Teror političke korektnosti
Gost nedavno završenog Fantastic Zagreb Film Festivala bio je i Aleksandar Aca Radivojević, dramaturg i koscenarist “Srpskog filma” i “Čarlstona za Ognjenku” te dobar poznavalac situacije u kojoj se danas nalazi srpski film.
Kad ste sa Srđanom Spasojevićem krenuli u poduhvat zvan “Srpski film”, priču o porno glumcu koji pristaje na igru s đavlom kako bi svojoj porodici osigurao egzistenciju, da li ste očekivali toliko kontroverzi, zabrana i sugestija za kraćenje?
– “Srpski film” još je uvek aktualan u svetu i postigao je nezapamćen uspeh što se tiče domaćeg filma. Ne znam kad je poslednji put jedan srpski film išao u neki američki bioskop, pa makar i u cenzurisanoj verziji. Mislim da je napravio popriličan odjek u svetu, što još uvek ne jenjava. S druge strane, svestan sam da u današnje politički korektno vreme svaka stvar koja razbija neku vrstu tabua mora biti progonjena i obeležena, ali nisam očekivao toliku neverovatnu hajku, koja je završila tako da su direktora španskog Sitges festivala, Angela Salu, uhapsili zbog prikazivanja “Srpskog filma”, odnosno prikazivanja silovanja male bebe, i pored činjenice da je film, sa svim što ga je pratilo, pre toga prikazan u nizu bioskopa, pa i u Španiji. Mislim da je to bilo razračunavanje sa samim direktorom festivala, a da je naš film poslužio samo kao povod. Ne mogu da verujem da to može da se desi u takozvanoj slobodnoj Evropi, u kojoj caruju takav fašizam političke korektnosti i diktat dobrog ukusa, koji zaštitu nekakvih vrednosti provode kao što se provodi zabrana pušenja. Ali raduje me da smo i pored svih skandala uspeli sve to da srušimo.
Narkotizacija naroda
Ja sam “Srpski film” shvatio i kao dekameron nasilja i seksualnih izopačenja. Da li je od prizora u filmu još strašnija činjenica da su svi ti slučajevi zabilježeni u crnim kronikama?
– Svakako. Iako se skoro svakodnevno događaju kojekakve strahote koje smo prikazali u filmu, društvo želi da zaštiti narod od, po njihovom mišljenju, negativnih uticaja, kako bi mogao da živi svoje male nesrećne živote sa što manje uznemiravanja. Zapravo, mnogi su ljudi srećni kad ih niko ne dira i ne provocira. Naša ekipa napravila je film u sredini, a tu mislim na ceo region, u kojoj je nemoguće da se normalno radi zbog fašističke političke korektnosti. Stalno ste suočeni s pritiscima i restrikcijama, ne možete da snimate filmove jer vam država ne želi pomoći. Neguju se samo određeni sadržaji, da se narod opušta kroz neke šarene gluposti i da se provodi njegova narkotizacija, iako smo u totalnom ćorsokaku. Vlada ili nemogućnost suočavanja s ozbiljnim problemima, jer se ne možete baviti nekim ozbiljnim stvarima dok se, kako narod kaže, seče uši i krpi dupe, ili samopromocija nekih estradnih sadržaja kao što su komedije i sapunice. Pošto sadašnjost nije mnogo vesela, ljudi žele da se narkotizuju i kažu: “Dosta nam je rata, dajte nam Novaka Đokovića, da se proveselimo.”
Da li ponekad poredite vaš film s filmom Mladena Đorđevića “Život i smrt porno bande” koji se, bar u Hrvatskoj, pojavio u približno isto vrijeme i bavi se sličnom temom?
– Vrlo dobro znam Mladena s fakulteta, pogotovo što smo uvek bili zainteresovani za slične stvari. On oseća stvari kao i ja, tako da su se neke naše fascinacije ukrstile i u slično vreme izašle na videlo. Ali naša dva filma su usamljeni, incidentni i izolovani slučajevi, a ne novi talas, kao što neki imaju pogrešnu iluziju
Potcenjeni žanrovi
Koliki su potencijali za snimanje horora, fantastičnih i naučno-fantastičnih filmova u Srbiji i regionu i da li bi tu bilo mjesta za upotrebu narodne tradicije?
– Srbija je jako zahvalno podneblje za takvu vrstu filmova koja do sada, kao i toliko stvari, nije bila eksploatisana. Postoji predrasuda da takve stvari ne mogu da se rade, iako ima puno potencijala i autora koji su se njima baviti, ali ni država ni javno mnenje, bar ne onaj deo koji pretenduje da se tako označava, nije bilo raspoloženo za takve stvari. U Srbiji se takvi filmski žanrovi smatraju lakrdijaškim i nečim što definitivno nije umetnost, eventualno je za decu, čime se nastavlja (eks)jugoslovenski teror onog što su malograđani smatrali umetnošću i kvalitetnim filmom.
Možemo li u zemljama regiona stvarati svoj autohtoni horor i fantastiku?
– Najviše volim autentične filmove koji prilaze žanru kome pripadaju, od drugačije priče do drugog pristupa. Bilo bi lepo kad bi se više takvih filmova pojavilo u Srbiji, koja prednjači u ovim žanrovima. Nažalost, u Srbiji nemamo klasičnu filmsku produkciju, jer je politički diktirano šta će se raditi. Zbog toga se krećemo u uskim koridorima i nema volje za istraživanjem. Kad bi bilo moguće napraviti deset debitantskih filmova godišnje koji bi imali obezbeđeno finansiranje, onda bi se žanrovi razdvojili i kroz bogatstvo produkcije došlo do filmova koji nas najviše zanimanju. Ali kad nemate produkciju, nemate ništa, samo izolovane incidente kao što su “Srpski film”, “Život i smrt porno bande” i još neki retki naslovi.
Što je s drugim vašim scenarističkim ostvarenjem, “Čarlstonom za Ognjenku”?
– Što se tiče “Čarlstona”, žao mi je da film nije imao distribuciju kako je bilo planirano. Lik Beson, koji je krenuo da distribuira film na stranom tržištu, odustao je s obzirom na loš fidbek publike, zapravo ne toliko publike koliko kritičara koji su očekivali Kusturicu, a dobili su nešto sasvim drugo. Kritičari su jako bitan faktor kod takvih stvari i mogu da ubiju film već na novinarskim projekcijama. Film je ubio i sam Beson, jer je izbacio neke od najvažnijih deonica, tako da je napravio film koji traje 80 minuta i koji više lični na neki pilot za seriju. Šteta, jer je “Čarlston za Ognjenku” u programu festivala u Montrealu, gde je prikazan zajedno sa “Srpskim filmom”, postigao nezapamćen uspeh u nekraćenoj verziji.