Hrvatskoj ne trebaju negativna osećanja
Vesna Pešić istaknuto je ime u borbi za demokraciju, mir i ljudska prava. Osnivačica je brojnih aktivističkih organizacija, poput Helsinškog komiteta Srbije, a godine 1997. bila je nominirana za Nobelovu nagradu za mir. Predsjednica je Centra za mir i razvoj demokratije u Beogradu i nezavisna poslanica u Skupštini Srbije.
Za “Novosti” govori o ulozi mirovnih pokreta u zemljama bivše Jugoslavije i aktualnim društvenim pojavama u Srbiji i Hrvatskoj.
U organizaciji Miramide, nedavno ste u Grožnjanu sudjelovali u debati na temu “Protivljenje ratu i mirovni aktivizam u ranim 90-ima: Koliko drugačije je moglo biti?” Kako ocjenjujete ulogu mirovnih grupa iz tog doba?
– Teško je reći kakav je bio efekat grupa koje su bile male i bez dovoljno podrške. Svima nam je u ono vreme bilo teško zamislivo da će 2001. Milošević biti isporučen Haškom tribunalu. Da su na to uticale grupe koje su bile osvešćene, zasigurno je preterivanje, ali svakako su imale neku ulogu. Saradnja Srbije s Haškim tribunalom, koja je godinama bila jako mučna zbog sumnje da optužene skriva država, ipak je završena. Svest koja je sada prisutna jeste da su svi činili zločine i da svi moraju odgovarati. Znači, od prvobitne totalne negacije zločina pa i gubitka savesti, stigli smo do toga da se ratni zločini priznaju i da se krivična odgovornost za takva dela smatra normalnom. Dakle, od 1991. do danas ipak su postignuti neki efekti, kojima su mirovne grupe dale kakav-takav doprinos. No, sigurno je da su spoljašnji pritisci da se zločinci privedu pravdi imali presudnu ulogu: njih je bilo nemoguće ignorisati.
Herojsko doba
Koliko se današnji mirovni aktivizam razlikuje od onoga prije dvadeset godina?
– Prilično. Sada se radi na projektima do kojih je trebalo prevaliti dug put otkako smo u julu 1991. osnovali Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. Krenula je s parolom da građani Srbije ne treba da se odazovu na pozive da idu na ratišta, jer naša država nije napadnuta. Vodila nas je univerzalna ideja o vrednosti svakog pojedinačnog života. Od brojnih mirovnjačkih akcija, izdvojila bih veliki miting protiv rata u Bosni, pod naslovom “Ne računajte na nas”, u kome su učestvovali glumci Mirjana Karanović i Rade Šerbedžija te grupa Partibrejkers. U Sarajevu smo 1991. organizovali okrugli sto protiv totalnog rata u BIH-u, ali tadašnji vođe nisu hteli da nas čuju. Proučavali smo udžbenike da bismo ispitali koliko se u njima slavi rat i kako se prekraja istorija. U jesen 1992. imali smo konferenciju u Sanremu, da bi se osnovao sud za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji. Bilo je to herojsko doba, kada smo bili do kraja mobilisani, puni energije, živeli smo na ulicama i u parkovima, svakodnevno smišljajući nove akcije protiv rata i režima Slobodana Miloševića. Da obavestim hrvatsku javnost da je posle našeg Centra osnovana Antiratna kampanja u Zagrebu, s kojom smo stalno sarađivali.
Vratimo se u sadašnjost, koja se uglavnom sastoji od moraliziranja političara kojima su usta puna Europske unije.
– Sada nastaju problemi zbog krize i ovde i u samoj Uniji, koja je upala u velike probleme i apsolutno nema vremena da razmišlja o proširivanju. Zbog toga se u Srbiji sve teže održava većinski procenat onih koji su za EU. No, još uvek prevladava mišljenje da treba ući u EU. Kod nas se Unija razumeva kao bolji život, a na tom je sloganu pobedila i Koalicija za Evropu, koju je predvodio Boris Tadić na poslednjim parlamentarnim izborima 2008. Obećavao se bolji život, da ćemo od EU-a dobiti pare, kredite, doći će investitori. Čini mi se da tu postoji nekakva prevara. Naime, za Uniju se više vezuje taj ekonomski deo nego onaj koji odražava sistem vrednosti: uređeno sudstvo, vladavina prava, tržišna konkurencija, poštivanje zakona o nediskriminaciji, suzbijanje korupcije. Pretpostavljam da je slično i u Hrvatskoj.
Kosovo je izgubljeno
S obzirom na aktualno stanje, hoće li Srbija u EU bez Kosova?
