Demokratija je opijum za narod

– Demonstracije u potrazi za izgubljenom vladom, 23. januara 2011, Brisel

– Demonstracije “Svi zajedno protiv demokratije”, 23. januara 2011, između ulice Demokratije i ulice Otpora, opština Anderleht, Brisel, (do daljnjeg) Belgija

Iako se odgovor ukazuje prečicom, belgijski kolektiv “Manifestement” (igra rečima: očito/demonstriranje) nudi zaobilazak: umesto više štrajkova, kao autentičnu i posve novu umetničku formu pobune nudi njihov korelat. Svake godine, datuma najbližeg 24. januaru (jer prema eminentnom britanskom fiziologu sa univerziteta u Kardifu Klifu Arnalu, u pitanju je najdepresivniji dan godine), organizovanje (još jednog u nizu) “skandal” demonstriranja protiv dominantnog mnjenja i opšteg konsenzualnog omlitavljenja. Sledbenici nadrealizma, preciznije luvretisti (za luvretizam konsultovati više rečnika i sopstveni potencijal za opesničenje jezika), pozivaju na demonstriranje kao “pobunjenički prevrat spram prisutnog stanja realnog”. U pitanju je “estetika krika, dijametralno suprotna folkloru, plemenitim osećanjima i svakom drugom dobrovoljnom ublaženju” (iz povelje kolektiva). Manifestacije su poput prazne školjke, umetničke galerije koje svako ispunjava svojim kreativnim punjenjem: transparentom, letkom, skandirajućim sloganom, zvaničnim saopštenjem, teatarskim gestom – svake godine na drugu temu.

Vlada “po bilo koju cenu”

Posle demonstracija posvećenih “rečima koje su skrenule” pod nazivom “Ne, ‘islamizam’ nije jedina reč koja je iskočila iz šina, ima još mnogih”, na red su došle druge goruće teme. Učesnici su pozvani u svojstvu “konceptualnih agitatora, davitelja očevidnosti, raspršivača konsenzusa” (tačka tri povelje), koji će još jednom udariti šamar malograđanskom ukusu. Jednom rečju, (samo) je konformistima ulaz zabranjen, dobrodošli su svi ostali kojima nerv pobune, ali i fikcije, još nije sasvim atrofirao.

No bajka o protodemokratskim demonstracijama bi mogla da počne i drugim incipitom: u maloj Kraljevini Belgiji, glasačke kutije što se tiče, nešto je trnovito odavno – vlada ne postoji gotovo godinu dana, što je, sada i zvanično, Kraljevinu krunske evropske administracije ugrozilo titulom “crne avangarde Evrope”. Belgija je, naime, odnedavno i zvanični svetski rekorder bezvlašća (prevazišla je Irak, koji je zasluženu titulu držao sa 249 dana bez vlade). Četvero zabrinutih studenta političkih nauka krenuli su zato u potragu za (demokratskim) princem koji bi hitno probudio posrnulu naciju. Lansiraće, početkom januara tako, putem “najpoznatijeg društvenog medija”, hitne demonstracije, odgovarajućeg naziva i to na esperantu modernog doba: SHAME (sramota), u vidu pokajničkog apela za formiranjem vlade. Doslovce bilo kakve: “Leve, desne ili centrističke. Bez razlike.” I to “u najbržem mogućem roku”. Pod hitno. Baš zato što je, odlučili su studenti, dosta bilo besposličarenja političara za koje su glasali. I između ostalog zato što “vlada pomaže omladini, nijedna omladina ne može bez vlade”, ali i jer je “predsednik jedne zemlje kao generalni menadžer preduzeća. Ako preduzeće prestane da dobro radi, menadžer mora da se smeni i da se nađe neki koji će pošteno nastaviti s nizanjem uspeha jednog brenda. U ovom slučaju belgijske države”.

