Komunizam za poneti
Slavenka Drakulić: “Basne o komunizmu” (Rende, 2011; Profil, 2010)
Nekoliko je problematičnih stvari u knjizi Slavenke Drakulić (Rijeka, 1949.) “Basne o komunizmu”: tajming, analitički uvid i izbor žanra. Pisati o komunizmu danas, kada se i u najmnogoljudnijoj zemlji na svetu komunizam već godinama uspešno ukršta sa elementima kapitalizma, deluje, blago rečeno, demode, ili bar zagonetno. Pisati posle dve decenije o komunizmu, čin je koji podrazumeva ili dobar povod (npr. nove činjenice ili novu metodologiju tumačenja) ili atipičan literarni učinak. Ništa od toga “Basne o komunizmu” ne sadrže – autorka operiše notornim podacima o životu iza Gvozdene zavese, vezujući se za ne manje notorne događaje i fenomene poput bežanja preko ili ispod Berlinskog zida, Praškog proleća 1968. ili zavođenja vojne dikature u Poljskoj 1981. godine. Zanimljivo je da za celovit mozaik istočnoevropskog sveta u ovoj knjizi “nedostaju” novele o Mađarskoj, Bugarskoj i Sovjetskom Savezu, mada se pominje fenomen perestrojke i paradoks njenog kreatora koji se na Zapadu slavi kao dobrovoljni grobar komunizma, iako je on nastojao da ga usavrši kroz reformu a time i učini dugovečnijim, dok je u svojoj zemlji pod stigmom što se odrekao čvrste ruke i sunovratio imperiju.
Životinjsko carstvo
Knjiga Slavenke Drakulić spaja ležernu esejističku analitičnost i strategije proznog pripovedanja. Novinu u njenom pristupu predstavlja izbor životinja za naratore – otuda “basne” u naslovu knjige. Ipak, i ovo rešenje je prividno neobično, budući da se naslanja na dugu evropsku tradiciju poučne, satirične i alegorijske proze u kojoj su glavni likovi bile životinje. Mimo klasične basne i njenih naravoučenija, stoji primer Orvelove “Životinjske farme”, koji i Slavenka Drakulić citira. Orvel piše alegorijski pamflet i satiričnu antiutopiju sa ciljem da pokaže regresiju revolucionarnog procesa sa besklasnog društva, ostvarenog pobunom životinja na farmi, na obnovljeni klasni poredak. Ovaj proces praćen je zastrašivanjem i bezočnom propagandnom manipulacijom koja načela jednakosti i samu činjeničnu istinu oblikuje shodno trenutnim interesima vladajuće klike. Zanimljivu upotrebu životinja donosi “Maus”, strip američkog crtača Arta Špigelmana, koji rasističku teoriju nacista koristi kao podlogu da životinjske vrste poveže sa nacionalnim kolektivima. Tako su Jevreji prikazani kao glodari, nacisti kao besne mačke, Poljaci kao svinje, Francuzi žabe, Amerikanci psi.
Kod Slavenke Drakulić izbor životinja je više fakultativan. Uistinu, neke od izabranih životinja, poput mačke, domaćeg ljubimca generala Jeruzelskog ili Titovog papagaja sa Briona, Kokija, u položaju su povlašćenih pripovedača jer su zbog bliskosti sa vladarima u stanju da čuju i vide stvari koje su nedostupne drugima. Ali miš u ormanu Muzeja komunizma u Pragu, najstariji pas u Bukureštu, istočnonemačka krtica ili albanski gavran, svedok samoubistva premijera u Albaniji Envera Hodže, nisu ništa više od narativnog kurioziteta i udovoljavanja žanrovskom imperativu knjige.
Ožiljci od bolje prošlosti
Iako u svakoj od šest novela autorka varira njenu formu (predavanje, vodič kroz muzej, intervju, pismo, dnevnik, sećanje), u samoj naraciji dominira monolog, što knjigu čini monotonom. “Basne o komunizmu” zapravo su priče o komunističkim diktatorima, njihovim odevnim i prehrambenim navikama, lepšem polu, karakternim crtama, mondenim sklonostima. Takvo rešenje ima smisla s obzirom na faraonsku dužinu vladavine, ovlašćenja i uspostavljeni kult ličnosti ovih vladara, mada je time u drugi plan potisnuta istorija privatnog života u socijalizmu.
Povodom suđenja generalu Jeruzelskom, koji je 1981. proglasio vanredno stanje i zaveo vojni režim u Poljskoj, autorka postavlja pitanje smisla takvog zakasnelog suđenja, želi li se time postići simbolička pravda ili izvršiti osveta bivših podanika, ostavljajući da odgovor lebdi između ponuđenih opcija. Sličnu dilemu izneo je 1992. Džulijan Barns u svom romanu “Bodljikavo prase”, pitajući u kojoj meri je suđenje svrgnutom diktatoru moralno diskreditovano ako ga sprovode oni koji su dugo bili deo tog režima i kako suditi predstavniku jednog sistema sa pravno-političkih i civilizacijskih pretpostavki druge ideologije.
Uprkos notornosti svoje tematike i fakultativnosti basne kao diskurzivnog okvira, “Basne o komunizmu” Slavenke Drakulić su pitko štivo i zgodan priručni podsetnik na minulu epohu levog totalitarizma. Podsetnik za one koji tada nisu bili rođeni, kao i za one kojima su horor ratova i naturalizam tranzicije dalju prošlost učinili bajkolikom.