Bili smo glupi, današnji klinci su retardi

Morao sam da dotaknem dno da bih mogao posle da se kurčim – kaže na jednom mestu glavni junak najnovijeg romana Marka Vidojkovića “Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”. Ovoga puta, taj junak se zove isto kao pisac koji u prvom delu knjige piše svoje priče, a u drugom ih sam pregleda i komentariše. Uz puno psovki, seksa, alkohola i droge, naravno. Na početku razgovora sa Vidojkovićem (Beograd, 1975, inače diplomiranim pravnikom i izvršnim urednikom Playboya) – podsetio sam nekadašnjeg pankera da ga je jedan novinar nedavno pitao zašto je kupio Nike air max patike “koje asociraju na ružne devedesete”.

– Air max dvojka je kultna patika ovog grada. Nosio sam ih devedesetih kada su se pojavile. Mene su i u hard core krugovima zvali Mare Dizel. Ta moda koja se probila kao ulična te devedeset, prve, druge, treće – nije mogla da se izbegne. Uhvatila me neka nostalgija sad skoro kada sam video taj par u izlogu i počeo sam da ih kombinujem sa nekim pankerskim duksericama, čisto da vidim da li ide. I zamisli – “ladno” ide.

Panker dizelaš

Marko, prošle su dve decenije od 1991. koja je najavila deceniju u kojoj smo odrastali. Da li se sećaš kako si izgledao i gde si bio pre dvadeset godina?

– Te 1991. sam još uvek bio panker. Imao sam martinke, starke i pocepane farmerke. Sledeće godine sam se ošišao na čiroki i počeo da nosim flajerku, ali sam onda nabavio gucci trenerku i majicu koja nije bila pankerska. Većinu vremena sam provodio van časova; u školskom dvorištu, u školskom WC-u ili na ulici. A kad si na ulici – moraš da ispratiš pravila ulice. Ovi klinci koje danas vidiš napolju nisu uličari! To su mamini i tatovi sinovi koji imaju svoje domove, a početkom devedesetih u Srbiji si imao prave uličare. Ljudi nisu imali posla, ni ’leba da jedu. Sad je kriza, ali ono je bila žešća divljina. U toj divljini, u kojoj je svaka budala imala prangiju, u kojoj je murija bila Miloševićeva armada, morao si da pratiš zakon pločnika. Moraš da nabaviš air max dvojku. Cele te već čuvene 1993. izgledao sam kao najodvratniji dizelaš, ali i kasnije (čim su me i 1995. zvali Mare Dizel). Kad se setim devedesetih – uh, zaista je to bio neki drugi vek.

Skoro sam čitao tekst jednog kritičara koji objašnjava kako postoji nostalgija za devedesetim. Može li se osećati nostalgija za devedesetim?

– To je zamena teza. Svako vreme ima svoje i lepe i ružne strane. Devedesete su bile romantične utoliko što su bile naivne. Gledajući stvari danas, one su bile neka vrsta pripreme za sve ovo… Sećaš se, u Beogradu su besnele ulične revolucije. Revolucija 1996. i 1997. mi je upropastila studije prava, pa sam kasnije diplomirao. Nemam ja neku tugu za tim, ali imam tugu za vremenom u kome je bar protivnik bio prepoznatljiv. Ako si bio protiv Slobe, imao si utisak da radiš veliku stvar. Znao sam da ni posle 5. oktobra neće odmah procvetati ruže. Bio je to samo simboličan datum koji je označavao dan nakon koga ćeš možda moći da uradiš nešto sa sobom. Nažalost, gomilu ljudi koja nije bila u pravim godinama da to sebi kaže, one koji su svoje tridesete i četrdesete proveli u devedesetim – tranzicija je dočekala nespremne i dotukla.

Pečat diktatora

Na koji način te je to dno insprisalo kao pisca – kako su se devedesete uvukle u tvoju prozu?

– Devedesete su bile dugačke. Veliki problem sa decenijama jeste taj što moraju da imaju ime. A ja za ovu prošlu deceniju nemam ime! Ne znam kako se ova protekla decenija zvala, niti znam kako se zove decenija koja je sad počela. Prva decenija koja dolazi (a koja će imati ime!) je dvadeseta. Mislim da je pred nama još nekih deset nedefinisanih godina. Devedesete su poslednja decenija koja je imala ime. One su bile jezive i katastrofalne, nosile su pečat diktatora. Devedesete su godine u kojima sam bio tinejdžer, student, demonstrant, radikal, glasač Demokratske stranke, nacionalista, evropejac – sve što je moglo da se bude i sve što je ličilo na pobunu. Kroz sve sam to prolazio, jer sam imao petnaest ili dvadeset pet godina.

