Rekao sam ono što su čuli i predsednici

Nakon što je dva dana bio domaćin predsjednicima Josipoviću i Tadiću, predsjednik SDSS-a Vojislav Stanimirović dao je intervju novinaru beogradske “Politike”, koji je prisustvovao i sastanku s rodbinom srpskih civila pobijenih u Vukovaru u proljeće i ljeto 1991. Uoči intervjua, članovi tih obitelji Stanimiroviću su poslali službeni protest kojim su izrazili razočaranje što ih ni Josipović ni Tadić nisu spomenuli u svojim službenim obraćanjima. U “Politici” Stanimirović o tome kaže: “Njih dvojica sa premijerkom Kosor, primili su i delegaciju Srba, čiji su najmiliji ubijeni pre početka ratnih operacija na tom području. To je veoma značajno, kada se razgovara o tome kako je počeo rat u Vukovaru, jer je do sada uvek rečeno da su Srbi počeli taj rat, što nije tačno.” Te su rečenice pokrenule lavinu napada hrvatskih medija i političkih krugova na Stanimirovića.

– Ja sam to doživeo dosta teško, iz dva razloga: zato šta mislim da su time pokrivali neke političke teškoće i dešavanja u državi u ovom mesecu, a drugo, jer nisam ništa posebno novo rekao šta već nisu rekli Žarko Puhovski, Drago Pilsel ili Drago Hedl, koji su govorili o stradanju civila Srba u Vukovaru pre rata.

Prema hrvatskim medijima, ispalo je kako ste vi samo rekli da Srbi nisu počeli rat. Stekao se dojam da to govorite misleći na cijelu Hrvatsku?

– Nisam govorio o uzrocima rata, nisam govorio o agresiji ili ne-agresiji, samo sam odgovorio na pitanje novinara, u sklopu jednog intervjua, kako je počeo rat u Vukovaru. Bio sam svedok sastanka sa predsednicima, kada su im ljudi rekli šta se dešavalo u Vukovaru. Rekli su da su njihovi muževi i sinovi odvedeni sa radnog mesta, da su ubijeni, da nikom nije suđeno, niko nije pronađen, niko nije odgovarao. Svi su istu priču ispričali i tako dobili malu satisfakciju. Ja sam organizovao da se predsednicima i premijerki dade i kratki pismeni opis žrtava, da tačno znaju ko šta govori. Ostali su zatečeni, pogotovo kada su neki rekli da se ubice slobodno šeću Vukovarom. Očekivali smo da će nešto da kažu o tome u svojim izjavama. Međutim, to se nije desilo, jer oni nisu hteli da izdvajaju žrtve. Rekli su nešto, kao, bile su žrtve i sa jedne i sa druge strane. Odmah ujutro porodice ubijenih poslale su mi dopis da su izmanipulisane, jer ih niko nije spomenuo. I ja sam time bio nezadovoljan i onda me novinar “Politike” upitao kako to niko nije spomenuo. Nisam očekivao takvu lavinu, jer sam mislio da je to već rečeno i da to nije ništa novo. Rekao sam da ostajem pri toj izjavi, jer su i premijerka i predsednici sve čuli i jer mislim da sam rekao istinu.

Je li se i vama dogodilo nešto slično onome povodom naslovnice “Novosti”? Smiju li Srbi pričati o svim bolnim temama ili su neke teme njima zabranjene?

– Po ovome šta se sada meni desilo, očito da ne smemo reći istinu. Loše je za jednu demokratsku državu da nemate pravo reći istinu ili da se makar čuje druga strana. Mene su stavili na stup srama, neprijatno mi je izaći, ne zbog moje izjave nego zbog pisanja medija. No, nekako sam to istrpio. Međutim, na sastanku mi se niko nije usudio ništa reći, ni Josipović ni premijerka. Oni znaju da sam ja to rekao samo zato što su oni to prešuteli. Najgore je šta su ljudi sada rezignirani, jer smatraju da nema smisla da nešto kažu, pa da posle budu linčovani.

