Košarka nam je bila i nacija i religija

Foto: Davor Konjikušić

Premijera dokumentarnog filma “Jednom braća” američke televizijske kuće ESPN, koji govori o proslavljenom srpskom košarkašu Vladi Divcu i njegovom odnosu s Draženom Petrovićem, izazvala je golemo zanimanje javnosti na netom završenom festivalu ZagrebDoks. Tim povodom Divac je posjetio Zagreb i u razgovoru za “Novosti” prisjetio se velikog prijateljstva, koje su naprasno prekinuli rat i kasnija tragična smrt Dražena Petrovića.

Kažete da ste gledajući film dobili odgovore na mnoga pitanja za kojima ste tragali posljednjih dvadesetak godina. O kojim se odgovorima radi?

– Film mi je prvenstveno odgovorio na pitanje zašto je došlo do nekih situacija, kao što su moji odnosi sa košarkašima iz Hrvatske. Mislim da je situacija početkom devedesetih bila jako neprijatna za hrvatske i srpske košarkaše, jednostavno su vreme i okolnosti diktirali da dođe do toga. Pritom mislim na Dražena, takođe na Tonija Kukoča i Dina Rađu, mada sam s Dinom tada imao neki iskreniji odnos, u smislu da smo sedeli i pričali o svemu. Radili smo to uglavnom dalje od javnosti, da neko s ovih prostora ne bi nešto krivo protumačio. Iako neki kažu da je film onakav ili ovakav, ja sam najradosniji zbog toga što je u njemu ostavljen pečat o Draženu kao igraču, koji je bio najbolji među najboljima sa ovih prostora, kao i u Evropi. Neka deca sa ovih prostora znaju da je jedan takav igrač ovde postojao.

Trening važniji od ručka

U filmu ispada da je Dražen bio taj koji je prekinuo vaš odnos. Što vam je zamjerio?

– Nažalost, ne znam, on nije više među nama i to mi je najžalosnije. Možda sam ja tada uradio nešto čega nisam bio ni svestan, a da ga je to pogodilo. Naš odnos prekinuo se u vreme tog nesretnog rata, negde početkom 1992. godine. Do tada je bilo sve u redu. Jednostavno nismo više komunicirali, iako smo se pre toga svakodnevno čuli telefonom, viđali se pred naše utakmice, izlazili na ručkove i u svemu podržavali jedan drugog. Više nije zvao, ja sam ga pokušavao nekoliko puta nazvati, ali sam video da to nije to. Nije se javljao.
Zna se da je bio discipliniran, veliki radnik i neosporni talent, košarkaški Mocart. No, kakav je bio u privatnom životu?

– Privatno je Dražen bio dosta povučen, pričao je o košarci, njemu je ona bila prioritet. Sećam se jednom pred Ol-star utakmicu, kada smo imali tri-četiri dana slobodno, došao je kod mene u Los Anđeles, to je bila moja prva godina tamo. Žarko Paspalj je takođe tek došao u San Antonio Spurse. Došli smo kod mene i hteli da idemo na ručak. On je rekao da ga sačekamo sat-dva, odradio je svoj trening u teretani i onda izišao sa nama. Bio je potpuno posvećen košarci. To je, uz njegov veliki talenat, bio jedan od razloga što je postigao takve rezultate u karijeri.

Je li ikada vukao na neku nacionalnu stranu, spominjao patriotizam, domoljublje?

– Koliko ja znam, nije, niko od nas time nije bio opterećen. Bilo je to vreme kada smo igrali za reprezentaciju Jugoslavije i jedino nam je to bilo važno. I ja i on poticali smo iz sličnih porodica. Nama je košarka bila igra, život, nismo ni znali ni marili za to ko je koje nacionalnosti ili religije. Bitna je, ponavljam, bila košarka.

To nije bila hrvatska zastava

Godine 1990. osvajate naslov svjetskih prvaka na nezgodnom terenu, u Argentini, gdje se događa poznata scena sa zastavom. Pa ipak, pažljiviji gledatelj, ukoliko zamrzne kadar, ne bi se baš mogao zakleti da je bila riječ o službenoj hrvatskoj zastavi. Što danas kažete o tome?

