Desni profil Beograda
NIN-ova nagrada, nekada najprestižnije priznanje za roman godine, ni deset godina od pada Miloševića nije doživela preispitivanje niti reformu, mada su velike nade ono malo kulturnih poslenika u Srbiji nakon 5. oktobra 2000. polagane u to. Naprotiv, ova nagrada je nastavila da podržava istu kulturnu politiku koja je vođena ne samo devedesetih već i osamdesetih godina, s povremenim (tolerisanim) ekscesima.
Pisci koje je književni establišment tada proizveo u vrhunske vrednosti (najočigledniji je primer Gorana Petrovića), u deceniji nakon 2000. postali su stubovi kulture reformske Srbije. Nijedna postava srpskog Ministarstva kulture do sada nije dovela u pitanje legitimitet književnog pogona, kao ni sistema nagrađivanja, žiriranja ili pak reprezentacije srpske književnosti u inostranstvu. Oslanjajući se na infrastrukturu koja je nasleđena iz Miloševićevog doba, Ministarstvo kulture je nastavilo da promoviše one vrednosti koje su potpuno disparatne u odnosu na tobožnje trasiranje evropskog puta Srbije. NIN-ova nagrada je jedna od glavnih poluga nacionalističke kulturnjačke elite, koja je i nakon pada njihovog gospodara, videvši da se zapravo ništa ne događa, nastavila da generiše književnu scenu.
Na to nisu uticali ni povremeni upadi kritičara modernijeg senzibiliteta kakav je Teofil Pančić. Uklopljen u rigidnu strukturu, takav glas ostajao je tek usamljena disonanca kojom je sistem demonstrirao svoju demokratičnost i otvorenost za drukčije vrednosti.
Borba za nasledstvo
Danas se NIN-ova nagrada našla na poziciji koja više nego ikada pre ogolila njen ideološki background. Naime, njena sudbina je povezana sa političkim nasleđem Slobodana Miloševića i njegovog SPS-a koji je proteklih godina doživeo najpre rascep, a potom i izvesne transformacije.
U godini koja je iza nas, srpski ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, nekada Miloševićev “mali od palube”, proglašen je za “Najevropljanina godine”, tj. za ličnost koja je dala najveći doprinos evropskim integracijama Srbije. To da će Dačić krenuti putem kojim se ređe ide, videlo se, naime, još onog dana (15. mart 2006.) kada je kovčeg sa posmrtnim ostacima Slobodana Miloševića dopremljen na aerodrom “Beograd”. Kovčeg su, poput filmske porodice Topalović, sačekali njegovi najbliži saradnici: Milorad Vučelić, Milutin Mrkonjić (danas ministar za infrastrukturu u Vladi Mirka Cvetkovića), Uroš Šuvaković, Dragan Hadži Antić i drugi.
Među njima nije bilo Ivice Dačića. Bio je to znak da će to krilo SPS-a u potonjim godinama krenuti nekim drugim putem. No, postavlja se pitanje, šta se dogodilo sa testamentarnim zaveštanjem Slobodana Miloševića i kakve to veze ima sa NIN-ovom nagradom danas. Bilo je zanimljivo gledati promrzlog Milorada Vučelića kako u skupocenom kratkom kaputiću trčkara pored kovčega svog besmrtnog predsednika, po susnežici i vetru, boreći se za “svoj deo kolača”. Pre nego što raspakujem Vučelićev “deo nasledstva”, želeo bih samo u nekoliko poteza da podsetim na neke bitne momente iz njegove političke prošlosti. Nije tajna da se tokom osamdesetih, usahli marksista Vučelić priklonio nacionalističkoj političkoj struji Dobrice Ćosića kome je posvetio nemali broj tekstova i interpretativnog napora.
Miloševićev pečat
Bio je umetnički direktor Zvezdara teatra, poznatom po revizionističkom repertoaru, kao i urednik rubrike za kulturu u NIN-u. Ranih devedesetih, bio je generalni direktor RTS-a. Postoje indicije da je još kao mladić drugovao sa šefom savezne carine Mihaljem Kertesom kao i sa šefom DB-a Jovicom Stanišićem. Te veze su mu omogućile da uspešno balansira između milosti i nemilosti Slobodana Miloševića i da nesmetano vodi svoju sivu ekonomiju na putu duvana kroz Srbiju devedesetih.
U čuvenom filmu iz domaće produkcije “Jedinica za specijalne operacije (JSO)”, snimljenom 4. maja 1997. u Kuli, pojavljuje se i Vučelić koji u jednom momentu popravlja kravatu svome predsedniku. Ovaj gest simbolički sažima Vučelićevu političku praksu.
U februaru 2008. godine na srpskom medijskom tržištu pojavio se još jedan nedeljnik prepoznatljivog naziva, ali sasvim neočekivanog podnaslova: Pečat – list slobodne Srbije. Već samim uvidom u redakcijski sastav, čitalac je mogao da shvati o čemu se tu radi. Generalni direktor i glavni urednik ovog magazina je Milorad Vučelić. Njegov najbliži saradnik je Aleksandar Vulin, bivši zamenik šefice JUL-a Mirjane Marković.
Dakle, radi se o listu one grupe preživelih miloševićevaca koja je baštinila politički legitimitet upravo iz smrtonosne politike koju je ovaj bračni par Milošević-Marković vodio. Koncept magazina Pečat oblikuju dve jake uredničke magistrale: srpsko nacionalno pitanje i narodnjaštvo. Užlebljen između njih, nalazi se i nemali prostor posvećen tekućoj kulturi; glavni književni kritičar je Vasa Pavković, usahli postmodernista, koji je svoje uhlebljenje potražio u Vučelićevom listu.
Karadžićeva filozofija
U skladu sa generalnom politikom lista, kulturna rubrika je tokom proteklih godina promovisala sve najviše vrednosti kulture Miloševićevog doba, od Ćosića i Brane Crnčevića do njihovog podmlatka oličenog u grupi P70. A onda je kritičar Pečata postao predsednik žirija NIN-ove nagrade za roman godine. Da zlo bude veće, ostali članovi tog žirija bliski su ili ravnogorskoj politici Draškovićevog SPO-a (Ljiljana Šop, Aleksandar Ilić), ili Karadžićevoj filozofiji rata (dr Mladen Šukalo, Banja Luka) ili tranzicionoj književnoj močvari (Mileta Aćimović Ivkov). Takav sastav žirija morao je dovesti do osporavanja njegovog legitimiteta.
U avgustu prošle godine, napisao sam tekst upravo povodom vesti o imenovanju predsednika NIN-ovog žirija. Tom prilikom sam pozvao na bojkot ove institucije, imajući u vidu političko nasleđe koje se tako očigledno slilo u tamni amalgam NIN-ove nagrade. Nedavno je iz konkurencije javno istupio i Sreten Ugričić, pisac romana “Neznanom junaku”, što je izazvalo neželjenu pometnju u tradicionalno dobrom poslovanju ove institucije.
I dok pečatovski književni forumi pod kišobranom prazničnih dana većaju o svojim narednim koracima, sasvim je izvesno da Srbija neće ostati bez svog književnog laureata, ovenčanog miloševićevskim lovorikama. Međutim, izvesno je i to da budući život NIN-ove nagrade više ne može biti isti.