To su samo delovi teške artiljerije pandemokratskog argumentacijskog arsenala, za koje se uhvatilo na desetine hiljada ljudi i svi mediji u zemlji i svetu. No, za razliku, na listi neprijatelja prijatelja demokratije biće najmanje dvoje: trenutno državno bezvlašće (neguvernementalnost), ali i, sva je prilika, pomenuti proto-nadrealistički kolektiv. Naime, patriotska i vladoljubiva omladina zakazaće svoje demonstracije za vladom “po bilo koju cenu” koincidalno istoga dana i sata kada je pomenuti kolektiv belgijskih sledbenika nadrealizma zakazao, ima tome dve godine, “demonstracije protiv poslednje religije u nizu: demokratije i njene glasačke šibe”. Prvih, u potrazi za izgubljenom vladom sakupilo se, prema saznanjima policije, 40 hiljada, a prema samim učesnicima mnogo više; drugih, koji u vladu kutija, makar i onih zvane urne, ne veruju, bilo je prema policijskoj evidenciji 150 i, kako je to primetio jedan duhoviti belgijski esejista, simpatizer nevladinih demonstracija, prema vlastitim evidencijama kolektiva 149.

Gulazi demokratije

Konceptualno zdravlje članova “Manifestementa” tokom jednogodišnjih priprema demonstracija popravljali su pesnici, pisci, narodni tribuni i filozofi. Na listi kritičkog argumentarija posle-demokratije  (pogledati sajt kolektiva http://www.manifestement.be/) našli su se tako tekstovi Platona, ali i, među ostalim, Remboa (poema “Demokratija”), Ničea, Lenjina, Roze Luksemburg, Brehta, Sartra, Hobsbauma, Zina, Deleza, Čomskog, Badjua, Nansija, Ransijera, Bensaida, Žižeka, Anđele Dejvis, Bodlera, Tolstoja, Sen-Džona Persa.

Najmanja zajednička stvar svih među njima jeste upravo sumnja u demokratski fetiš kao najdalji horizont svega postojećeg, bez mogućnosti pada u bilo koji “ne-demokratski” ekstremizam (članovi kolektiva su se potrudili da na sajtu detaljno objasne zašto fašistima, islamistima i fundamentalistima svih vrsta, tj. “pojednostavljenim nedemokratama”, nije mesto sa njima). Argumentacije su ponuđene u nijansama: od poziva na destituisanje demokratskog aksiomatskog amblema, koji “u ime demokratije”, a po cenu različitih prestupa nudi demokratskom subjektu (“sv-a-ko je demokrata”) savršeni alibi – preporučujući, dakle u to ime, rizično i hrabro, da se danas ne bude nužno demokrata (Badju); upozoravajući na “gulage demokratije” razvijenog demokratskog sveta (Anđela Dejvis); opevajući “logične pobune” koje demokratija kad-tad masakrira (Rembo); podsećajući da buržoaska demokratija, baš kao i svaka vlast, nosi u sebi imanentno nasilje-tiraniju, te požurivanjem da se ukaže, otvoreno i bez hipokrizije, za razliku od blagoglagoljive “nenasilne demokratske vlasti”, na nužnost tranzitorne diktature, ovoga puta proletarijata (Lenjin); ili insistiranjem na uzurpaciji samoupravljačkog potencijala demosa od strane kvazidemokratskog aparata buržoaskog parlamentarizma, dakle od strane svojevrsnih neprijatelje demokratije – političara kao “eksperata demokratskog znanja” (Ransijer)…

U zaključku zaključaka izdvajaju se dedukcijom slogani (neki od njih): “U želji da bude sve, demokratija je postala bilo šta”, “Falus komedije sadašnjice jeste demokratija” ili “Demokratija je opijum za narod”.

Marks, Lenjin: i dalje

Na kraju, poznato je da su masovne demonstracije, uz štrajkove, glavni organizacioni stubovi istorijskih pobuna i prevrata. No postavlja se pitanje čega su one operatori danas? Iako, 11. maja 1869, Marks piše svom prijatelju Kugelmanu: “Belgija je, morate znati, jedina zemlja u kojoj sablja i puška redovno, iz godine u godinu, predstavljaju poslednju reč svakog štrajka” (“Kultura”, 1951), vremena su se, reklo bi se, promenila. No da su ona suštinski ista, a samo formalno različita, potvrdiće zagovornici skupa “Svi protiv demokratije”, i to baš u odnosu na Lenjinove navode o brutalnosti vlasti spram spontane vere u moć manifestovanja, iz “Predavanja o revoluciji 1905”.

