Opasne (književne) veze između Beograda i Prištine

U beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju 18. maja promovisane su dvosmerne antologije (“Iz Prištine, s ljubavlju” i “Iz Beograda, s ljubavlju”) koje su predstavile savremenu kosovsku književnu scenu u prevodu na srpski i savremenu priču iz Srbije u prevodu na albanski, a sve to pod pokroviteljstvom Tradukija. Bilo je preko stotinu posetilaca te večeri. Atmosfera dobra. Ministar Ivica Dačić je postavio obezbeđenje oko CZKD-a, zlu ne trebalo. Mogli smo mirno da pričamo o tome kako je tekla ova nezamisliva misija poslednjih godinu dana, od njene prve zamisli na Lajpciškom sajmu 2010. do realizacije i evropske promocije na ovogodišnjem Sajmu.

Sutradan, u beogradskim medijima nije objavljena nijedna vest o tome. Pažnju književnog Beograda kao da je potpuno odvuklo istovremeno gostovanje pesnika Čarlsa Simića, inače čestog gosta srpskog PEN-a i njegove podsekcije, izdavačke kuće Arhipelag. Ko zna. Beograđani vole poeziju, ali baš to me i čudi, jer antologija “Iz Prištine, s ljubavlju” donosi izbor iz opusa jedanaestoro mladih kosovskih pesnika i pesnikinja. Njih sigurno niko nikada nije mogao da pročita u Beogradu do sada, niti da čuje za njih. Ruku na srce, jedan prilog je snimila PG Mreža. Šta bismo radili bez nezavisnih produkcija? Ali zar RTS ne nastupa poslednjih godina pod sloganom “Javni servis građana Srbije”. Ne znam tačno na koje to građane cilja Aleksandar Tijanić, ali on svakako pretpostavlja da ti njegovi građani ne bi voleli da se elementarno obaveste o savremenoj kosovskoj književnoj sceni i da čuju prvo javno čitanje albanskih književnika u Beogradu nakon više decenija.

Rankovićevski duh

Poeziju su čitali pesnici Arben Idrizi i Avni Rudaku. O prevodima su govorili Jeton Neziraj i Škeljzen Malići. Ah, da, umalo da zaboravim, iste večeri, u gradu je veliku promociju svog novog romana “Zvona za Trojicu” imao i Miroslav Toholj. Pomislio sam, možda je odgonetka u tom fascinantnom štivu. Potražio sam odgovore u štampi i pronašao vrlo zanimljiv komentar prof. dr Jovana Delića koji za ovaj Toholjev roman kaže da spada u “rijetke knjige u kojima se tolika pažnja poklanja konjima”. Verujem da sve to može da zaokupi srpske novinare koji prate kulturu, ali ipak je previše. Zbog toga sam odlučio da malo istražim koliko je realno književnih razmena sa Kosovom napravljeno u prošlosti, kao i zbog čega jedna takva razmena, u Beogradu, danas, ne može da bude vest.

Duga je istorija izgradnje negativnih stereotipa između Srba i Albanaca. U Srbiji ona  datira od “Načertanija” Ilije Garašanina (1844), “tajnog” spisa koji je definisao stubove spoljašnje i nacionalne politike Srbije u XIX veku, preko elaborata Vase Čubrilovića iz 1944. za rešavanje “Manjinskih problema u novoj Jugoslaviji”, sve do Memoranduma SANU-a (1986) i dalje. Zanimljivo je da je autor devetnaestovekovnog programa bio ministar unutrašnjih dela, a da je program pisan krajem XX veka delo akademika i naučnika. S obzirom na to da je duh tih dokumenata, u ideološkom smislu, gotovo identičan, postavlja se pitanje kako je moguće da su srpski intelektualci osamdesetih godina mislili na isti način kao i Garašanin – u mnogim segmentima i gore – vek i po pre njih. Možda je to moguće objasniti samo rankovićevskim duhom koji je preko Ćosića nadahnuo pomenutu grupu akademika.

