Sloboda(n) nije sloboda
Neki datumi u godini opasniji su od drugih, naročito kada je u pitanju kultura sećanja u zemlji u kojoj se neprestano operiše na prošlosti. Jedan takav dan je svakako i 28. jun – Vidovdan. Svake godine taj datum aktivira stare slojeve sećanja, od Kosovske bitke pa nadalje. Akteri na političkoj i kulturnoj sceni usmeravaju svoj rad ka tom datumu, a govori, koji se drže tom prilikom, postaju zanimljivo, vrlo često zapaljivo štivo. Jubileji su zasigurno najteži. A kada se kao 28. juna preklope sećanja na stare i novije događaje, na sukobe sa raznim imperijama i ideologijama, onda takvi govori postaju pravi napalm za naciju.
Jedan od epicentara takvih diskurzivnih udara bio je 28. jun 1989, kada je Slobodan Milošević održao govor, kako kažu medijski izvori, takođe nepouzdani svedoci i instrumenti opasnih datuma, pred dva miliona ljudi na Gazimestanu. Poklapanje mesta i datuma je najopasnije. Jedno takvo preklapanje dogodilo se i ovih dana, kome je Vučelićev “Pečat” posvetio dostojan omaž. Naime, obeleženo je deset godina od “veleizdajničkog” izručenja onog koji je govorio na Gazimestanu u junu 1989. Za tu je priliku objavljen transkript Miloševićevog govora, pismo Vojislava Šešelja iz Haga kao i izveštaj sa skupa koji je održan u Centru Sava pod velikom slikom gazimestanskog besednika. Takođe, jedan drugi Slobodan, ovog puta Antonić, tog dana je održao govor u Baru, na “Vidovdanskoj večeri” koju je organizovala Pravoslavna crkvena opština barska i Srpsko prosvetno društvo Bar. Ovo su svakako samo vidljiviji segmenti obeležavanja ovog datuma, no svi oni imaju jedan zajednički imenitelj, a to je pokušaj artikulacije pojma slobode iz nuklearne ideološke ostavštine devedesetih.
Vidovdan bez Sparte
Nije prošlo mnogo od zahteva da se ispita politička pozadina atentata na premijera Đinđića, a Imperija je već uzvratila udarac, tradicionalno se vezujući za vidovdanske slobodarske govorničke prakse. Naime, na skupu u Centru Sava, Udruženje građana “Sloboda” pročitalo je proglas kojim je od Tužilaštva zahtevalo da pokrene istragu o tome “ko je i kada i po kojem pravu doneo odluku o predaji Slobodana Miloševića tzv. Haškom tribunalu”. Uz propratni kulturno-umetnički program, preslikan sa Miloševićeve sahrane, dakle uz Ivanu Žigon, kosovski ciklus ponosa i prkosa (“Vidovdan”, “Prkosna pesma”, “Oj, Kosovo, Kosovo”), i uz citate mudraca Brane Crnčevića, prisutni su izneli svoj zahtev za poništavanje dostignuća demokratskih promena i ponovnog oživljavanja “mita o slobodi” koji je došao sa Slobodanom Miloševićem, a koji je kasnije preinačen u slobodu od Drugih, a naposletku u alterglobalističku mantru koju je prisvojio desničarski blok političara, kulturnjaka i tzv. nacionalnih nevladinih organizacija. Zbog toga se na ovom skupu ime Vojislava Koštunice nije stavljalo u negativni kontekst, kao što se pokazalo da ljudi poput njega mogu organizovati proteste protiv NATO-a, bez posledica. (Zanimljivo je da je na nedavnim demonstracijama protiv NATO-a u Beogradu, policija uhapsila osam pripadnika antiratne organizacije “Anti-NATO kampanja”, koji su protestvovali mimo najavljenog skupa. DSS, “Obraz”, radikali i ostale desničarske organizacije ostale su van interesa organa reda.)
Kako se ne odustaje od Kosova i Slobodana Miloševića, ne odustaje se ni od srpske Crne Gore. To je vidovdanski analitičar Slobodan Antonić precizno objasnio u Baru. On je tom prilikom naglasio da je “vidovdanska etika u stvari etika muškosti i žrtvovanja za slobodu”. Njegov govor bio je sasvim kompatibilan sa nastupom Udruženja “Sloboda” u Centru Sava. Zasnovan je na uverenju da država u kojoj živi nije njegova i da radi protiv njega, a samim tim i protiv naroda, te da je vreme moguće odbrane slobode prošlo, svakako prohujalo sa Slobodanom Miloševićem, i da se danas može samo čuvati sećanje na tu slobodu, odnosno na Slobodana Miloševića. Pritom je ispričao i priču o sudbini Kserksovih glasnika koji su došli u Spartu da traže “zemlju i vodu”, tj. priznanje pokornosti. Ovaj milerovski flešbek, Antonić je napravio u trenutku kada je trebalo poentirati u pravo vreme, 28. juna, na pravom mestu, u Crnoj Gori. Jer, naglasio je Antonić, “ne govori se uzalud da je Crna Gora srpska Sparta”. Treba imati u vidu i to da je ovaj govor održan samo nekoliko dana nakon što je crnogorski premijer Lukšić potpisao konkordat sa Vatikanom. Antonićeva završna poruka i papi Benediktu i premijeru Lukšiću bila je: “Kada dođe vreme, zapalimo vatru slobode, veliku vatru koja će sažeći i u pepeo smrviti i Molohov hram, i Molohove vračeve, i Molohove despote.”
Izgubljeno vreme
Dok taj dan ne dođe, štampaće se novine i knjige. Tako je najavljivao i srpski izdavač iz Lozane, Vladimir Dimitrijević, koji je ovog 28. juna nastradao u saobraćajnoj nesreći na putu za Pariz. On je ranih pedesetih godina emigrirao u Švajcarsku, gde je kasnije počeo da se bavi izdavaštvom i to objavljivanjem prevoda knjiga iz slovenskih književnosti, pre svega ruske. Početkom osamdesetih godina, njegova izdavačka kuća “L’Age d’Homme” imala je odličnu reputaciju. Izdavala je ruske disidente, Zinovjeva, Volkova i druge. Sa padom Berlinskog zida i početkom raspada Jugoslavije, ovaj izdavač je promenio svoju uređivačku politiku i postao medij proklamacije Miloševićevog mita o slobodi. Dimitrijević je to zvao upoznavanjem sveta sa srpskim vrednostima: Slobodanom Miloševićem, Dobricom Ćosićem, Nikolajem Velimirovićem, Momom Kaporom, Slobodanom Rakitićem, Vasilijem Krestićem, Vojislavom Koštunicom i drugim velikanima srpske kulture.
Nažalost, preko tri hiljade knjiga u dotadašnjoj produkciji ovog izdavača ovakvim su manevrima izgubile krebilitet i nastavile da plutaju kao produkcija iz sive nacionalističke zone. Kultura sećanja u Srbiji, ne samo kada je 28. jun u pitanju, još uvek baulja između pogrešno shvaćene slobode, nemoderno projektovane politike i nacionalistički reprezentovane prošlosti. Neophodno je da se iz tog trougla izađe.