Teatar, policija, nacija

Vremena su krizna, podjednako u kulturi koliko i u policiji. Reklo bi se da nijednu branšu nije mimoišla tranziciona beda, a kada do toga dođe, uči nas iskustvo devedesetih, najbolje je prespojiti krvne i ostale sudove i izvlačiti sa svih strana koliko se može. Onda sukobi interesa nisu više problem (kao u slučaju netom dodeljene NIN-ove nagrade), štaviše niko ih ne primećuje, osim retkih pojedinaca koje javnost potom napravi budalama i zavidljivcima, jer u kriznim vremenima sve je dozvoljeno, baš kao što je onom poznatom filmskom agentu sve dopušteno, jer ima te dve famozne nule ispred sedmice. Kažu da takvih agenata nema mnogo, svega ukupno devet. Međutim, na domaćem terenu to pravilo više ne važi jer skoro svi imaju pravo na sve, mnogi su agenti nemogućih misija, naročito u misiji izgradnje novog nacionalnog identiteta.

Graditelji nacije

Životne putanje dvojice izuzetnih misionara presekle su se nedavno, tačnije 21. januara tekuće godine, u nesvakidašnjem spektaklu (a la “Čikago”), povodom obeležavanja 200 godina MUP-a Srbije. Jedan je pozorišni režiser a drugi policajac, jedan je tobožnji revolucionar a drugi reformisani socijalista, obojica na putu izgradnje nove Srbije: Kokan Mladenović i Ivica Dačić. Verujem da je ministru Dačiću ovo bio jedan od retkih stvaralačkih susreta sa svetom pozorišta, dok za Kokana Mladenovića ovo svakako nije bio prvi državotvorni projekat.

Naime, oni koji imaju dobro pamćenje još uvek se sećaju kako je teklo isplivavanje ovog režisera na veliku državnu scenu. E sad, mizanscen nije bio neki, Marićevića jaruga u Orašcu, ali je zato povod bio veći od života i države – 200 godina od Prvog srpskog ustanka. Honorari isti takvi. Za tu priliku je Kokan Mladenović upriličio pred Vojislavom Koštunicom i ostalim ustanicima pozorišnu limunadu pod nazivom “Skela”, koju je napisao još jedan državotvorni umetnik – Goran Petrović. Ovo, međutim, nije bila jedina saradnja na liniji Mladenović-Petrović. Radili su oni ranije “Opsadu crkve Svetog Spasa”, veliku pozorišnu masovku na sceni Narodnog pozorišta u Somboru (2002). Reklo bi se, u tem Somboru, svega na volju. Režirao je Kokan Mladenović po Petrovićevim srednjovekovnim notama naveliko. Slično književnoj kritici koja je tokom druge polovine devedesetih godina kanonizovala ovaj nacionalistički književni tekst.

Godinu dana pre postavke “Opsade”, Goran Petrović je konačno ovenčan NIN-ovom lentom, kada je u srpskoj kulturi nastupila epoha dominacije Narodne knjige i narodnjaštva. U to se uklopio i rad Kokana Mladenovića. Nakon nasukavanja “Skele” u Jaruzi, njegova karijera je krenula naviše. Tako je u julu 2009, ni manje ni više, postavljen za direktora beogradskog pozorišta Atelje 212, čuvenog po svojoj avangardističkoj tradiciji. Prva scena Istočne Evrope na kojoj se igrao Beket dospela je u ruke maestra Mladenovića. Ovakav izbor direktora Ateljea 212 pre svega treba da svedoči o političkoj eliti grada Beograda koja je zadužena za vođenje kulturne politike, a potom i o intelektualnoj javnosti koja je ovu promenu prihvatila prilično ravnodušno.

Revolucionisanje MUP-a

Dolaskom na čelo Ateljea 212, Kokan Mladenović je krenuo sa velikom i bučnom kampanjom pod sloganom “Revolucija” i “Revolucija će se dogoditi u Ateljeu 212”. To se moglo videti po svim bilbordima, trolama, na stanicama gradskog prevoza. Grad Beograd očigledno nije štedeo novce za promovisanje novog imidža ovog pozorišta. Međutim, od revolucionarne i avangardističke prošlosti, u Ateljeu Kokana Mladenovića ostale su samo skele. Najpre je doživeo fjasko sa novom postavkom “Kose”, a potom je na videlo isplivala istina o tehnikama cenzure u ovom teatru. Radi se, naime, o predstavi “Da nam živi živi rad” po tekstu Milana Markovića i Anđelke Nikolić, a u režiji Anđelke Nikolić.

Režiserka je prošle godine iznela u javnost detalje o cenzurisanju teksta i scenografije ove predstave. Uklonjeni su delovi teksta koji su govorili o paljenju ambasada, kritički momenti koji su ukazivali na predsednika Tadića su izbrisani, a iz scenografije su sklonjeni portreti Miroslava Miškovića, Rasima Ljajića i koga još – Ivice Dačića. Pametno i veoma revolucionarno je to uradio upravnik Mladenović, jer je predosećao da se u tome krije budućnost neke lepše saradnje. Kao da je predosetio da će ga uskoro pozvati niko drugi do taj isti Ivica Dačić (verovatno po savetu prijatelja iz Demokratske stranke, zaduženih za kulturnu politiku) čiju je sliku sačuvao od kritike bezobraznih pozorištaraca.

Prekodiranje EKV-a

Pred prepunim gledalištem Centra Sava, 21. januara izveden je teatarsko-policijski spektakl, mega-žanr u režiji Kokana Mladenovića, nešto između mjuzikla “Čikago” (koji je on režirao u Teatru “T”) i “Skele”. Uglavnom, honologija dokumenata (best of) iz žandarmske povesti   kombinovana je sa spektakularnim tačkama koje su tematizovale borbu srpske policije (dakako, moderne) protiv raznih vidova kriminala. Posebno je bilo zanimljivo uprizorenje borbe protiv cyber kriminala. Plesna grupa je nastupala noseći “Dellove” laptopove dok ih na kraju nije oborila grupa agenata u civilu. Reprezentacija prošlosti srpske policije uglavnom je bazirana na onim retkim srećnim trenucima kakva je urbana legenda o gracilnom beogradskom saobraćajcu Jovanu Bulju.

Zla kob prošlosti iz devedesetih, temeljena pre svega na minulom radu specijalnih jedinica MUP-a Srbije, potisnuta je. U prvi plan je izbio Mladenovićev spektakl koji se završio jezivom inscenacijom u kojoj su uniformisana deca izvodila pesmu “Zemlja” grupe EKV. Okružena specijalcima pod fantomkama i oružjem, izvedba dečjeg hora je, po rediteljskoj zamisli, predstavljala krunu svečanosti. Kokan Mladenović je i sa pesmom EKV-a učinio isto što i sa Ateljeom 212. Prekodirao je jugoslovenski potencijal nasleđa ove rok grupe, pretvarajući ovu poznatu pesmu u patriotsku popevku. Nije se libio pritom da zloupotrebi maloletnike, tako otvoreno pred prepunom salom policajca, od kojih niko nije ni shvatio šta se događa na sceni. Na njihovim licima titrao je zanos nacionalnih pregalaca.

I Kokan Mladenović mora da je bio zadovoljan. Bila je to njegova najuspelija režija ikada. Novine su potom prenele vest da je Ivica Dačić za organizovanje proslave potrošio 40.000 eura. Široko.