– Ne razumem tu vrstu dileme. Srbija može samo da donese odluku da zbog svoje uvređenosti zbog Kosova neće da uđe u EU. Ona ne može ništa dobiti na Kosovu time što će reći da neće ući u Uniju. To znači da ne postoji nekakva ravnoteža, pa da kažeš: “Ja ću dobiti Kosovo, ali neću ući u EU.” Mi možemo samo kazati da nećemo u EU zato što smatramo da su nam te države nanele nepravdu time što su priznale Kosovo. Ali time ništa ne dobivamo na Kosovu. Ta dvostruko negativna varijanta je nešto što bi trebalo izbeći, ali sada ne mogu tačno da procenim kako će se to završiti.
Je li na sjeveru Kosova izgledna autonomija za Srbe, onako kako je to, primjerice, regulirano u BIH-u s Republikom Srpskom?
– Toliko sigurno ne bismo dobili, međunarodna zajednica ne bi prihvatila jedan tako neuspešan model, entitetski, kakav je u BIH-u. SAD i EU, a sada naročito Nemačka koja je postala zadužena za ta pitanja, ne prihvataju podelu Kosova, odnosno prisajedinjenje četiriju opština na severu Kosova u kojima žive Srbi. Ta mogućnost podele je po svojoj prilici figurirala u politici Borisa Tadića, ali on nikada nije otvoreno izašao s njom, nego se prikriveno govorilo o kompromisnom rešenju po kome jedna strana ne bi dobila sve, da bi druga sve izgubila. O pitanju autonomije se ne razgovara, jer bi to značilo da Srbija priznaje Kosovo. Čak kada bi Beograd to i hteo, a sve više mislim da hoće, na to ne pristaju Srbi sa severa Kosova, među kojima su glavni ekstremisti, koji na sve načine pokušavaju da izazovu oružane sukobe. Tako, ustvari, nastaje blokada, a nisam sigurna da Beograd u potpunosti kontroliše Srbe na severu Kosova. Po svemu sudeći, ta kosovska priča uvek se završava gubitnički, da se jednostavno ne dobije baš ništa, najviše zbog pogrešnog uzdanja u silu.
U svojim radovima često ste se doticali nacionalizama svih vrsta. Ima li što novo u tom pogledu, pogotovo zbog trenutačne kosovske krize?
– Mislim da nema ničeg novog, čak i obični ljudi misle da je Kosovo izgubljeno. Problem je što to nije politički legitimisano, što se to ne prihvata, iako svi znaju da je stvar propala. Svi znaju da je Kosovo izgubljeno, ali uglavnom nitko od većih stranaka ne sme da kaže da je izgubljeno. Ipak, mislim da ta situacija neće dugo trajati. Srpski nacionalizam oslabili su ogromno siromaštvo i velika korupcija, a i rastuća klasna podela društva. Nacionalizam se izlizao, postao dosadan i anahron. Naši političari i dalje kažu da vode nacionalnu i državnu politiku. Pa, mi neprekidno imamo dve politike: jednu državnu i drugu narodnu. Trebamo već jednom voditi politiku naših državljana, a srpskim manjinama uvek biti iskren prijatelj u kontekstu dobrosusedskih odnosa. Današnja Srbija jedina od bivših jugoslovenskih republika nema definisane granice. To uznemiruje. Ona mora taj problem što pre rešiti.
Problemi s optužnicama
Kako gledate na današnju političku scenu u Hrvatskoj, pogotovo u svjetlu činjenice da premijerka Jadranka Kosor pozdravlja generale osuđene u Haagu?
– Već sam rekla da smo se nekako složili da svi optuženi koji su činili zločine treba da budu kažnjeni. U Hrvatskoj dominira uverenje da se ona samo branila od agresije, da je vodila samo obrambeni, tj. Domovinski rat. Ako je tako i bilo, mada se ne sme zaboraviti napad na BIH, zar može njena vojska naići na neke starce i pobiti ih dok pljačka selo? Bilo je i zločina iz mržnje, recimo slučaj porodice Zec. I u obrambenom ratu se čine zločini za koje se mora odgovarati, a pogotovu što se izgleda planiralo isterivanje srpske manjine za vreme “Oluje”. Ta ideja da se Hrvatska samo branila, a da u obrambenom ratu nema zločina, jednostavno nije tačna. Počinjeni su brojni zločini, to se zna i za to su neki pojedinci odgovarali, a sigurno ima još odgovornih. Pozdravljanje generala jeste vid nacionalizma, ali i nekakav inat, što me ne čudi, jer ovde svi pate od tog negativnog prkosa. U pitanju je i izborna kampanja, valjda se misli da nacionalizam donosi glasove. Mislim da Hrvatska i HDZ imaju drugih stvari da se njima pohvale, na primer to da je Hrvatska pred Unijom, da se pokažu rezultati kako radi tužilaštvo, koliko je uspela reforma sudstva, mogu li neke reforme biti primer drugima, ili će i dalje da se priča nacionalistička priča, koja je za Hrvatsku potpuno nefunkcionalna. Ona je ostvarila svoje nacionalne ciljeve, postala je nezavisna država, uskoro će da se pridruži EU-u i šta će joj sada nekakav nacionalizam i negativna osećanja kao što je mržnja? Lično, jedva čekam da naša politika počne da se dokazuje na pravom političkom terenu – boljitku za građane, a ne u nekakvim metafizičkim ciljevima i nacionalizmu koji nema nikakvog smisla. Ne mogu dočekati da se završi ova priča oko Kosova, da i Srbija krene napred. Ovako se dalje ne može.
