I korumpirane ubijaju, zar ne
Balša Brković: “Paranoja u Podgorici” (Booka, Beograd, 2011.)
“Paranoja u Podgorici” je drugi roman u višedecenijskom autorskom stažu Balše Brkovića (Podgorica, 1966.), koji dolazi posle više pesničkih knjiga (prva, “Konji jedu breskve”, je iz 1985.) i knjige priča “Berlinski krug” (Prosveta, 2008). To je roman koji sa prethodnim, “Privatna galerija” (Durieux, 2002.), uspostavlja tradiciju savremenog crnogorskog bestselera i kiosk izdanja koja se prodaju uz primerak dnevnika “Vijesti”, prvog izdavača “Paranoje u Podgorici” prošle godine (sličan slučaj je sa novim romanom Beća Cufaja, “Projekt@Party” koji je nedavno u Prištini objavio dnevni list “Zeri”).
Krimić, potom hronika
Parafraza naslova knjige Hantera S. Tompsona (nije u srodstvu sa Markom Perkovićem 🙂 i još poznatijeg filma istog imena (“Fear and Loathing in Las Vegas”, prevedeno kao “Paranoja u Las Vegasu”), u slučaju romana Balše Brkovića usputna je jer nije reč o istom tipu paranoje. Štaviše, ni o istoj vrsti i količini narkotika koje konzumiraju junaci. Dok su Hanterovi likovi vaistinu konzumentski kreativni i oblaporni, te im je deformisana percepcija blagodet dosegnutih veštačkih rajeva, Balšin narator je isključiv u preferisanju dobre vutre (kanabisa). Opet, njegova je paranoja zapravo izraz na iskustvu zasnovane racionalnosti i sredstvo uvida koji iza paravana crnogorske stvarnosti otkriva orgijastičko klupko tajkuna, tajnih službi, pripadnika političke elite (opozicionih jednako kao i režimskih) i regionalnog džet seta.
Narator romana, Maks, vrsta je antijunaka koji je izložen opasnosti bez svoje zasluge. Maks je bibliotekar, bivši profesor u gimnaziji koji je čaršiju skandalizovao javno priznatom aferom sa učenicom. Za razliku od “Privatne galerije” gde je Brković hotimično investirao podosta vlastite biografije u fikcionalni tekst, u “Paranoji” čini naglašen odmak od sebe, proizvodeći se u sporedni lik. Naratori oba romana su druželjubivi samoizopštenici i marginalci dobro upućeni u neke tabue džet seta i političkog podzemlja. Skloni su i “mentalnim džez soliranjima” koja su u funkciji zavođenja i zabavljanja a ne parodiranja učenošću.
“Paranoja” ponavlja fragmentarnu kompoziciju “Privatne galerije” i pripovedni paralelizam. Čudna smrt opoziciono nastrojenog profesora Đokovića predstavlja bazičnu intrigu fabule, koja se ukršta praćenjem nežnog ljubavnog odnosa Maksa i Vilme i Maksovim porodičnim evokacijama. Tako je dobijen žanrovski melanž krimi i političkog trilera, ljubavne fabule date van klišea i sentiša herc romana, dipserzivnih mikro eseja i bildungs narativa.
Vitalizam iznad paranoje
“Paranoja u Podgorici” ima dodirne svetonazorne i tematske tačke i postupke sa nekoliko drugih regionalnih romana. Tako, sa Albaharijem Brković deli stav o miroljubivom delovanju kanabisa (kod obojice predočavanje tog stava nije lišeno literarne ironije u tekstu i stvarne ubeđenosti u životu). Poput Andreja Nikolaidisa u “Dolasku” pominje jevrejskog konvertita i lažnog proroka Sabateija Zevija, kao i ulcinjsku Veliku plažu, ali bez antiturističkog patosa. Pominje biografsku epizodu Marija Kempesa u Albaniji, kao Igor Marojević u “Mediteranima”. Važnu ulogu igraju likvidatori tajnih službi kao u “Padu Kolumbije” Saše Ilića. Javlja se upečatljiva epizoda orgija elite u vili Dandalovića, slično kao kod Miloša Živanovića u “Razbijanju”, doduše bez postupka satirične groteske namenjene pripadnicima nacionalističke inteligencije u Srbiji. Ovo preklapanje svedoči kako o uzusima žanra političkog trilera, tako i o zajedničkoj subkulturi sklonoj fudbalu, urbanim legendama i lakim opijatima.
Paralelne linije romana, posebno ona o Abramu, simpatičnom čudaku koji je konstruisao gigantsku šah tablu koja treba da oponaša složenost i konfuziju realnog ratovanja, usporavaju tok romana, razvodnjavajući napetost krimi fabule i efekat teskobe i zebnje kod naratora. Rasplet romana dostojan je holivudske produkcije. Naratora od egzekucije spasava streličarska preciznost njegove drage. Nezavisni dnevnik “Vijesti”, u stvarnosti izdavač i promoter “Paranoje”, u romanu hrabro objavljuje eksplozivnu Maksovu ispovest i time dovodi do raskrinkavanje otuđenih centara moći u policiji.
Takav kraj sugeriše ne samo da pravda može trijumfovati i da sistem nije sasvim truo iako ogrezao u korupciju, bahatost i skoro de sadovski hedonizam, već i da je Maksova paranoja nekako bušna. Iako on i posle čistki u policiji ostaje daleko od domovine, fenomen paranoje u romanu deluje kao tanka pokorica jednog vitalističkog poimanja života glavnog lika. U literarnom svetu Balše Brkovića “strah i drhtanje” su privremeni a prijateljstvo i ljubav suštinski su nadmoćni nad usudom mentaliteta i klopkom rođenja u duboko privatizovanoj državi.