Narodnjačko pljuckanje po betonu
Nije novost da se Saša Ilić i ostali momci iz Brazila, pardon iz “Betona” bave policijskom obradom moje malenkosti. Novost je to da su svoju opsednutost mojim pevanjem i mišljenjem ako ne internacionalizovali a ono makar regionalizovali, proširivši područje betonizacije i na samostalni srpski tjednik “Novosti”. Koliko samostalne toliko i srpske, “Novosti” su ustupanjem prostora Sašinoj ekipi obesmislile tvrdnju da su glasilo Srba u Hrvatskoj. Betonsko poimanje modernog srbijanskog društva podrazumeva nepostojanje bilo kakvih Srba u matici i bivšim jugoslovenskim republikama iz kojih su tokom građanskog rata proterani. Srbin se, prema betonskom učenju, može, sme i mora biti samo negiranjem bilo kakvog oblika sopstvene egzistencije. Srbin se, prema betonskoj dnevnoj zapovesti, postaje, ili bolje reći prestaje po betonskoj dijeti: za doručak krivica, za ručak odgovornost, za večeru pomirenje. Svaki obrok zalivati obilnim količinama katarze!
Istina je da bih i sam morao skinuti i više nego nekoliko kilograma, ali Saša Ilić je kanibalistički nestrpljiv, te u tekstu “Narandžasta strana literature”, objavljenom u “Novostima” od 5. 3. 2011, prvo pokušava da me smaže bez gutanja, da bi me onda, nakon nekoliko zalogaja, s gađenjem ispljunuo i nastavio da ujeda srpske pisce sa betonskog spiska za otpis.
Ovoga puta, neposredan povod za vređanje je učešće Srbije na Sajmu knjiga u Lajpcigu.
Ilić se sa sebi svojstvenom “duhovitošću” sprda sa vizuelnim nastupom Srbije u Lajpcigu, da bi najednom paradigmu narandžastosti savremene srpske literature iščačkao uperivši svoj gestapovski prst baš u mene.
Đe me nađe?!
Ovo prostačko ruženje sam zaslužio, kako gosin Ilić veli: “intervencijom”, kojom sam se upravi sajma obratio i samopreporučio kao “gerilac” na tribini “Rat i književnost u regionu”.
Istina je da je pomenuta tribina održana tokom minulog lajpciškog sajma knjiga. Istina je da nisam bio na spisku učesnika tribine. Istina je… nema više istine! Sve ostalo što je Saša Ilić nadrobio u svoju bljutavu betonsku poparu je laž i izmišljotina.
“Intervencija” je moje pismo, koje sam uputio Mladenu Veskoviću i Eleni Mesner (oboje su bili članovi organizacionog tima srpskog Ministarstva kulture), nakon što sam, kao član srpske delegacije na sajmu, dobio zvanični program tema i učesnika lajpciških sajamskih sesija. Pismo sam im poslao elektronskom poštom, na njihove elektronske adrese. Nigde ga, dakle, nisam objavio a Saša Ilić je očito imao uvid u njegov sadržaj.
Nije, dakle, bez razloga, kao najavu svog ućešća na betoniranoj “Borinoj nedelji”, objavio tekst o tajnim službama.
I kada je već, poput seoskog poštara, zavirivao u tuđu korespondenciju, mogao je baš on da “interveniše” i predloži svojim evropskim prijateljima da na tribini “Rat i književnost u regionu” učestvuje neko i od “Betonovih” neistomišljenika. Jer, reč je o tribini, na tribinama se diskutuje, ne poje se u horu.
Ali Ilić se razume i u pevanje! Sem što bi da manje vedri a mnogo više da oblači nad srpskom književnom scenom, on za sebe betonira i ekskluzivno pravo na odbranu muzike od antisluhista. Tako je, sem kopanja po mojoj privatnoj prepisci, na Internetu pronašao dva snimka gde, priznajem, arlaučem u mikrofon na promociji romana “Narodnjakova smrt”, održanoj minulog proleća u Skadarliji. Uprkos naslovu i sadržaju romana, Ilić je moje čedo okarakterisao kao “narodnjačko”, zatim je izvređao moj osećaj za ritam, iskasapio moj scenski nastup, da bi na kraju, takav estradni fijasko uzeo kao krunski dokaz moje nedostojnosti za učešće na lajpciškoj tribini posvećenoj ratovima u regionu.
U pravu je, falširao bih u horu betonskih dečaka sve u šesnaest!
Iliću očito nije problem da me spreči da i ja budem čovek koji peva posle rata, pa makar i na jednoj od mnogih lajpciških tribina. Ono što uporno pokušava a nikako mu ne uspeva jeste da ubedi prvo sebe i svoje saborce a onda i mene da sam, kako stoji u tekstu iz “Novosti”: “podržavljeni pisac iz svite Ćosićeve grupe P-70…”
Ako ovo “podržavljen” dugujem činjenici što sam bio član delegacije srpskih pisaca u Lajpcigu, šta je, onda, sa Sretenom Ugričićem, ili SRETENOM, kako je direktor Narodne biblioteke sebe pseudonimski predstavio nemačkoj publici? Kako je učešće tog svima znanog betonskog junaka prihvatljivo i poželjno, dok se moje prisustvo u Lajpcigu toliko osporava?!
Član grupe P-70 nisam. U njihovom zborniku “5. novembar” jeste objavljena moja kratka priča, ali tvrdim da bi bez problema prošla sve ideološke kontrole betonske mrtve straže.
A što se tiče Ćosića… pa i on je učestvovao na lajpciškim tribinama. Fino piše u programima, proverite: Bora Ćosić, pisac “Knjige o zanatima”.
Treba proveriti ima li na tim maestralnim stranicama išta o zanatu betonjerskom.