Oficir i sveštenik

Uvođenje sveštenika u vojnu službu Srbije urađeno je, po svemu sudeći, na osnovu grčkog iskustva i prakse. Prve procene govore da će vojska biti “ojačana” s pedesetak sveštenika-oficira iz pravoslavne, katoličke i muslimanske konfesije. Srpska pravoslavna crkva, koja računa da je u vojsci više od 90 posto njenih vernika, već je imenovala episkopa vojnog. To je jegarski vladika Porfirije, poznat i kao predsednik Republičke radiodifuzne agencije.

U narednih nekoliko meseci SPC će se baviti izborom kadrova za vojne sveštenike koji, osim što moraju da ispune uslove neophodne za sve oficire, treba da imaju i blagoslov SPC-a za obavljanje te dužnosti. Kako ističe vladika Porfirije, dobivanje blagoslova podrazumeva ispunjavanje kanonskih uslova za sveštenika i duhovnu zrelost za ovaj važan zadatak.

Kao duša i telo

– Za vojnog sveštenika jedinica u kojoj je na službi biće na neki način i njegova parohija. To znači da bi trebalo da vojni sveštenici nemaju kanonsku nadležnost izvan one kojom će biti obuhvaćeni pripadnici jedinice i članovi njihovih porodica. Naravno, vršenje bogosluženja van Vojske Srbije biće moguće povremeno i u skladu s autonomnim crkvenim pravilima, kao i prema propisima koji važe u Vojsci Srbije – kaže vladika jegarski.

Uvođenje verske službe u Vojsku Srbije vladika Porfirije vidi kao ispunjavanje svetskih standarda i smatra da je to važan korak napred u demokratizaciji zemlje, približavanju evropskoj i svetskoj zajednici. Objašnjenja slična Porfirijevu daju i državni zvaničnici, ministar odbrane Dragan Šutanovac i državni sekretar Igor Jovičić. Vladika Porfirije ide malo dalje, pa kaže i sledeće:

– Balkanski ratovi, Prvi svetski rat, svugde gde je Srbija trijumfovala, pokazali su da je sveštenstvo u vojsku unelo duhovnost, moral i humanistički optimizam. Kad bude imala svoju sveštenu hijerarhiju, i vojska će biti bliža prirodi svoje službe, koja je uzvišena. Vojska brani suverenitet, integritet i dostojanstvo svog naroda, a sveštenici u tome daju svoj doprinos. Kao što duša daje život telu.

Episkop vojni ima pravo na svoj stav, ali u ovoj krajnje spornoj izjavi kao da beži od nekih notornih činjenica. Na primer, jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, gde je bio velik broj Srba, pa i vernika SPC-a, završile su trijumfalno antifašističku borbu i oslobođenje od okupacije, ali u njima nije bilo vojnih sveštenika. Nije valjda da  episkop vojni to ne računa u pobede i da isključuje Srbiju sa spiska pobednica nad fašizmom?!

Priča o vojnim sveštenicima svakako nije jednoslojna. Njihovo uvođenje u vojne jedinice možemo smatrati kao racionalan čin i stvarnu potrebu pripadnika vojske. No, možemo ga posmatrati i kao anahron pokušaj klerikalizacije srpskoga društva. Pogotovo kad episkop vojni kaže sledeće:

– Vojni će episkop u ime Srpske pravoslavne crkve biti zadužen za praktičnu realizaciju njenih obaveza. Ovde se mora posebno naglasiti potreba za stalnom koordinacijom između Ministarstva odbrane i SPC-a, kako bi se usklađivale duhovne potrebe pripadnika Vojske Republike Srbije s jedne i osnovni zadaci koje Vojska Srbije izvršava i njene mogućnosti s druge strane. Međutim, za razliku od vojnih sveštenika, vojni episkop neće biti pripadnik Vojske Srbije.

Klerikalizacija društva

Ovakva interpretacija uloge Crkve ostavlja prostor za sumnju, pogotovo kad se imaju na umu dve stvari. Prva je da značajni delovi srpskog društva bez imalo skrivanja ističu potrebu i čvršće veze na relaciji crkva – vojska – vlast. Takva organska veza ne ide uz moderno, laičko društvo i sekularnu državu. Druga je da već dvadeset godina imamo ozbiljan trend klerikalizacije i nesrazmerno ojačanu ulogu Crkve na svim poljima. Crkva je oslobođena svih poreskih obaveza. Njoj se iz državnog budžeta daju velika sredstva. Ona je trenutno možda najveći graditelj u Srbiji. Njeni episkopi predsedavaju državnim telima, što je u uporednim iskustvima gotovo nemoguće sresti, u evropskoj praksi pogotovo.

Crkva je ušla u škole, vrtiće i većinu državnih ustanova. Za nju ne važe zakoni koji su u Srbiji još na snazi. Recimo, niko kome je imovina u Srbiji bila nacionalizovana ne može je povratiti, ali Crkva može na “časnu reč”. Za sve nepravedni Zakon o nacionalizaciji još važi, ali za Crkvu ne. A sad osvaja i Vojsku Srbije.