako to nije iz čiste ljubavi. Podržavam svakog ko želi da uđe u film sa entuzijazmom, ali taj nikad ne sme da kompromituje ono što je pred kamerom. Sve može da trpi, ali ono u kadru ne.

Učešće na ZFF-u bila je prilika da Ležaić prvi put dođe u Hrvatsku nakon skoro 20 godina.

– Moji su porijeklom iz Đevrsaka, ali su odavno otišli u Srbiju. Kao dete dolazio sam sa  njima kod babe na letnji raspust, a zadnji put sam tamo bio 1990. kad su počele sve one gluposti. Otada nisam dolazio, a kad je baba umrla, kuća je pripala stricu koji zbog obaveza ne dolazi u nju. Kuća je spaljena nakon “Oluje”, kasnije je renovirana, ali u njoj niko ne živi…