Treče telo Milorada Pavića
Za pisca je knjiga – drugo telo.
To “drugo telo” je slično onome koje je Hristos dobio posle vaskrsnuća.
M. Pavić
Neki su pisci u proteklim vekovima ugradili svoje delo u temelje nacionalnih država. Ali bilo je to davno. Ne nastaju države tako često pa ni pisci nemaju tu fantastičnu priliku da stave svoje simboličke resurse „na polzu svome rodu“. Međutim, neki od njih su baš imali sreće. Milorad Pavić bio je takav pisac. Radi se o lepo iskorišćenoj prilici da se jedna književna bio(biblio)grafija ugradi u pozne nacionalističke projekte koji su tokom osamdesetih godina bili u punom jeku u Srbiji. Pisac Hazarskog rečnika, Milorad Pavić, može se smatrati rodonačelnikom jedne književne struje u savremenoj srpskoj literaturi koja je proizašla iz njegove radionice, nakon čega se, budući privržena državi i naciji, nastavila razvijati u skladu sa srpskom politikom. Tako je došlo i do ne tako iznenađujućeg spoja sa Hajdarom Alijevim, rodonačelnikom nekih drugih disciplina u Azerbejdžanu.
Ponuda koja se ne odbija
Ovih dana je na beogradskom Tašmajdanu osvanuo Milorad Pavić sav u bronzi u susedstvu azerbejdžanskog oligarha i kagebeovca Hajdara Alijeva. Ta dva spomenika, jedan stamen i zagledan u budućnost a drugi stereotipno pesnički zapitan, povezali su, kako je to rekao predsednik Tadić na njihovom oktrivanju, „naše dve zastave“. Ali da li je moguće tek tako povezati nečije zastave slučajnim izborom spomenika i dovođenjem istih u zajednički simbolički kontekst. U tom smislu je azerbejdžanska konstrukcija, finansijska i politička, zatvorena i „transparentna“. Srpska se, s druge strane, još uvek otima moći interpretacije, ali radi se zapravo o naizgled hermetičnom srpskom političkom narativu koji u biti ima jednostavne ključeve za čitanje.
Mogao je tu umesto Pavića osvanuti i neki drugi književni delatnik ali nije. Zbog čega? Da li bi sa nekim drugim partnerom „naše zastave bile dovoljno povezane“? Izgleda da ne bi. Pa ko je to vodio brigu o tome. Možda Tadićev PR tim, koji je hitro reagovao nakon stizanja azerbejdžanske poruke u Beograd: „Investiraćemo dva miliona evra u rekonstrukciju jednog vašeg parka ali pod uslovom da se u njemu nađe skulptura našeg bivšeg predsednika H. A. Vi predložite u čijem će se društvu ona pojaviti.“ Ponuda je svakako bila primamljiva. Budući da još dugo neće izaći iz recesije, Srbija se kao u Kopolinom Kumu našla pred ponudom koji neće moći da odbije. Neko bi mogao okriviti azerbejdžansku spoljnu politiku koja je izabrala pravi trenutak za realizaciju svoje marketinške akcije, prethodno izvedene u Ukrajini i Rumuniji, ali bilo bi to nedopustivo. Hajdarov naslednik je uradio posve legitimnu stvar, naložio je svojim PR timovima da mapiraju područje Istočne Evrope, pronađu najslabije karike, prouče malo okolnosti i učine svoju ponudu što primamljivijom. Bilo bi svakako interesantno kada bi se mogao proučiti ukrajinski i rumunski slučaj. To bi upotpunilo sliku o strategiji azerbejdžanske političke elite. Ovako mi preostaje samo Pavić u interpretaciji državnih PR-ova.
Kojim putem su mogli ići Šaper i Krstić kada ih je Tadić tog dana pozvao u svoj kabinet i pročitao azerbejdžansku poruku? „Šta znamo o Azerbejdžanu?“ svakako ih je pitao Tadić. „Nažalost, ne mnogo, Borise“, odgovorio je verovatno Šaper. „Ipak,“ prekinuo ih je mudro Krstić: „Tu se pominju dva miliona evra, ako se ne varam…“ „Tačno, dva, ne varaš se“, potvrdio je Tadić. „Za te pare možemo čudo da napravimo… Mislim na izbore u Beogradu…“ „Krle je u pravu“, rekao je Tadić i dao im nalog da podrobnije ispitaju stvar.
Vratili su se već sutradan. Verovatno je izlagao Šaper kao samouvereniji i ubedljiviji od dvojice Idola. Izneo je Tadiću tom prilikom sve do čega je njegov stručni tim preko interneta mogao da dođe. Radi se o državi na Kavkazu, nezavisnoj od 1991. godine. Glavni grad je Baku. Govori se azerbejdžanski, ruski i jermenski. Smatra se da su potomci drevnih Hazara. Državna religija je islam. A onda su pred Tadićem počeli da otvaraju azerbejdžansku stvar kao ex-SSSR babušku: U Azerbejdžanu je jedna republika, u republici jedna autonomna oblast pod imenom Nagorno-Karabah koji se otcepila od Azerbejdžana i danas funkcioniše kao faktički samostalna ali međunarodno nepriznata država. Tu se i Tadić već prilično zainteresovao: „Napravili ste odličan posao!“ „Tek ćemo napraviti odličan posao“, ispravio ga je Šaper uz smešak, stvaljajući ruku u džep i pokazujući na Krstića. Onda je Krstić, inače sklon (para)literaturi objasnio detalje marketinškog plana: Očigledno je da i Azerbejdžan ima svoje Kosovo. Ali zato Srbija ima svog Milorada Pavića.
Književne stranputice
Tadić je zbunjeno pogledao u Šapera ali ovaj je umirujuće zažmureo. Krstić je nastavio. Objasnio je da, koliko se seća, Pavić upravo ima priču o tim mitskim Hazarima. On je doduše pisao o davnim danima kada su se Hazari, suočeni sa sopstvenim nestankom, odlučivali za jednu od velikih religija. Dobro, posle je hvalio Miloševića i pričao da su Hazari Srbi, ali sada to nema veze. Uglavnom, Pavić je odlična šifra za našu diplomatsku borbu za Kosovo i Metohiju, zaključio je Krstić, šireći mapu Tašmajdana na stolu. Plan je više nego jednostavan: mi pošaljemo Pavićevo ime u Azerbejdžan i onda se sve događa samo od sebe. Njihov umetnik napravi obe skulpture, a na naš konto legne dva miliona eura. Deo toga se potroši za muzičke fontane i zelene površine, a ostatak ide Partiji. Ionako dolaze crni dani. Jednom, kada se renovirani park otvori, građani (tj. potencijalni birači) pohrle sa decom (budućim biračima), neko prepozna Pavića, a Hajdara samo njegov sin. Politička podrška za Kosovo je poslata, „zastave povezane“, a izbori mnogo izvesniji.
I da, rekao je Krstić na kraju, postoji tu i jedna mala neprijatnost. „Šta to?“ pitao je Tadić. Onda mu je Krstić objasnio kako je naišao na podatke da taj Hajdar Alijev nije bio nikakav demokrata, već tiranin i bezbednjak još iz doba NKVD-a. Vršio je političke progone, čistke, manipulacije, kriminalne radnje i zloupotrebe svih vrsta. „Dobro,“ prekinuo ga je Tadić: „Insistiraćemo na Paviću, Hazarima i prijateljstvu.“ „Tako smo i mislili, šefe… Literaturu nam ne mogu osporiti. Čak ni Boško Jakšić u Politici.“