Ono što predstavlja lajtmotiv ovih tekstova, svakako je odnos prema Kosovu i Albancima. Oni su tretirani kao pustonosna reka koja se izlila iz korita i koju bi Srbija trebalo da vrati nazad. Tj. da ih svede na pravu meru. Ovo “svođenje na pravu meru” potrajaće skoro dva veka, kako u tekstovima jednog dela srpskih intelektualaca tako i u praksi. Ni Ivo Andrić nije bio imun na stereotip o Albancima kao “opasnom elementu”. To se videlo kada je istoričar Bogdan Krizman objavio (1977) njegov elaborat o mogućem rešenju pitanja “arbanaške manjine”, koji je Andrić podneo 30. januara 1939. u svojstvu pomoćnika ministra u Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Jugoslavije. Otkriće referata značajno je uticalo na pad “Andrićevih akcija” na albanskom tržištu knjiga. Kosovski pesnik Esad Mekuli reagovao je na ovo objavljivanjem pesme “Avet tame” u kojoj iznosi svoje razočaranje. Tek 1986. ponovo će izaći jedan Andrićev prevod u prištinskoj “Rilindiji”.

Sve naše književne razmene

Knjiga Petrita Imamija “Srbi i Albanci kroz vekove” pedantno beleži, između ostalog, i bilans kulturne razmene između ova dva naroda. Prevod srpskih autora na Kosovu započeo je neposredno nakon Drugog svetskog rata. Najpre je preveden Radovan Zogović (“Pjesme Ali Binaka”), doduše u časopisu “Novi život”. Prve prevedene knjige sa srpskog bile su knjige za decu Jovana Jovanovića Zmaja i Mire Alečković (1950, 1951). Prvi prevedeni roman od starijih pisaca bila je “Nečista krv” Borisava Stankovića (1953), a od savremenih “Daleko je sunce” Dobrice Ćosića i to 1954, u godini njegove NIN-ove nagrade. Potom slede prevodi knjiga Branislava Nušića, Ive Andrića, Meše Selimovića, Desanke Makismović, Oskara Daviča, Antonija Isakovića i drugih.

S druge strane, albanski pisci su prvi put predstavljeni na srpskom jeziku u zborniku “Kosmet piše i peva” (1951). U “Nolitu” je 1962. objavljen izbor albanske poezije u prevodu Esada Mekulija pod naslovom “Pesme gorke i ponosne”. Poslednji opsežniji izbori iz albanske književnosti sa Kosova objavljeni su sedamdesetih godina, i to: “Kiša u jednoj legendi – najnovija albanska lirika na Kosovu”, u izboru Ali Podrimje (Prosveta, 1972) i “Stabla – izbor pripovedaka Albanaca u Jugoslaviji”, u izboru Hasana Mekulija (Bratstvo i jedinstvo, Novi Sad, 1977).

Međutim, nakon demonstracija Albanaca u Prištini 1981, drastično je opalo uzajamno interesovanje za književnost i kulturu uopšte. Tokom osamdesetih, jedan od retkih albanskih pisaca koji se i dalje štampa u Srbiji je Vehbi Kikaj čija je knjiga za decu “Beli dvori” bila uvrštena u lektiru. Poslednje izdanje ove knjige bilo je 1989. Od tada do danas, samo su još dve knjige kosovskih Albanaca prevedene na srpski. Radi se o dvema pesničkim zbirkama: Flore Brovine, “Nazovi me svojim imenom” (B92, 2000), u prevodu Nailje Maljaj Imami, i “Sloboda užasa” Dževdeta Bajraja (Rende, 2000) u prevodu samog autora i Vladimira Arsenijevića.

U poslednjoj deceniji XX veka prekinute su sve kulturne razmene između Prištine i Beograda. Osim jedne. U skladu sa represivnom politikom Miloševićevog režima na Kosovu, devedesetih godina nijedna knjiga nije prevedena sa albanskog, ali je zato samo jedna sa srpskog prevedena na albanski, bio je to dnevnik Mirjane Marković “Noć i dan” (BMG, 1996). Verujem da je RTS tada to uredno preneo.