A dalje se ne može samo zbog Kosova?
– Pa da, zbog Kosova. Kod nas se čuje da nema smisla da se drži Parada ponosa ili da štrajkuju malinari, jer sve te obične ljudske stvari ne treba raditi kada imamo problem na Kosovu!
Kako komentirate optužnice što ih je Beograd nedavno odaslao Glavašu, Merčepu, Šeksu i Vekiću? Premijerka Kosor ih ne priznaje i u tome nije jedina.
– Srbija je imala velike probleme s optužnicama, primerice s Ilijom Jurišićem i Jovanom Divjakom. Mislim da s tim optužnicama vlada jedna neurotičnost, da li je to neki odgovor na nešto ili šta, teško je nagađati. Čujem da su one poslate još u avgustu, a da se tek sada pominju. Nemam dovoljno informacija o čemu se radi. Ima imena na tim optužnicama čija bi se odgovornost trebala ispitati. Vidim da je predsednik Ivo Josipović rekao da ih treba tretirati, jer hrvatski građani mogu imati problema kada izađu iz zemlje. Slažem se s njim, optužnice treba shvatiti ozbiljno i zbog pitanja odgovornosti i zbog eventualnih problema za građane koji su na njima.
Greh filetizma
Nedavno ste u jednom intervjuu kazali da je Srpska pravoslavna crkva retrogradna i da u društvu treba jačati ateizam?
– Srpska pravoslavna crkva vrlo se malo menjala. Retrogradna je zbog toga što se najviše bavi srpskim nacionalnim pitanjem, a crkva mora imati i drugih, važnijih pitanja. Ona se slepila s narodom i zato gubi na duhovnosti i širini koja je danas potrebna. Ako kažeš da si Srbin ili Srpkinja, SPC automatski smatra da si pravoslavac. To sam kritikovala, jer tako ograničava da ljudi koji su različite veroispovesti budu Srbi. Zašto netko tko je musliman ili protestant ne bi mogao biti po nacionalnosti Srbin? Zašto se ateisti ne računaju u Srbe? Danas ispada da je u Srbiji 95 posto religioznih, jer se ljudi moraju i verski odrediti. Ta slepljenost između nacije i religije je nategnuta i nametnuta i zato sam rekla da treba širiti ateizam kao izraz slobode i razdvojiti naciju od religije. Ispada kao da ne može biti države bez njene sopstvene crkve. Srpska pravoslavna crkva neće da prizna te druge “državne” crkve, što je slučaj s Makedonijom, i to već dulje predstavlja problem u odnosima s tim državama. To se nekada zvalo grehom filetizma: ljubav crkve prema jednom etnosu. Za to sam da se to razdvoji i da se potvrdi sekularnost države.
Na čemu trenutno radite?
– Pripremam knjigu koja se odnosi na poslednju dekadu, na period posle Miloševića. Time sam jako zauzeta. Objavila sam mnogo radova o tom periodu, treba ih sakupiti, napisati i nove, i predstaviti ih javnosti. Radila sam i na projektu “Zarobljene države”, ali to je komplikovana tema i o njoj neki drugi put.
Bez promena EU neće opstati
EU je u krizi. Jose Barroso izrazio je zabrinutost zbog, kako kaže, prodora populizma u Europu: upozorio je na rast nacionalizma, šovinizma i ksenofobije te pozvao političare da štite europske vrijednosti. Kako to komentirate?
– Slažem se da treba štititi evropske vrednosti i da su one sada ugrožene. U tome i jeste prava kriza. To je evidentno po tome što su neke desne stranke, koje nisu desne po konzervativizmu nego baš po ksenofobiji i mržnji prema imigrantima, dobile veći broj pristalica. U Holandiji je takva stranka ušla u parlament, kao i u Švedskoj, Velikoj Britaniji itd. Simptom islamofobije na najstrašniji je način viđen u Norveškoj, u onom jezivom letošnjem masakru. No, ja se nadam da će EU uspeti da nađe prave odgovore i sama sebe da promeni, jer bez toga neće opstati.