– Vi ste među retkima koji ste po tom pitanju istraživali – svi drugi uvek me pitaju i pišu isto. U to vreme bila je to jedna manipulacija, iz prostog razloga što je nekom odgovaralo da se počne pričati na takav način. Nakon toga, bilo je nerealno očekivati da ljudi čuju moju stranu priče o toj zastavi, no meni je najvažnije bilo da moji prijatelji, Dražen, Dino i Toni, znaju ko sam, šta sam i šta sam uradio. I dan-danas mislim da nisam uradio ništa pogrešno, da je na terenu jedino trebalo da bude jugoslovenska zastava i ni jedna druga, ni srpska, ni hrvatska, ni ustaška, ni četnička. To nije bila hrvatska zastava. Odreagovao sam na način da sam rekao čoveku da se ukloni sa zastavom. Do tada nisam reagovao, osim kada je on uputio pogrdne reči za zastavu koju sam ja predstavljao. Rekao je da je ta zastava govno, pa sam mu ja odvratio da njegova zastava ne bi trebala da bude na tom mestu. Uzeo sam je i odneo na drugu stranu, nakon čega su mi rekli da sam je gazio, palio i ne znam šta već.
Jeste li jugonostalgičar?

– Ne. Ali, da mi je u to vreme bilo emotivno lepo, jeste. To je bilo jedno divno vreme, danas idemo dalje.
Kako ste se osjećali snimajući neke kadrove za film u Zagrebu?

– Osećao sam se neprijatno. Zagreb pamtim iz 1989. kada sam pre rata zadnji put tu bio: pamtim Dom sportova, evropsko prvenstvo i publiku koja skandira moje ime. I onda ulazim u taj isti grad dvadeset godina kasnije. Vidim da me ljudi prepoznaju i spuštaju poglede. Vidite da tu više ne pripadate.

Razmišljao sam o Šibenki

U jednoj sceni u filmu jedan vas Zagrepčanin naziva četnikom. U drugoj vas domaćin srdačno pozdravlja. Iznenađuje li vas to?

– Tom mladom čoveku uopšte ne zameram, jer je njegovo viđenje stvari rezultat manipulisanja iz devedesetih godina. Hoću da kažem da ne generalizujem stvari. Znam da svi Hrvati ne misle tako, kao što i u Srbiji ima ovakvih i onakvih. U svojim dvadesetim godinama mislio sam da su Srbi i Hrvati isti, a danas mislim da je ceo svet isti. Ima ovakvih i onakvih ljudi, zavisi kako ko gleda na svet.

U zadnjoj sceni, na Draženovom grobu ostavljate vašu zajedničku fotografiju. Da je vaš nekadašnji prijatelj živ, o čemu biste danas razgovarali?

– Prvo bih ga pitao da li sam uradio nešto čega možda tada nisam bio svestan i da za to ne znam. Ako jesam, izvinuo bih mu se zbog toga. Ja bih mu rekao da sam mu zamerio zbog toga što je prekinuo naše prijateljstvo bez ikakvog razloga. Sa njegovom majkom Biserkom i bratom Acom nisam razgovarao na tu temu, zato što je poenta cele ove priče bila da ne ulazimo u neke detalje u kojima ne možemo naći odgovore. S druge strane, moja je satisfakcija bila da odamo poštovanje igraču koji je postojao na ovim prostorima. Da o tome ostane trajan dokument. Dražen je bio čudo na terenu.
Je li istina da ste nakon što je Šibenka s Petrovićem 1983. osvojila naslov prvaka Jugoslavije, koji joj je dan kasnije oduzet za zelenim stolom, trebali doći u Šibenik i zaigrati u njemu?

– To je istina. Iskreno sam razmišljao o tome, ali je moj uslov bio da se Dražen, koji je tada potpisao za Cibonu, vrati. Tada bih i ja bio došao u Šibenku.