Raskol u SPC-u je političke prirode

Artemije Radosavljević, nekad vladika Raško-prizrenske eparhije, objavio je definitivno rat svojim bivšim poslodavcima koji su ga oslobodili čina vladike. Nakon što je, uz pomoć pristalica, nasilno ušao u manastire na severu Kosova, pokrenut je pretkrivični postupak, iako je za to bilo prostora mnogo ranije, zbog malverzacija s novcem. Artemiju preti i anatemisanje, odnosno “bacanje prokletstva”, a gledajući sa strane, sve liči na igru nezrelih pastira u kojoj uvek stradaju ovčice. O tome koliko su poslednja dešavanja pogubna po Srpsku pravoslavnu crkvu, vernike, pa i državu, razgovarali smo s Mirkom Đorđevićem, sociologom religije.

Kolika je zapravo moć Artemija i ljudi koji mu pružaju podršku?

– Znamo samo neke činjenice: da ga prati osamdesetak monaha i monahinja, ne samo sa Kosova nego i iz drugih krajeva Srbije, ali njegova moć nije samo u tome. On ima podršku dobrog dela nacionalne, intelektualne elite. Beogradski list “Pečat” (glavni urednik i direktor Milorad Vučelić, op. a.) pruža mu podršku iz broja u broj, objavljuju se zbornici u kojima laici pružaju punu podršku. Bilo je nagađanja da će Artemije osnovati novu crkvu sa svojim sledbenicima koja će se navodno zvati “istinska svetosavska”; nakon poslednjih izjava vidi se da to neće uraditi, ali i da čvrsto ostaje kod svojih stavova – ne priznaje odluke Sinoda i Sabora i sebe i dalje smatra raško-prizrenskim episkopom i to doživotno. Što god uradio, jasno je da je u pitanju raskol unutar SPC-a.

Finansijske malverzacije

Nedavno istraživanje javnog mnenja pokazalo je da Srbi i dalje najviše veruju vojsci i Crkvi, iako je to poverenje opalo. Koliko ovakva dešavanja utiču na pad poverenja u Crkvu i koliko taj može pad uticati na veće poverenje u Artemija?

– Poverenje je opalo za devet odsto, što govori o tome da se ljudi umaraju i da ovakva zbivanja utiču na to. Crkva se kompromituje, a da li će to ići Artemiju u korist, nemamo pouzdanih podataka. Pouzdano je da se velik broj vernika, običnih ljudi koji dolaze u Crkvu, pa i sveštenstva, ili javno ili potajno opredeljuju za njega. Ako su tačne vesti u saborskom saopštenju, na Saboru je za raščinjenje glasao 21 episkop, sedam je bilo protiv, a 15-ak uzdržano. To pokazuje da postoji blok koji će tek kasnije jasnije artikulisati svoj stav. Događaji su pridobili ružnu manifestaciju, svađa se oko novca, a to je stvar suda.

Naravno, ali krivična prijava nije podizana zbog pronevere novca. Priča se čak o milion evra, prodaji crkvene imovine. Koliki god da je iznos, za sada prijave zbog toga nema?

– SPC je tužilaštvu podneo krivičnu prijavu nakon upada u manastire. Sada se prikupljaju podaci da bi se eventualno formirala optužnica, ali to može potrajati. Videli smo da se za nekih 350.000 evra goni njegov sekretar koji je u Grčkoj, nedostupan, tako da i krivične prijave stoje pod znakom pitanja. Šta će biti sa tim, moglo bi da bude poznato nakon nepristrasne, u normalnom pravosudnom sistemu vođene istrage, ali to je kod nas nemoguće:  odu lepo u Grčku koja ne prihvata poternice Interpola i tako postanu nedostupni našem pravosuđu. Država je Crkvi dala ogromne sume novca i trebalo bi da ima uvid u dalji tok. Ako se stvari budu procesuirale, tek onda ćemo da vidimo o čemu je reč. Sve je u fazi prikupljanja dokaza, a znamo koliko to može da potraje.

Očigledno je nemoguće odvojiti Crkvu od politike, a pojedine vladike svojim delovanjem jasno se politički svrstavaju. Artemije nije jedini. Tu je i Amfilohije, koji je poznat po svojim nacionalističkim stavovima, a koji u ovom slučaju važi za progresivnu struju, što bode oči, zar ne?

