Neboderi kao simboli zajedništva

Da su arhitektura i urbanizam umnogome društvene discipline, a ne isključivo tehničke, podsjeća nas i rad Dubravke Sekulić, sudionice ovogodišnjeg UrbanFestivala u Zagrebu.

Ta beogradska arhitektica, naime, bavi se istraživanjima transformacija javnog prostora i javnih vrijednosti u procesu koji nazivamo tranzicijom. A njezinu sociološkom očitavanju tih naoko samo fizičkih promjena, posljednjih tjedana podvrgnuti su i određeni zagrebački neboderi.

– Rad na tome ustvari sam tek započela, i zasad sam definisala temu i obim rada, a dovršit ću ga za UrbanFestival u oktobru. Pošto se ideja za moje učestvovanje tiče stambenih nebodera, uopšte gradnje uvis, želim napraviti neku vrstu baze podataka o njima. Sam proces prikupljanja tih podataka, dakle, trajat će do jeseni. Interesuje me tipologija koja je u jednom periodu gradnje tih nebodera bila jako prisutna, no sad maltene da ne postoji. Osim u zemljama koje se brzo urbanizuju, kao što su Kina i Indija. Tamo se paralelno uz projektovanje i gradnju nebodera programira i softver koji stvara neku vrstu baze podataka o objektu, gde ulazi sve od vrste materijala i tehničkih performansi do raznih detalja koji nastaju posle useljavanja stanara. Izvesni kontekst koji je prisutan kod svih visokih zgrada, kao što je optimizacija prostora i deljenje infrastrukture, na nivou komunalnog, ali i ekološkog i socijalnog, dakle, mi taj kontekst tretiramo već zdravo za gotovo. Više ne razmišljamo kako zgrada funkcioniše. Zato je pitanje mog rada kako rekonstruisati baze podataka koje govore o tome. Finalni proizvod toga verovatno će biti neki veb-sajt, s infotablama koje bi se nalazile na ulazima nebodera uključenih u projekt.

Solidarnost stanara

Postoji ono, dakle, što se može nazvati urbanističkom sociologijom, a koja je primjenjiva na specifični medij nebodera?

– Jeste, pa sam zato i odabrala stambene nebodere, dok se danas grade uglavnom poslovni. Već od osamdesetih godina 20. veka ne grade se stambene zgrade više od osam spratova. Jedan od razloga za takav zaokret je to da se promenila ideja o zajedničkom. Postoje i danas novi stambeni neboderi, ali prevashodno u kontekstu nekakvog ekskluzivnog stanovanja koje podrazumeva klasu koja servisira stanare i stanove. To je obrnuto stanovište u odnosu na raniju ideju, kada su između ostalog u neboderima postojali, recimo, zajednički vešeraji. Ipak, neboderi iz onog vremena bili su uvelike društveno osporavani, kao spavaonice bez duše i sl. S jedne strane oni su zaista postali simbol otuđenosti, dobar primer za to je Novi Beograd. Ali, kad pitate ljude koji su tamo odrasli, čujete potpuno suprotne priče. Oni su veoma vezani za svoje haustore, zajednička dvorišta, drugare iz ulaza, za stubišta na kojima su živeli. Njihova sećanja govore suprotno od uobičajene kritike nebodera koja najčešće dolazi od onih koji nisu živeli u njima. Jedna od meni važnih stavki za studiju o zagrebačkim neboderima biće pronalaženje anegdota i refleksije ljudi na prostor u kojem žive. Interesuje me analiza organizacionih modela zajedništva, i njihova značenja koja sada ponovo postaju jako aktuelna. A to je ona neka solidarnost, recimo, koja dolazi do izražaja već u situacijama kao što je uvođenje satelitske televizije za celi ulaz, jer je to najoptimalnije za sve komšije.

Najviše ste u tom smislu istraživali Beograd; poznata je ona regresivna pojava, u kontekstu koji opisujete, kad su ljudi gradili obiteljske kuće na vrhovima pojedinih nebodera…

– To je bio najuočljiviji primer transformacije grada. To se dešavalo devedesetih, odjednom bi na neboderu kao zajedničkoj kući izrasla jednoporodična kuća. Gotovo uvek bez građevinske dozvole. To je na neki način predstavljalo proces odustajanja od zajedničkog. Ljudi koji bi dozvolili gradnju, retroaktivno su shvaćali da su izgubili nešto svoje kao što je mogućnost izlaska na zajednički krov. Ali, posebno mi je zanimljiv bio slučaj s naseljem zvanim Ruski paviljoni, koje se nalazi na Karaburmi, a građeno je nakon Drugog svetskog rata. Tu nije bila reč o neboderima nego jednospratnim zgradama s po četiri stana, koje su između 2001. i 2005. godine nadograđene s po četiri do pet spratova. Novi spratovi statički nisu oslonjeni na stare, ali se kače na njihovu infrastrukturu. Pitala sam se kako je moguće povećanje u takvim razmerama, ako se proces nadogradnje posmatrao kao nešto van zakona. Došla sam do zaključka da su sve radila samo tri velika investitora koji su špekulisali s privremenim dozvolama. Jer, novi zakoni nastali su radi sprečavanja ilegalne gradnje, no u njih je uvrštena ozbiljna deregulacija. To je na dovelo do izvesnih rupa u zakonu, ali takvih da ih mogu iskoristiti samo veći investitori.

Prednosti i mane šezdesetih

Što vas je posebno privuklo istraživanju baš u Zagrebu? Dokle ste došli s radom i možete li na osnovu viđenog već iznijeti neke makar privremene zaključke?

– Privuklo me to što se ovde danas više nego u ostalim gradovima u regionu preispituje što znači zajedničko i kako se boriti za zajedničko u jednom osporavanom prostoru kao što je neboder. Nisam puno odmakla s radom, ali nadam se da će moje istraživanje pokazati kako se menja odnos društva prema tim oblicima pojačane gustine stanovanja, počevši od Levijevog nebodera na uglu Masarikove i Gundulićeve, koji je sagrađen pre Drugog svetskog rata, pa do nekih novijih zgrada. Jasno, postoji granica iza koje povećana gustina postaje više smetnja nego korist, no do nje možemo govoriti o velikim prednostima. Sada mogu reći da mi se čini kako je jedan od problema onih nebodera koji su građeni pedesetih i šezdesetih godina 20. veka bio taj što su projektovani s idejom egzistencijalnog minimuma, s malim stambenim jedinicama.

Male stambene jedinice su valjda posljedice ograničenja vremena šezdesetih godina. Ali, primjećujete da se ljudi nanovo počinju sjećati određenih velikih prednosti toga bivšeg načina društvenog razmišljanja?

– Apsolutno, to je ono što danas pomalo, no sve jače, dolazi do izražaja. U ono vreme postojao je veliki pritisak na grad, pošto je zbog industrijalizacije zemlje trebalo negde smestiti mnogo novog gradskog stanovništva. Trebalo im je puno stanova, pa su bili nešto manji. Ali, reč je o periodu u kome stanovi nisu bili građeni za tržište, nego za društvo. U toj Jugoslaviji je pravo na stan bilo zagarantovano, samo društvo je bilo odgovorno da svakom obezbedi stan. Svi su ulagali u to, što je sa stanovišta današnjeg posmatranja proizvodnje stanova koju reguliše tržište potpuno nezamislivo.