Povratak socijalnoj gravitaciji
Tanja Mravak: “Moramo razgovarati” (Algoritam, 2010)
Petnaest priča Tanje Mravak (1974, Sinj) u njenom proznom prvencu “Moramo razgovarati” označava diskretan povratak naturalističkoj pripovedačkoj praksi. Uz empatijski senzibilitet za žrtve porodičnog nasilja i nerazumevanja i naporedo sa postuliranjem poente o mrzovolji i trpljenju kao trajnoj odlici zaparložene egzistencije niže srednje klase, priče Tanje Mravak u recepcijski fokus vraćaju oskudicu i život sa uvek “malo, premalo para”.
Socijalni milje redukovanih mogućnosti dosledno je instaliran u većini priča, unoseći osveženje, makar i oporo, u savremenu literarnu ponudu. Iako Mravak ne pledira za socijalni protest i bunt, niti traga za korenima socijalnog stanja svojih likova, što nije neizbežan ni obavezan cilj literature, samo skretanje pažnje na milje “poniženih i uvređenih” (potištenih i običnih) deluje lekovito, posebno što taj milje nije olako konstruisani mizanscen, već “organski” deo neveselih sudbina njenih likova.
Trijumf kratke priče
Osnovni oblik priče Tanje Mravak je pripovedna situacija. Slično Lamiji Begagić (“Jednosmjerno”, 2010), o celini životnog perioda likova ili njihovih psiholoških odnosa govori se na primeru jednog isečka (une tranche de vie) ili epizode. Situacija u jezgru priče nije paradigmatična niti metaforična; uzeta sama za sebe ona je dovršena kratkotrajna fabula. Ipak, time što predočava presek postupaka koji se verovatno ponavljaju u nedogled, sama situacija, vremenski limitirana na nekoliko sati, dan ili dva, postaje zamena za jedan život pred kojim ne stoji mogućnost velikih i pozitivnih promena. Socijalni bekgraund i karakterne crte likova, ove priče vuku u naručje melanholičnih ili depresivnih melodrama, ili mikro tragedija. Tanja Mravak ne prelazi tu imaginarnu granicu iza koje caruje plačevna bezizglednost ili suicid. Ona toj smesi rado dodaje začine nenametljivog humora i narativnih poenti koji služe kao kontrapunkt težini prikazane zbilje, ali i kao poetički kredo ovih priča.
Namerno ili ne, likovi Tanje Mravak dele bitne zajedničke odlike. Muškarci, svejedno da li u braku ili u ljubavnoj vezi, inertni su, pogubljeni, neuspešni i zavisni od svojih supruga ili majki (zanimljiv iskorak postoji u priči “Obiteljski dnevnik” gde sin odlučno i uviđajno odbija majčinu ponudu da se sa ženom vrati iz većeg grada i živi u roditeljskoj kući). Ženski likovi su snažni ali submisivni, trpe mušičave hirove svojih muževa, ali su i same u stanju da budu netrpeljiva zanovetala. Tako u priči “Moramo razgovarati”, gde se element katoličkog odgoja diskretno meša sa ženskom krizom srednjih godina, supruga vrši pritisak na muža da se odrekne prijatelja koji ima ljubavnicu, dok se u priči “Banane su važne” majka žali sinu da joj njegov otac zagorčava život braneći joj izlaske i kafenisanje s prijateljicama, ali i sama pri poseti mužu u bolnici postaje svadljiva i uskogruda.
Suptilnost bez zaštite
Najbolje priče su one koje imaju šifrovanu motivaciju i difuzno značenje, poput priče “Dok je trajao Roland Gaross”. Situacija u kojoj sinovi sahranjuju majku, prikazana je iz ugla supruge jednog od sinova, autoritativnog oca i putenog muža koji ne može da obuzda svoj seksualni nagon ni u noći neposredno nakon sahrane. Odnos snahe i devera, ekspliciran jedino u završnoj sceni jutarnjeg opraštanja koje se odvija kriomice, obeležen je ne samo nežnim međusobnim poštovanjem, već i zagonetnim potisnutim emocijama.
Dobre su i priče koje bez dociranja prikazuju, recimo, teskobu porodične klopke u koju je uhvaćena kasirka u samoposluzi, koja u peći krišom spaljuje poklon, tamnu belgijsku čokoladu, dok se iz soba čuje glasno i harmonično hrkanje njenog muža i njegove majke (“Dark chocolate”). Čokolada je poklon nepoznatog i obzirnog kupca koji se time izvinjava za svoju nervoznu reakciju ranijih dana. Muž koji u polusnu ždere kockice čokolade i kasirka koja vatrom utire mogućnost da se sumnja u njenu vernost pojavi, groteskno su finale jednog grubog, elementarnog sveta koji ne poznaje ljubaznost i posvećenost intime.
Tanja Mravak uspeva da ne sklizne u patetiku, iako se jedan broj priča zadovoljava time da budu jednoznačne psihološke ilustracije (to su gotovo tipske priče senčene humorom gde je muž lenj i nesnalažljiv a žena samozatajno potčinjena partnerka). Izbor forme i opsega kratke priče se za Tanju Mravak pokazao kao optimalno rešenje. Ostala je dilema da li bi širi prozni zahvat pričama pribavio prostor za slobodniju kreativnost ili pokazao trenutne autorkine limite. Ukupno gledano, “Moramo razgovarati” Tanje Mravak solidna je knjiga priča i putokaz ka životu koji tišti.