Andrić i čuvari poretka
Spajdermen, jedan od najpopularnijih superheroja Marvelove produkcije, dobio je poslednjih meseci svoju repliku u srpskoj javnosti. Priča je stara. Zbunjen i neprilagođen mladić Piter Parker nakon ujeda radioaktivnog pauka doživljava čudnu transformaciju: otkriva sposobnost puzanja uz zidove i veranja po neboderima Njujorka. Budući da je osmišljen kao junak modernog sveta, Spajdermenu je neophodna visina, bez nje postaje besmislen i trapav, kao Bodlerov Albatros. Srpska verzija Spajdermena, o kojoj nas obaveštava žuta štampa, pojavila se najpre u novosadskim naseljima Liman i Detelinara. “Operisao” je čak do trećeg sprata. Potom su se pojavile vesti o akciji srpskog “spajdermena” u Parizu, gde je iz Muzeja savremene umetnosti ukrao slike vredne sto miliona evra. No za ovu priču nije toliko bitna pojava ove inverzije Spajdermena kakvog znamo iz stripa. U pitanju je tragikomični sindrom Spajdermena koji je ostao bez odgovarajuće visine zbog čega narativna matrica o njemu više ne može da funkcioniše. Beogradom je pre više godina kružila zgodna dosetka, koju su verovatno smislili dokoni taksisti:
– Šta kaže Spajdermen kada se nađe na krovu “Beograđanke”?
– Uh, gde ću sad!
Ovo stanje Spajdermenove osujećenosti moglo bi se prepoznati i u radu žirija Andrićeve nagrade koji je u jubilarnoj godini odlučio da nagradu ne dodeli nikome, jer gledajući književni krajolik sa jedinog nobelovskog vrha, čini se da izbačena mreža ne može da dosegne nijednu fasadu, usled čega bi mogao da usledi samo dugi skok u prazno. Da se ovo ne bi dogodilo, žiri u sastavu Aleksandar Gatalica, Mihajlo Pantić i Slobodan Vladušić formulisao je taj svoj odgovor “sa vrha ‘Beograđanke'” ovako: “U pripovedačkoj 2010. godini bilo je knjiga koje su se istakle, ali nije bilo one koja bi se svojom vanserijskom snagom nametnula da bude nagrađena nagradom ‘Ivo Andrić’, u jubilarnoj godini kada se proslavlja pola veka otkako mu je dodeljena Nobelova nagrada”. Jednom rečju, spajdermenski žiri je ostao da bivakuje na krovu “Beograđanke”, čekajući da srpska književna preduzeća podignu još neki neboder u blizini.
Prošlost nagrade
Nagrada Ivo Andrić dodeljuje se od 1975. godine na osnovu “piščeve testamentarne volje” i to za priču ili za zbirku priča. Prvi dobitnik bio je Dragoslav Mihailović (“Petrijin venac”), a poslednji Milenko Pajić (“Imam jednu priču za tebe”). Čitav srpski književni mainstream okićen je ovom kolajnom. Bilo je tu i izuzetnih ostvarenja poput “Princa vatre” Filipa Davida i još nekoliko antologijskih dela, ali sve ostalo pripada pripovedačkom proseku. To, s jedne strane, može govoriti o generalno niskoj književnoj vrednosti pripovedačke produkcije u Srbiji za poslednjih tridesetak godina, dok s druge može svedočiti o izvesnoj inhibiciji žirija koji je “sa vrha ‘Beograđanke'”, dakle sa pretpostavljene andrićevske visine, sameravao kvalitet tekuće pripovedne produkcije.
Veliki incident se dogodio kada je Nagrada za 2004. otišla u ruke Jovici Aćinu za “Dnevnik o vagini”. Tadašnji predsednik žirija, akademik Miroslav Pantić, bio je sablažnjen; priča mu je bila “vulgarna, pornografska i literarno slaba”. Zbog proizvedenog efekta, akademska književna elita je dodatno profilisala koncept Nagrade, dopisujući amandman “piščevoj testamentarnoj volji” prema kome “nagrađeno delo mora svojim naslovom i sadržajem da bude u skladu sa dostojanstvom Andrićevog dela”. Ovo uspinjanje književnog Spajdermena uz “Beograđanku” ostaće upamćeno kao druga kriza u povesti ove nagrade, histerija koja se dogodila sa dolaskom Andrićevog jubileja. Zbog čega?
Književna javnost je ponudila nekoliko dogovora. Teoretičarka Tatjana Rosić smatra da se to dogodilo zbog želje srpske kulture da se konačno verifikuje kao politički korektna i to preko književnosti koja bi time ponovila nezamisliv uspeh Ive Andrića. Ona s tim povezuje i nedavnu igru oko Ćosićevog “Nobela”. Desničarski “Pečat” je iskreno obradovan ovakvom odlukom, jer su članovi žirija konačno obznanili ono što su pečatovci odavno markirali kao problem savremene srpske literature: “Defekt nastao usled odsustva dijaloga sa sopstvenom tradicijom što je rezultiralo antinacionalnom i antitradicionalnom histerijom” u književnosti. Naravno, ovakav stav je pozdravljen i po cenu žrtvovanja bliskog im pisca Nikole Malovića koji je, prema “Pečatovom” kritičaru, jedini u “dosluhu sa visokim kriterijumima” srpskog Spajdermena sa “Beograđanke”.
Obavezujuće sećanje
Trojica članova žirija (Gatalica, Pantić, Vladušić) i sami su pisci, a dvojica od njih i laureati Nagrade Ivo Andrić (Gatalica za 1999, Pantić za 2003. godinu). Stoga njihov stav da savremena pripovedačka produkcija nije ni blizu Andrićevog dostojanstva predstavlja auto-gol, jer se tzv. konačnim podizanjem lestvice u godini jubileja sugeriše to da je ista prečka bila godinama ispod svake razine, a kamoli Andrićevog dostojanstva. Prema tome, i njihove nagrađene knjige “Vek” i “Ako je to ljubav” ispod su očekivanog nivoa. Šta je to uticalo na ovaj iznenadni, inhibitorni manevar Spajdermena iz beogradskog vica?
U pitanju je Andrićev jubilej koji je aktivirao ono što Moris Albvaš zove dužničkim sećanjem. To je sećanje proizašlo iz kanona koji ispostavlja spisak stvari koje ne smemo zaboraviti ni po koju cenu. Prenošenje dužnosti sećanja vrši se pre svega preko obrazovnog sistema, koji oblikuje tzv. čuvare kanona ili sećanja. To su profesori univerziteta, kritičari, oni koji odlučuju o tome šta ćemo zvati književnošću, a šta ne. Ove godine smo imali jedinstveni primer u praksi kada je dužničko sećanje srpske književnosti, u kome stoji imaginirana slika visine sa koje nas posmatra Ivo Andrić, ukinulo svakodnevicu književnog života. Naime, uobičajeno žiriranje je podignuto na nivo prepoznavanja kanonske knjige, što je van pameti, dok je sam Andrić predimenzioniran i postavljen kao merilo savremenosti. Ukoliko se književni arbitri budu vodili ovakvim parametrima, postoji mogućnost da ćemo i u budućnosti imati ovakve momente u kojima će savremena književnost biti tretirana kao drugorazredni proizvod koji se posmatra kroz naočare kanona kojim vladaju Njegoš i Andrić.