Nacionalno pomirenje dobra i zla

Ovoga je 14. aprila u Srbiji završen Drugi svetski rat i to tako što je državna Komisija za otkrivanje istine o pogubljenju Draže Mihalovića otkrila “konačnu istinu” – vođa četničkog pokreta ubijen je na Adi Ciganliji, 16. jula 1946. godine: ubili su ga pripadnici

OZNA-e, koji su naknadno posakrivali tragove ubistva.

U udžbenicima istorije ostaće zapisano da je tog dana došlo do istorijskog pomirenja Srba, naroda koji je imao čak dva antifašistička pokreta. Pretpostavka je da će jedan dobiti prefiks “komunistički”, a ovaj novoprihvaćeni “antikomunistički”, kao što će ostati pretpostavka gde su ostaci Draže Mihailovića. Da li na Adi, gde je navodno ubijen, ili na Ratnom ostrvu, gde su navodno preneli ostatke? Nikakva vladina ni nevladina komisija na ovo pitanje neće moći dati tačan odgovor, iako se skeniranje Ade tek priprema. A to mitu o Draži daje još jednu dozu mistike.

Pristojan je svet svoje ratne sekire, barem kad je reč o Drugom svetskom ratu, zakopao još daleke 1945. Bestidnici već godinama imaju i datum kojim obeležavaju kraj rata i pobedu nad fašizmom, a istorijskom građom opominju kako se slično zlo nikad više ne bi ponovilo. U nas je to malo drugačije, odnosno u nas je sve relativno, pa tako i dobro i zlo. Njuškanje po grobnicama i kostima uvek zaziva nove odmazde, a ovo njuškanje je, kažu, imalo za cilj da konačno pomiri Srbe. Nije bilo dovoljno što je Skupština Srbije izjednačila prava pripadnicima četničkog i partizanskog pokreta, nego bi sad da grade i memorijalni centar na Adi, jer “ako ima Tito, onda mora imati i Draža”. Nosioci ove inicijative (Srpski pokret obnove i Vuk Drašković) zahtevaju i da novi most, koji se trenutno gradi baš preko Ade Ciganlije, dobije ime Draže Mihailovića. Kažu da će, bez obzira na zvaničnu odluku, taj most u narodu biti poznat kao Dražin most. Simbolično, Srbija će tako u budućnost ići s iskrivljenom prošlošću, kao što već godinama i čini.

U ovom je slučaju teško razmišljati o nekom maglovitom otrežnjenju; bitno je da šteta bude što manja. Iskustvo je pokazalo da su kratkotrajna otrežnjenja bolna, da prethodna tumaranja za sobom neizostavno nose trag krvi, a takozvano “istorijsko pomirenje naroda” samo će dodatno dezavuisati pravi antifašistički pokret, jer dve istine ne postoje, pa tako ne mogu da postoje ni dva antifašistička pokreta. Britanci i Čerčil to su davno shvatili.