Da li zbog svega toga u tvom najnovijem romanu nema politike? Postoji sam jedna scena oralnog seksa koja se odigrava 5. oktobra u zapaljenoj skupštini? Povlačiš granicu, preko nje – politike nema…

Nema politike i nema zanimanja glavnih junaka. Ima samo muško–ženskih odnosa, jer sam želeo da zaokružim i završim tu temu na najbrutalniji način. Zato sam i junaka nazvao po sebi – da bih muško–ženske odnose ogolio do krajnjih granica. Ova knjiga je, ipak, izašla pre skoro dve godine. Neću se više baviti tim odnosima na tako banalan način. Oni neće biti centar, pa ni margina nove knjige. S tim sam završio.

U svojim romanima i pričama prikazao si neke od junaka koji su odrastali tokom devedesetih godina u Srbiji. Jedan pisac je rekao da je naša današnja omladina – divlja. Kako iz perspektive devedestih, iz svog iskustva sazrevanja na ulici, vidiš ove nove klince?

– Skoro sam radio intervju za jedan omladinski portal. Pitali su me: kako gledaš na omladinu tvoga doba i ovog sad. Napisao sam: Mi smo bili glupi, a vi ste retardi. Nema tu velike razlike. Mi smo možda bili naivni, a ovo sad je čist rezultat decenije koja nije imala ime. Generacija koja sada ima dvadeset godina prava je žrtva devedesetih. Njima je najgore. Svoju mladost provode balaveći za kriminalcima. Pokušavaju da imitriraju devedesete, ne kapirajući da je to prošlo vreme.

Da li oni čitaju tvoje knjige?

– Klinci o kojima ti pričam ne čitaju ništa! Kad zaglave u zatvoru, onda možda pročitaju neku moju knjigu i poneki broj Playboya.

Bukowski i Kapor

Saznao si da su u zatvorima izuzetno čitane tvoje knjige…

– Zato što se lako i fino čitaju. U suštini, to su dobra, ali pogrešno vođena i sjebana deca. Oni sebi najviše škode. Ja s kim god da se ukačim – nemamo problem. I ti klinci nemaju problem. Ali, država i loš obrazovni sistem napravili su od tih klinaca gomile huligana. U njih jadne niko nije ulagao, roditelji su im bez posla – pa šta može da radi osim da mrzi gejeve i da lomi grad.

Učinilo mi se da je tvoja knjiga neka vrsta rekapitulacije svega što si do sada napisao. Ne igraš se samo svojim imenom, nego pominješ i junakinje iz prethodnih knjiga, kao da bežiš iz fikcije. Roman ima dve ruke: u drugoj komentarišeš svoj tekst, kao da ga priređuješ.

– Roman jeste omaž svim mojim prethodnim knjigama, svim mojim junacima i svim mojim fazama. Faze se menjaju, ali ono što se prepoznaje kao moj stil – ne! Tema muško–ženskih odnosa koja se provlačila kroz knjige “Ples sitnih demona”, “Đavo je moj drug”, “Pikavci na plaži”, “Sve crvenkape su iste” zaokružena je romanom “Hoću da mi se nešto lepo desi odmah”. Kad već pričamo o tome, sa ove distance, mislim da su “Kandže” moja najbolja knjiga, jer sam se uhvatio u koštac upravo sa magijom tih devedesetih. Igrao sam se sa natprirodnim i onostranim.

Nekoliko puta napominješ da nećeš menjati stil. To se odnosi na prepoznatljiv jezik kojim pripovedaš?

– Sebe sam nazvao literarnim čedom Charlesa Bukowskog i Mome Kapora. To su moja dva literarna uzora. Ne po stilu, nego po neposrednosti napisane reči koja je neprocenjiva za tih nekoliko pisaca iz prošlog veka koji su nama utabali stazu. Da imaš dovoljno hrabrosti da napišeš šta god hoćeš i kako god hoćeš! Naš jezik je bar toliko bogat, i toliko se u hodu menja, da je savršen za pisanje. Čovek mora da bude pošten prema onome kako jezik zvuči napolju, među ljudima koji ga govore na ulici. I ne treba da pati od zanatstva, već od transa u kome si kada počneš nešto da pišeš. Onog koji te vodi i koji iz tebe izbacuje sve te reči… Pisanje nije zanat, već umetnost. Ja knjigu gledam kao dobar film ili dobru muziku. Ili šljaka, ili ne šljaka! Ako šljaka – onda mi je dobra, ako ne šljaka – onda je sranje bez obzira ko ju je napisao.