Dražen je imao čudesnu volju

Srećka Jarića mediji danas isključivo tretiraju kao oca NBA zvijezde Marka Jarića, pa ga pitaju da komentira njegovu karijeru, a još više njegovu ženidbu s brazilskom manekenkom Adrianom Limom, pa njihovu kupnju devet milijuna dolara vrijedne vile u Miamiju, pa rođenje njihove kćerke, pa… Prije trideset godina, Srećko Jarić prešao je iz beogradskog Radničkog u Košarkaški klub Šibenku. Njegovim i Slavnićevim dolaskom u gradu je nastala euforija slična onoj koja je stvorena u Zagrebu dolaskom Ćire Blaževića u Dinamo u godini bijelog šala, ili kasnijim prelaskom Dražena Petrovića iz Šibenke u Cibonu. Srećko Jarić tada je bio jedan od najboljih bekova lige. U svojoj drugoj šibenskoj sezoni igrao je u bekovskom tandemu s Draženom Petrovićem. Pobijedili su Bosnu u famoznom finalu u kojem Dražen zabija tri odlučujuća slobodna bacanja na isteku sudačkog vremena i ispisuje košarkašku i šibensku povijest. Jarić je, ne krije, u Šibeniku doživio svoje zlatno razdoblje. Bili su to njegovi najbolji košarkaški dani, a tu je upoznao i svoju drugu, sadašnju suprugu Kseniju. Zatekli smo ga na kupalištu Jadriji, kako skriven u hladovini malo “ubija oko”.

Kako danas izgleda vaš život? Čime se bavite?

– Bavim se poslom vezanim uz uvoz igračaka. Imam firmu koja je generalni zastupnik jedne američke. I to je moja profesionalna preokupacija danas.

Lepe uspomene na grad

Imate li u Beogradu kontakt sa Zoranom Slavnićem?

– Pa, Moku viđam, ali prilično retko. On ima neke svoje, da tako kažem, koordinate, ja imam svoje, pa se u Beogradu ne srećemo tako lako.

Je li istina da je Moka upravi Šibenke početkom 1980-ih predložio da vas dovede na Baldekin, a da tada vas dvojica niste razgovarali?

– Nije tačno da nismo razgovarali. Mi smo bili iz dva beogradska kluba koji su bili pretendenti za titulu i to je rivalstvo koje je trajalo godinama, ali ni jednom nije bilo svađe ili nečega zbog čega ne bismo razgovarali. A tačno je da sam na njegov poziv došao u Šibenku.

Igrali ste u bekovskom paru s tadašnjim “čudom od diteta” Draženom Petrovićem, koji je bio 14 godina mlađi od vas. Kakav ste odnos imali?

– Dražen u toj mojoj prvoj sezoni još nije igrao. Tek je počinjao i davao je naznake da je izuzetan talenat. Tek s odlaskom Moke Slavnića na kraju te sezone, on je počinjao da igra u startnoj postavi i stvarno je iskazao jedan neverovatan talenat. Imao je čudesnu volju kakvu do tada nikad nisam video. Slušao je i želeo učiti od nas starijih. S Draženom sam imao stvarno odličan odnos. Mislim da je imao veliku sreću da u to vreme u ekipi ima možda dva najbolja plejmejkera u bivšoj Jugoslaviji, to mu je sigurno puno koristilo. Kad je Moka otišao, on i ja bili smo nositelji igre i dosta smo pričali na koji način treba da igra. On je mnogo voleo koš i sve je podređivao košu, a ja sam mu na neki način otvarao razmišljanja da postoji i pas igra i mnogo drugih stvari koje su jako bitne ukoliko želi postati vrhunski igrač.

Pamtite li neki poseban doživljaj vezan uz Dražena?

– Bio je klinac neverovatne energije. Sećam se kad je kupio prvi auto, nekog “golfa”, dizel dvojku, bukvalno bi nakon treninga seo u njega i vozio se po ceo dan. Jedno mesec dana nije izlazio iz automobila. Sećam se još jedne situacije: u Čačku smo igrali utakmicu i na zagrevanju smo bili na meti vređanja navijača ja i još neki igrači, a njega još nisu znali. I onda on kaže: “E, mene će vređati iduće sezone!”

Kad ste se vratili u Beograd?

– Bio sam četiri godine u Šibenki, a nakon toga, u sezoni 1986/87, još sam se jednom vratio u taj klub. Uprava me tad zamolila da odigram tu sezonu, da tako na neki način igrački vratimo u život Ivicu Žurića, koji je bio veliki talenat i koji je u tom periodu malo, da tako kažem, izgubio kompas i baš nije bio onakav kakvog su svi očekivali. Verovalo se da će biti čak na nivou jednog Dražena. Nakon te sezone vratio sam se u Beograd.

Kako je rat utjecao na vaš život?

– Kompletna ženina familija je bila ovde i ona je to jako teško proživljavala. Živelo se mnogo lošije i cela situacija je bila loša. Prekinule su se neke veze i odjednom smo postali neprijatelji.

Kako je izgledao vaš povratak u Šibenik nakon rata?

– U glavi sam nosio lepe uspomene na ono što sam doživeo u njemu i nisam imao problem da se vratim. S druge strane, znam da su ljudi ovde doživeli ratne traume i uvažavao sam svačiji stav. Neko mi se javljao, neko nije. S vremenom je opet sve došlo na svoje. Nikad nisam imao neki problem. I kad sam igrao za Šibenku bilo nas je sa svih strana i nikad niko nije postavio pitanje ko si i šta si.

Prošlo je 30 godina otkako ste prvi put došli igrati u Šibenik. Možete li usporediti grad i ljude danas i onda?

– Mislim da je grad ulepšan. Obala je uređena i izgleda onako kako treba da izgleda jedan dalmatinski grad. E sad, o ljudima je teško govoriti. Možda je pre postojalo više spontanosti. Možda su ljudi danas malo distanciraniji jedni od drugih.

Marko na zalasku karijere

Što je s košarkaškom karijerom vašeg sina Marka? Hoće li potpisati još neki ugovor, odigrati još koju sezonu ili je došao kraj i njegovoj karijeri?

– Mislim da je on realno na zalasku karijere. On još želi da igra i još može da igra. E sad, videćemo kako će se odigrati cela ova situaciji oko štrajka u NBA-u.

Mediji u Srbiji vas svako malo zivkaju da ih informirate ili komentirate život Marka i njegove supruge Adriane Lime. Jeste li na taj način veća medijska zvijezda danas nego u vrijeme dok ste igrali košarku?

– Ne mislim da sam sada veća zvezda nego što sam bio. Novinari jednostavno nemaju mogućnost da kontaktiraju s Markom, pa onda preko mene pokušavaju doći do nekih informacija. Inače, nisam čovek koji želi takvu popularnost niti želim biti dio takvog medijskog sadržaja, ali sam, eto, spletom okolnosti to postao.

Da ponovno završavate igračku karijeru, biste li se opet počeli baviti prodajom igračaka ili biste radije ostali u košarci?

– Pa, ja sam bio u košarci. U dva navrata sam bio sportski direktor Radničkog iz Beograda i mislim da sam to dosta solidno radio. Druge stvari u košarci ne bih radio, pogotovo ne sada, jer dosta toga je povezano s problematičnim ljudima, a ja nisam čovek koji voli da obeća nešto što ne može da ispuni. A igračke su nekakav sticaj okolnosti…