Istorija ne sme da bude literatura

Radnja novog romana poznatoga književnika Svetislava Basare pod naslovom “Početak bune protiv dahija” (Dereta, 2010) obuhvata period od Prvog srpskog ustanka pa sve do današnjih dana. Prikazujući glavne ličnosti ta dva veka (od Karađorđa, Vuka Stefanovića Karadžića, Napoleona, Miloša Obrenovića, preko Nikole Pašića i Apisa, pa sve do Dobrice Ćosića, Đilasa, Miloševića, Koštunice, Đinđića i Tadića), Basara u formi sotije karikira njihove sudbine i igra se istorijom.

U vašem novom romanu pojavljuju se neke od ličnosti o kojima ste i ranije pisali – s kojima ste polemisali u svojim komentarima i kolumnama. Ovog puta, to su ipak književni junaci…

– Da. Većina ih je tu, manje-više svi. Ali ovoga puta ne u obliku pamfleta ili novinskog teksta, nego u jednoj interesantnijoj formi, formi romana. Rekao sam već šta sam imao da kažem o toj gospodi. Tačnije bi bilo reći da je ovde reč o mentalnim matricama koje ta gospoda neprestano vade iz prošlosti i veštački im produžuju život. Zapravo, ta matrica, taj jedan anahroni kulturni model iz koga proizilazi loša i anahrona politika, to je glavni lik ovog romana.

Žeđ za teritorijama

Kažete da niste pisali istoriju, nego roman o tome kako se piše “istorija”. Čini nam se da vaš roman, pored ostalog, pokazuje gde se u istoriji javlja problem s pisanjem istorije?

– Srpska istorija je jedna vrlo problematična stvar. Ona se ne tiče samo istorije kao nauke, već utiče na naše živote i dan-danas. Problem sa “istorijom” je u tome što je ona postala upravo ono što bi trebalo da bude literatura: priča koja se ne obazire mnogo na faktografiju.  Njoj više nisu toliko bitne činjenice koliko ideološka obrada tih činjenica. Ideologija je dominantna u svemu tome! Tako da se u takvoj “istoriji”, koja je čak i u slučajevima kada je najbolja jedna krajnje sumnjiva nauka, činjenice iskrivljuju ne bi li se prilagodile potrebama ovog ili onog vremena.

Zanimljiva je ekipa vaših likova u romanu koje nazivate Nerođenim Istoričarima. Da li su to pisci lažne istorije i tvorci lažnih mitova?

– Ne samo oni! U tu sam grupu svrstao sve ljude koji vrlo lagodno i vrlo dobro žive, reciklirajući nekakve stvari iz prošlosti. Lažne mitove, izanđale od decenijske upotrebe… Tu su istoričari, političari, nacionalni umetnici; ljudi koji obrađuju nacionalne teme u svim granama umetnosti. Šarolika ekipa.

Kada govorimo o istoriji, na jednom mestu kažete kako se kao ključni problem nameće stalno insistiranje na teritorijalnom rešenju, a ne na unutrašnjem uređenju?

– I to je jedan od velikih problema, na talasu devetnaestovekovnog romantizma koji je tada korespondirao u čitavoj Evropi. Stvaranje nacionalnih država, nismo samo mi tu isprednjačili, zahvatilo je čitavu Evropu. U to se vreme stvara Italija, stvara se Nemačka… Ali u jednom se momentu prišlo uređenju tih država, uljuđenju u svakom smislu, a kod nas je taj romantizam živeo i prešao u 21. vek. Ta stalna žeđ za teritorijama stvorila je haos tu gde živimo.

U romanu tematizujete dva veka, od Karađorđa do Koštunice i Tadića. Koliko vam je bilo teško s takvim junacima? Kažete da ste pokušali da idete linijom magičnog realizma, ali da ste odustali…

– Nije to nikako išlo! Bilo je lakše dok su junaci bili Karađorđe ili Miloš Obrenović. Oni su dušu dali za pisanje. Uvek je lakše pisati o prošlosti nego o aktuelnom trenutku, a oni su istinski gorostasi, čije su i najdoslovnije biografije interesantne i intrigantne. Na kraju knjige dolazimo do ovih današnjih samoumišljenih voždova, koji su zapravo jako mali u odnosu na njihove uzore (verovatno i nesvesne uzore), a opet, sujete i ambicije su im veće nego Karađorđeve i Miloševe.

Nacionalni okupljači

Čitajući vašu prozu, pre svega eseje i kolumne, primećuje se da vas posebno nerviraju pozivi na nacionalno jedinstvo. Da li je vaš roman, pored svega ostalog, oštra parodijska slika jedne moguće realizacije tog poziva na nacionalno jedinstvo?

– Nezavisno od romana, pozivi na nacionalno jedinstvo, na nacionalno okupljanje, pozivi su na jednoumlje i na totalitarizam. Ne možemo se, znači, nacionalno okupiti oko mnoštva politika i ideja, nego to uvek treba da bude oko određene politike ili, tačnije, oko određene ličnosti. Nacionalni okupljači su baš one ličnosti koje su, čak i u ovakvoj Srbiji, u manjini, ali ipak uporno ponavljaju te pozive, ne bi li svi, koliko god da nas ima, živeli i radili onako kako oni zamišljaju da treba. Sama ideja nacionalnog okupljanja je u suštini besmislena. Možemo se svi, koliko god nas ima u državi, okupiti, ali šta onda?! To je jedno jalovo i tribalno mišljenje: kao što se životinje zbijaju u krdo kada su uplašene, tako se i ovde pozivi upućuju ne bi li izgledalo da smo u grupi snažniji. Ali, iz čitavog tog projekta ništa ne proizilazi! Nikakva akcija. Proizilazi obratno: kada su se poslednji put okupili nacionalno, posle proglašenja nezavisnosti Kosova, polupali su Beograd, jedan ljudski život je izgubljen. Znači, ne samo da je jalovo, nego je kontraproduktivno i destruktivno. Ekipi nije problem da pronađe razlog da se nacionalno okupi, ali ne pamtim da su rekli: “Okupićemo se nacionalno da bismo uradili ovo ili ovo.” Poziv se završava na samom okupljanju. Okupićemo se, pa šta nam bog da.

Da li političari reaguju na vaš roman i na vašu kolumnu koju pišete svakog dana za list “Danas”? Poznajete li sve glavne aktere na srpskoj političkoj sceni?

– Većinu ih poznajem. Kada ih sretnem, prave se da je sve u redu, navodno se niko ne ljuti, a vrlo verovatno da i ne čitaju. Da čitaju nešto, bolje bi nam bilo.

Pročitali smo vest da će se vaša drama “Hipertenzija” igrati u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Komad u kome igraju Predrag Ejdus i Branislav Trifunović premijerno je prikazan u produkciji Kulturnog centra Inđija. U drami opisujete hipertenziju srpske svakodnevnice?

– To su sve te iste stvari o kojima govorim u knjigama i kolumnama. To je taj sukob, fiktivni po mom mišljenu, prve i druge Srbije; slika čitave te konfuzije, mentalne i duhovne…

Zanimljivo je da ste prvi put režirali svoju dramu. Kakvo je to iskustvo?

– Dosadno. Mnogo je bolje samo napisati dramu i dati je nekom reditelju. U ovom slučaju su radili iskusni glumci, tako da se to moglo izvesti, čak i u mojoj režiji.