Citiran je i dio intervjua u kojem navodno govorite kako u vukovarskoj bolnici nije bilo civila nego su ranjenici zapravo bili preobučeni vojnici?

– Kao organizator sastanka ne želim uvaljivati ljude iz Srbije, ali oni su mi rekli da su doneli dokaze, bolničke protokole u kojima stoji da je u bolnici bilo 46 bolesnika, a da ostalo nisu bili bolesnici. Stalno ponavljam: da su se ti ljudi predali kao vojnici, postavljam pitanje da li bi došlo do Ovčare. Ovčara je tragedija i ratni zločin i ja ga osuđujem. Ali zašto to govorim? Zato što je taj Šljivančaninkao vojnik te vojnike trebao zarobiti i odvesti u nekakve zatvore ili logore. Pošto su oni bili u civilu, on nije imao nikakve obaveze prema njima. Nekima su skidali gipseve i videli da nemaju povrede. Meni je jedan prijatelj Hrvat rekao: “Vidiš, da sam poslušaoVesnu Bosanac, sada bismo i ja i moj sin bili na Ovčari.” Oni su i njima nudili gips, ali su se oni odlučili na proboj preko Bogdanovaca, Nuštra… Ja sam u “Politici”, između ostalog, rekao sledeće: “Imamo informacije da su u bolnici bile oružane snage, koje su se preobukle u bolesnike. I sada ovi protokoli koji su predati mogu da rasvetle neke nestanke i šta je tu istina, koliko je bilo stvarnih bolesnika, a koliko vojnika. Jer, oni koji nisu u tim protokolima, zapravo su bili preobučeni vojnici.”

U intervjuu i na sastancima govorili ste i o masovnim grobnicama i problemu ekshumacija. Taj dio vašeg intervjua medije nije interesirao. Zašto?

– Možda zato što je tu sedeo pukovnik Ivan Grujić koji sve zna. Rekao sam da je po hrvatskim podacima u “Oluji” i “Bljesku” stradalo 780 Srba, ali da postoje i neke druge, veće brojke. Rekao sam da na Šalati ima 800 neidentifikovanih tela, a da je 310 njih iz grobnica za koje se tvrdi da su u njih pokapani Srbi. “Samo u Zapadnoj Slavoniji imamo 16 grobnica u kojima je 169 žrtava. Prema podacima zvaničnog Beograda, u Hrvatskoj ima 400 grobnih mesta za koje se zna gde su, ali se ne vrši ekshumacija, jer bi to otvorilo pitanje tko je te Srbe pobio”, rekao sam. Dodao sam da se verovatno radi o civilnim žrtvama i da su mnogi odgovorni i danas na visokim pozicijama i da se mora postaviti pitanje njihove odgovornosti. To se Grujiću i ostalima verovatno nije svidelo, a nije zanimalo ni novinare. Mislim da je jasno zašto. Ja sam samo rekao ono što su čuli i predsednici. Ne želim kvariti idilu između njih, ali da su se oni oglasili, verovatno do napada na mene ne bi ni došlo.

Nikola Visković: Stanimirović je rekao dio važne istine

– U izjavi gospodina Stanimirovića, koja je izazvala negativne reakcije u našoj javnosti, ima i dio jedne važne istine: prije nego što su djelom JNA buknuli masovniji oružani sukobi u Vukovaru, javnost nije dovoljno obaviještena o tome da je bilo ubojstava određenog broja građana srpske nacionalnosti, koja se povezuju s djelovanjem Tomislava Merčepa, zbog čega je ovaj izgleda i nasilu protjeran iz Vukovara. A to što dosad Merčep, kao Glavaš za događaje u Osijeku, nije procesuiran za događaje u Vukovaru a ne samo u Pakračkoj Poljani, vjerojatno se može objasniti time što se ne želi javno razotkriti jedan dio geneze vukovarske tragedije – prokomentirao je Nikola Visković. N. B.