– To danas mnogi u evropskim medijima pitaju, šta se to dogodilo kad su on i Atanasije progresivnija struja? Nećemo skoro dobiti jasan odgovor, ali mogućnost da se do njega dođe postoji. Ovaj slučaj s Artemijem, kad su ga vratili u red monaha, ima političku pozadinu, ali tu treba imati na umu nešto što su u medijima zaboravili. Nemamo ni jedan dokaz da se država umešala. Ali imamo deset dokaza da se Artemije već godinama iz političkih razloga suprotstavlja i državi i Crkvi. Setite se smenjivanja Teodosija, Save Janjića… On i dalje smatra da su Tadić, Šutanovac, Jeremić izdajnici i da smo se trebali osloniti na vojsku i Rusiju i da tako rešimo problem Kosova. U Crkvi je prevladalo mišljenje da je to što predlaže Artemije nemoguće, jer niko to neće prihvatiti, pa su Artemija sklonili. Patrijarh Irinej je još na ustoličenju rekao da je politika države Srbije – kretanje k Evropi – ispravna politika. Napravljen je jedan zaokret i Artemije je sam odredio svoju sudbinu. Ovaj raskol nije dogmatske prirode nego je kosovsko-političke prirode, iako Artemije s Crkvom ratuje oko nekih čisto crkvenih pitanja. On se protivi ekumenizmu, otvaranju prema drugima, protivi se dolasku pape u Srbiju, a patrijarh smatra da bi dolazak pape bio pozitivna činjenica koja bi i Crkvi značila dosta.

Uloga Ministarstva vera

Da li je moguće da niko od državnih organa nije imao uvid u tokove novca dok je Artemije vodio eparhiju? Ipak je najveći deo novca za obnovu manastira stizao iz državne kase?

– Što se tiče države i njenih struktura, jedino nije jasna uloga Ministarstva vera preko kojeg se sve odvijalo, uključujući i finansijske transakcije. Odgovornost Ministarstva je još veća, jer je dovedeno u takvu situaciju da se opredeljuje za jednu crkvu, iako se u Ustavu Srbije ne spominje ni jedna crkva niti verska zajednica. Mi imamo Zakon o crkvama i verskim zajednicama i doveli su ljude u situaciju da nešto može biti zakonito, ali protivustavno. Taj Zakon je ne samo protivustavan nego je uzročnik mnogih nevolja, poput ove s Islamskom zajednicom, jer priznaje jednu islamsku zajednicu, i nije čudo što je oštro kritikovan jer nigde u svetu ne postoji poseban zakon ako već Ustav garantuje pravo svakoga da bude, ako hoće, budista. Imamo i drugi problem izvan Srbije. Pola Crnogoraca ne priznaje SPC, osnovali su Crnogorsku pravoslavnu crkvu, Makedonci Makedonsku… Tu sad prestaju moći i zakoni.

Prestaje moć države, ali ne i SPC-a. Smatrate li da je ponašanje SPC-a u odnosu na nove, za sada nepriznate crkve, relikt priče o velikoj Srbiji? Čak se i patrijarh Irinej nedavno poprilično neoprezno izjasnio o BIH, rekavši da očekuje da će Srbi s obe strane Drine i formalno biti jedno?

– Ima toga, iako je patrijarh Irinej poslovično vrlo oprezan i realista, ali istini za volju, ni njemu nije lako. Ima jednu vrstu opozicije u Saboru, mora da im ugađa. Potpuno je legalno, legitimno i normalno da se govori o kulturnom jedinstvu Srba gde god živeli. To je normalno, to sve zemlje rade, ali kad su u pitanju državne granice, stvari postaju drugačije. Mi smo priznali BIH, priznali smo Crnu Goru. Crnogorci kažu da uz nezavisnu državu žele i nezavisnu crkvu, jer su i Srbi po tom ključu dobili SPC daleke 1219. godine od Vaseljenske vizantijske crkve. Nijedno pitanje koje deluje kao crkveno nije samo crkveno nego je automatski i društveno i bukvalno političko. Uzmimo za primer SPC u Hrvatskoj: postoji Mitropolija zagrebačko-ljubljanska i potpuno slobodno deluje, priznala je tu državu kao svoju. U Crkvi se još nedovoljno vidi situacija da ako priznamo Makedoniju, ne možemo im naređivati da budu u Srpskoj crkvi. Ta situacija je svuda takva i ona se neće skoro razrešiti.