Rasizam, strast odozgo

Želeo bih da ponudim nekoliko razmišljanja vezanih za pojam “državnog rasizma“ koji je tema našeg sastanka. Ta razmišljanja se suprotstavljaju veoma rasprostranjenoj interpretaciji nedavnih mera naše vlade, počevši od zakona o velu do proterivanja Roma. Pomenuta interpretacija u njima vidi oportunističko držanje usmereno na eksploataciju rasističkih i ksenofobijskih tema u izborne svrhe.

Tobožnja kritika tako vodi do pretpostavke koja od rasizma stvara narodsku strast, strašljivu i iracionalnu reakciju nazadnih slojeva stanovništva, nesposobnih da se adaptiraju na novi pokretni i kosmopolitski svet. Država je optužena za odstupanje od sopstvenih principa u slučaju izlaženja u susret ovom stanovništvu. No, time je ojačana u svojoj poziciji predstavnika racionalnosti spram narodne iracionalnosti.

No ta pravila igre, prihvaćena od strane “leve” kritike, upravo su ona u čije ime je desnica ostvarila, ima tome 20 godina, izvestan broj rasističkih zakona i dekreta. Te mere su bile preduzete u ime iste argumentacije: postoje različiti problemi delikvencije i štetnosti prouzrokovanih imigrantima i ilegalcima koji prete aktiviranju rasizma ukoliko se stvar ne dovede u red. Potrebno je, dakle, postaviti tu delikvenciju i štetnost pred univerzalnost zakona kako ne bi pravile rasističke pometnje.

Državna kreacija

Ta igra je na delu, levo kao i desno, od zakona Paskva–Meanjeri (Pasqua–Méhaignerie) iz 1993. Ona se sastoji u suprotstavljanju univerzalističke logike racionalne države narodnim strastima, drugim rečima, davanju rasističkoj državnoj politici dozvole antirasizma. Vreme je da se argument okrene na drugu stranu izražavanjem solidarnosti između državne “racionalnosti” koja naručuje mere i tog drugog – suparničkog saučesnika – narodne strasti, koja je pospešuje.

U suštini, nije vlada ta koja deluje pod pritiskom narodnog rasizma i kao reakcija na tzv. populističke strasti ekstremne desnice. U pitanju je državni interes (raison d’Etat) koji održava tog drugog kome poverava imaginarnu upravu svog realnog zakonodavstva.

Predlagao sam za označavanje ovog procesa, ima tome petnaestak godina, termin hladni rasizam. Rasizam s kojim se danas susrećemo je hladni rasizam, intelektualna konstrukcija. Pre svega, reč je o državnoj kreaciji. Razgovarali smo o odnosima pravne i policijske države. Ali sama priroda države je policijska, institucije koja određuje i kontroliše identitete, mesta i razmeštanja, institucije u stalnoj borbi protiv svakog viška u odnosu na odbitak identiteta kojim operiše, što će takođe reći usmerene protiv svakog prekoračenja identitarnih logika koje konstituišu aktivnost političkih subjekata.

Svetski ekonomski poredak još više pospešuje ovu aktivnost. Naše države su sve nesposobnije da se suprotstave destruktivnim posledicama slobodnog kretanja kapitala na zajednice o kojima se staraju. I to u toj meri nesposobne da im nestaje i svake dalje želje. Tako se okomljuju na ono što je u njihovoj moći, a to je kretanje ljudi. Postavljaju kao specifičan cilj kontrolisanje tog drugog kretanja i kao cilj sigurnost strosedelaca ugroženih tim migrantima, što tačnije znači proizvodnju i upravljanje osećanjem nesigurnosti. To je posao koji postaje sve više i više njihov razlog postojanja i sredstvo njihog legitimiteta.

Odatle korišćenje prava koje ispunjava dve osnovne funkcije: ideološku, koja se sastoji u konstantnom razotkrivanju subjekta koji ugrožava sigurnost; i praktičnu funkciju, koja se sastoji u neprekidnom uređivanju granice između unutra i spolja, sposobne da izbaci napolje subjekte koji su bili unutra. Donositi zakone o imigraciji, značilo je pre svega formirati kategorije pod-Francuza, izbaciti u kategoriju plutajućih emigranata ljude koji su rođeni na francuskoj teritoriji od roditelja rođenih Francuza. Donositi zakone o ilegalnoj imigraciji značilo je takođe zbaciti u ilegalan položaj legalne “imigrante”. Ta ista logika je takođe zahtevala nedavnu upotrebu pojma “Francuzi stranog porekla”.