Naime, kada Lenjin januara 1917. podseća na “istinski početak ruske revolucije”, on govori upravo o januarskim masovnim demonstracijama, odnosno manifestacijama hiljada nezadovoljnih radnika (“ne socijaldemokarta, nego religioznih ljudi i vernih podanika”) koji su posle obustave rada krenuli na Zimski dvorac, predvođeni sveštenikom Gaponom, noseći ikone u rukama, sa namerom da predaju caru peticiju, koja nabraja  sledeće zahteve: amnestiju, javne slobode, normalnu nadnicu, postepenu predaju zemlje narodu, sazivanje Ustavotvorne skupštine na osnovu opšteg i jednakog prava glasa. Završava rečima: “Pred nama su samo dva puta: sloboda i sreća ili grob.” Bilans je poznat: hiljadu ubijenih radnika dok na kolenima preklinju Kozake da ih puste caru, dve hiljade ranjenih.

Za razliku od golorukih radnika carske Rusije, bez naivne vere u svemoćni domet demonstriranja i peticija naspram arogancije vlasti, dijalektičari (svi oni koji dolaskom na sastanke potvrde svoje učešće) kolektiva “Manifestement” znaju da u “razvijenom demokratskom svetu” vlast danas puca iz svog odbrambenog arsenala drugačijim, ali isto tako fatalnim oružjem: konsenzualnim mrtvilom, bezidejnošću (nova glad) i crkvom zajedničkog tržišta. S obzirom na pomenutu trijadu, opasnost od svih koji se osmele da predstavljaju manjinu (dokle?), priključivanjem ovom iznad svega disenzualnom, nekomercijalnom, ali  svemo(gu)ćnom kreativnošću potentnom kolektivu, sve je očitija. Bauk kolektiva očito se širi. I to s razlogom. Na elektronskoj adresi, posećenijoj nego ikada, upućeni će otkriti permanentnu inaguraciju najnovijeg proto-demokratskog neimarstva: “Muzeja demokratije” (uz mogućnost posluživanja “razglednicama iz posle-demokratije”). Naravno, ulaz u “Muzej” je slobodan. Baš kao i konsultacija arhiva prethodnih demonstracija. Pomenimo samo neke:  “Smrt počinje da preteruje, protiv sveopšte smrti”, održanih 2009, uz slogane “Država umire, ali mi smo tu”, “Smrt smrti i život životu”, ili “Za pripajanje Belgije Kongu”.

Potvrđujući teze članova kolektiva o nedovršivosti tema i povoda disenzusa, dakle kvintisencije svakog demonstriranja i manifestovanja, završićemo temama nekih od najavljenih demonstratuma: “Mi smo takođe svuda (goji dižu glavu)”, januar 2012; “Uvek više, veće, lepše (povodom 475. rođendana reči ‘nivelisanje’)”, januar 2013; “Dole žrtve” (2018) ili naprosto “Bez naslova” (2017), kao i informacijom da su demonstracije protiv demokratije očekivane, za sada, u Francuskoj. A možda i dalje?

Najvažniji kapital koji ova vežba nepristajanja pruža – pored negovanja potencijala negacije i pobune – svakako je afirmacionistički potencijal sebe kao preživelog i, uprkos svemu, sadašnjeg i budućeg poetski sposobnog bića. A, kao i svaki afirmacionizam, u vreme  opšteg blokirajućeg (jer nihilističkog) “anti”-impulsa svih i svega, on je danas najdragoceniji. Jer je najnepobediviji. I najnedovršiviji. Vidimo se na barikadama emancipatorskih koncepata sadašnjice!