Bob Rock nam je ćaća

Ima tome nekih 20 godina kad je jedan naočiti mladić, “visoka čela i kukasta nosa”, narodima i narodnostima SFRJ uz gusle zapevao: “Ja sam Balkan boy i smrdim na znoj i kad-tad ja biću tvoj…” Tad je želeo popularnost – danas je ima i upotrebljava na koristan način: podižući građanima ekološku svest, što kao konsultant što kao umetnik, biograf stanja raspadajućeg društva. Rambo Amadeus održao je 17. decembra u Domu sindikata u Beogradu koncert, koji će biti i novi album pod nazivom “Virtuozo”.

Često ste izjavljivali da vam ne nedostaje inspiracije: ljudska glupost, samoživost,  egocentrizam…, čega je u nas i previše.

– Nije zapravo glupost u pitanju. Kad tim ljudima daš testove inteligencije, oni svi zadovoljavaju. U pitanju je jedan nerazvijeni socijalni odnos. Svaki čovjek je individualac i misli da je planeta stvorena za njega i da sve počinje i završava s njim. Taj kosmički egocentrizam smeta da napravimo uređeno društvo, da svakom čovjeku postane primarno u kakvom okruženju živi. Prvo da se sredi svoje dvorište, pa tek onda u kući. To je neka linija po kojoj ja gazim.

Koliko ste uspješni u tome?

– Postavio sam kontejnere za reciklažu u osnovnoj školi gdje idu moji klinci, kući odvajamo smeće u tri različite kante, pa ih nosimo u kontejnere. To je vrlo zabavno i edukativno.

Bušmanin među potrošačima

Koliko muzički možete da gazite po toj liniji?

– S obzirom na to da me sve više angažuju kao konsultanta za razne stvari, kao Mr. Wolfa u “Petparačkim pričama”, i s obzirom na to da sam dobio polugu moći da utičem direktno kroz institucije, postao sam ambiciozniji i kad je muzika u pitanju. Sad me zanima da počnem da pričam univerzalnim jezikom, da se čitava planeta upozna sa mojom estetikom, da nema jezičke barijere… Počeo sam saradnju sa nekoliko različitih umjetnika, recimo grupom Blazin Quartet iz Holandije. Osnovao sam i prahistorijsko kulturno-umjetničko društvo “Vinčanci” koje se bavi simulacijom igre i pjesme neolitske civilizacije, sve na nekom metajeziku koji je jednako svima razumljiv i nerazumljiv. Pregovaram da radim muziku za film. To je praktično evolucija protestnih pjesama malog, nejakog umjetnika koji ne može na drugi način da utiče na društvo i sad evoluira u čovjeka koji je konsultant, koga plaćaju za određene ideje i koji vidi da se te njegove ideje realizuju. U tom smislu potreba za protestnim pjesmama evoluira u nešto veće i ambicioznije, a to je da se kroz tu novu estetiku zapravo prebacimo sa jednog, uslovno rečeno, samoograničavajućeg nivoa na neki širi.

Jednako ste popularni u svim krajevima bivše Juge. U čemu je tajna?

– Pojma nemam. Valjda je u pitanju kvaliteta mojih stavova i moje muzike.

Ipak, manje svirate u odnosu na neke ranije periode?

– Sviram dosta: nekad sam svirao prosječno jednom sedmično, a sad se taj tempo smanjio na jednom u 15 dana. Nisam ambiciozan u smislu da zaradim velike pare, nego gledam koliki su mi mjesečni troškovi za porodicu i na osnovu toga koncipiram svoje radno i slobodno vrijeme. Zapravo, ponašam se kao neki Bušmanin koji ne obere sve voće u okruženju za jedan dan, nego samo onoliko koliko mu treba. To je ključ moje vječne aktuelnosti. Zato što me nema toliko mnogo koliko bi moglo da me bude. Skromnost je ozbiljna kategorija kad želiš da budeš slobodni umjetnik. Moraš da budeš skroman da bi mogao da zadržiš tu slobodu poslova, da radiš što elegantnije stvari.

Ta vrsta samospoznaje nije čest slučaj. Muzičari se trude da što više sviraju jer im honorari i nisu neki?

– Zato što smo svi zaraženi potrošačkim mentalitetom. Ja sam veoma zadovoljan polovnim, kvalitetnim automobilom koji je star 15 godina. On izuzetno dobro funkcioniše. Ovog momenta najviše se radujem činjenici da mi iz Amerike stiže jedna mala sprava, koja uz pomoć struje iz akumulatora i alternatora izdvaja iz vode kiseonik i vodonik, koji se onda ubrizgavaju u karburator tako da auto ide jednom trećinom na benzin, a ostatak na vodu.

Kritičar ste potrošačkog društva i kapitalizma?

– Možda će zvučati čudno, ali ja bih odmah pristao na to da imamo pravo samo na jedan model cipela, patika i zimskih čizama za snijeg, da se razlikuju samo po boji i po brojevima, i da imamo ljetne i zimske košulje, iste krojeve samo različitih brojeva. Da u kućama svi imamo iste tepihe, i otomane, i lustere. Spavao bih sutra na gvozdenom krevetu kad bih znao da svaki čovjek na planeti ima svoj krevet. Radim na tome da ličnom skromnošću razvijam društvo oko sebe. To, naravno, ne znači da sam jeftin, nego da ne trošim pare na budalaštine.

Džonijev crveni pasoš

Smatrate li se jugonostalgičarom?

– Ja sam u izvjesnom smislu jugofuturista. Sa velikom radošću sam primio kompjutersku analizu genoma Balkanca, po kojoj ta teorija o rasama i nacijama, koja je tako krvavo podijelila narod, pada u vodu. Genom pokazuje da na Balkanu živi samo 18 posto slovenskog stanovništva, a ostali su Mavari, Kelti, Vizigoti, Feničani, Egipćani, Arapi… Pritom smo imali jedan vrlo snažan zajednički kulturni obrazac: mi smo jedinstven kulturni prostor koji je odrastao na Alanu Fordu i otud fenomen da je Ekrem Jevrić Bob Rock savremenog šou biznisa. Kad vidimo da ima 7,5 miliona ulazaka na YouTube, to pokazuje koliko su nam kulturni obrazac i humor zajednički. To znači da ga nisu zavoljeli samo Crnogorci i Bosanci, već da je to morao da bude SFRJ diskurs.

Možda je suluda usporedba, ali zar nije slično i sa Džonijem Štulićem?

– Džoni je jedini ostao nedodirljiv. Praktično je otišao kao jugoslovenska rok zvijezda i kao takav se nije vratio. I dalje ima jugoslovenski crveni pasoš, neće da uzme ni jedan i dosljedan je u svom stavu.

Kako ste onda doživeli utrku među državama koje bi želele da mu daju svoj pasoš?

– Ako ga svi zaista žele, to je simpatično.

Preko svog sajta pozvali ste ljubitelje da učestvuju u spotu za pesmu “Rambo, majstore”, u kojoj se nameće pitanje ima li Rambo predsedničkih afiniteta?

– Treba čuti zadnju strofu u kojoj odgovaram narodu. Budite strpljivi pa ćete vidjeti. Ne vjerujem u oblik demokratije u kojem svaka budala ima pravo glasa.