Pod – Francuzi

I ta ista logika se fokusira na Rome danas, stvarajući, protiv samog principa slobodnog kretanja u evropskom prostoru, kategoriju Evropljana koji baš i nisu Evropljani, poput Francuza koji baš i nisu Francuzi. Da bi stvorili ove subjekte u iščekivanju, država se ne zamara kontradikcijama koje, videli smo, proizvode njene mere namenjene “imigrantima“.

Sa jedne strane, ona proizvodi diskriminirajuće zakone i forme žigosanja bazirane na ideji građanske univerzalnosti i jednakosti pred zakonom. Sankcionisani i/ili žigosani su dakle oni kojima praksa osporava jednakost i građansku univerzalnost. Ali s jedne druge strane, ona stvara u okviru tog, za sve istog građanstva, diskriminacije poput one koje razlikuju Francuza “stranog porekla“” Dakle, s jedne strane svi su Francuzi isti, a teško onima koji to nisu, i s druge svi nisu isti i teško onima koji to zaboravljaju!

Rasizam danas je, dakle, pre svega etatistička logika, a ne narodna strast. I ova državna logika nije podržavana u prvom redu od ko zna koje zaostale socijalne grupe, već od strane dobrog dela intelektualne elite. Poslednje rasističke kampanje nisu nikako posledice tzv. “populističke” ekstremne desnice. Vođene su od strane inteligencije koja sebe proklamuje levom, laičkom i republikanskom inteligencijom. Diskriminacija nije više zasnovana na argumentima superiornih i inferiornih rasa. Ona je argumentovana borbom protiv

“komunitarizma”, univerzalnošću zakona i jednakosti svih građana pred zakonom, te seksualnom jednakošću. Ovde, još jednom, ne marimo mnogo zbog kontradikcija; ove argumentacije su proizvod ljudi koji, uostalom, veoma slabo praktikuju jednakosti i feminizam.

Time argumentacija zapravo ima za posledicu pravljenje amalgama potrebnog da bi se identifikovali nepoželjni: otuda amalgam između migranata, imigranata, zaostalih, islamista, mačista i terorista. Zahtev univerzalizma u stvari funkcioniše u korist svoje suprotnosti: ustrojstva diskrecione etatističke moći koja odlučuje ko pripada ili ne pripada klasi onih koji imaju pravo da budu ovde, ukratko moći potvrđivanja i osporavanja identiteta. Ova moć ima i svoj korelat: moć primoravanja pojedinaca za identifikovnjem u svakom trenutku, držanja u prostoru integralne vidljivosti pred pogledom države.

Zabrana burke

Sa ove tačke gledišta vredelo bi vratiti se na vladino rešenje u odnosu na stvoreni pravni problem zabranom burke. Videli smo da je vrlo teško napraviti zakon usmeren na stotinak osoba jedne određene religije. Vlada ima rešenje: zakon koji zabranjuje generalno pokrivanje lica u javnom prostoru, zakon koji u isto vreme cilja ženu koja nosi integralni veo i manifestanta s maskom ili maramom. Tako marama postaje zajednički amblem nazadnih muslimana i terorističkih agitatora.

Ovakvom rešenju, prihvaćenom kao veliki broj mera spram imigracije sa dobronamernom apstinencijom “levice”, “republikansko” mišljenje je dalo podstreka. Trebalo bi se podsetiti žučnih kritika iz novembra 2005, usmerenih na maskiranu i zakukuljičenu omladinu koja je delovala u tmini. Podsetimo se, takođe, početka afere Redeker, profesora filozofije kome je pretila islamska “fatva”.

Početak žučnog antimuslimanskog napada Roberta Redekera bila je… zabrana stringa na pariskoj plaži. U toj zabrani, izdatoj od strane gradske uprave Pariza, on otkriva predusretljivost prema islamistima, prema jednoj religiji čiji je potencijal mržnje i agresivnosti već bio izražen zabranom nagosti u javnom prostoru. Lepe priče o svetovnosti i republikanskoj univerzalnosti vezuju se definitivno za ovaj princip po kome je uputno biti apsolutno vidljiv u javnom prostoru, bilo na ulici ili na plaži.

Zaključiću: mnogo je energije potrošeno protiv određene figure rasizma – one koju je otelotvoravao Nacionalni front  – i određenog shvatanja tog rasizma kao izraza “malog belca” koji predstavlja nazadne slojeve društva. Dobar deo te energije je nadoknađen da bi se konstruisala legitimnost jedne nove forme rasizma: državnog rasizma i “intelektualnog rasizma levice”. Dolazi, nadam se, vreme da se mišljenje i borba preorijentišu protiv određene teorije i prakse žigosanja, prekarizacije i isključivanja koji danas formiraju rasizam odozgo: logiku Države i strast inteligencije.

Sa francuskog prevela Ivana Momčilović