Punk je razumljiv, jak i ne izlazi iz mode

Foto: Jovica Drobnjak

Kao gošće grupe Kawasaki 3P na njihovom velikom samostalnom koncertu u Tvornici kulture, svojim trećim gostovanjem u Zagrebu pančevačka ženska punk grupa Vibrator u rikverc oduševila je publiku i doživjela dosad najveći uspjeh u Hrvatskoj. Za “Novosti” govori pjevačica benda Snežana Popović.

Jeste li zadovoljne prijemom publike u Zagrebu?

– Treći nastup Vibratora u rikverc obeležilo je puno pozitivne energije, odlična organizacija ljudi koji vode Tvornicu, u publici manji broj poznatih lica sa prošlih nastupa i podignute ruke onih koji nas čuju prvi put. Zaista smo prezadovoljne i mislim da bolje nismo mogle ni da sanjamo.

Kako je došlo do prijateljstva s momcima iz grupe Kawasaki 3P?

– Preko fenomenalnog Dražena Gorete, menadžera Tvornice, njemu smo se dopale na prethodnom zagrebačkom nastupu i odlučio je da nam pomogne. Momke iz Kawasakija nismo lično znale do dana koncerta, ali mislim da smo se odlično razumeli i komunicirali, ipak se bavimo sličnom muzikom, tako da je bilo dosta tema za razgovor. Očekujemo ih kod nas u Srbiji, sigurna sam da će biti pravi hit, kao što su i kod kuće.

Do Vibratora iz Orgazma

Odakle taj poriv da se bacite u punk vode?

– Mislimo da su u muzici, kao i u životu, jako važna ta jednostavnost, a istovremeno i jačina. Punk sadrži obe te stvari. Baviti se punkom kao pripadnica ženskog pola dosta mi je pomoglo da kroz odrastanje gledam stvari na drugačiji način. Davalo mi je ogromnu energiju koja ljudima uvek izostane u važnim trenucima jer je, pogotovo u našoj zemlji, troše na nebulozne stvari. Punk je razumljiv, jak i nikad ne izlazi iz mode, ma šta ljudi pričali.

Navodite da su vam bendovi s japanske underground scene svojevrsni uzor. Odakle taj interes za japanski underground?

– Japan ima mnoštvo ženskih punk bendova, i dok je naš bend bio samo nerazrađena ideja, slušanje i gledanje njihovih nastupa pomoglo nam je da odredimo pravac kojim ćemo ići. Dakle, one kombinuju muziku sa otkačenim, šizoidnim i provokativnim stajlingom, a to je ono što smo mi želele od početka.

Smatrate da je punk danas potreban društvu više nego ikad. Zašto?

– Punk je danas društvu potreban jer cilja pravo u glavu. Beskompromisan, snažni tekstovi, ritam koji uvek pokreće. Upali smo u limbo indiferentnosti toliko da nas uopšte nije briga što smo tamo. Mislim da punk ima tu snagu da sve to otera.

Znači, punk nije mrtav?

– Muzika ne može umreti. Ideja ne može umreti. Važno je sačekati pravi trenutak. Mi čekamo svoj!

Kako je nastalo ime benda?

– Trebalo nam je nešto blesavo, otkačeno i lako pamtljivo, a pomogao nam je Gile iz Električnog orgazma, on je kum benda Vibrator u rikverc.

Godine 2009. za izdavača Warner chappell Italia objavile ste soundtrack za srpski horor “Zone of the Dead”. Kako je došlo do angažmana u tom filmu?

– Raditi soundtrack za taj film bilo je naše prvo upoznavanje sa profesionalizmom u umetnosti. Velika ekipa radila je danonoćno, podigla ceo grad na noge, ili polupodigla, jer zombiji baš nisu aktivni, ha-ha-ha. Glavni čovek (scenarista, režiser i jedan od producenta, pošto je u pitanju koprodukcija) “Zone mrtvih” je naš prijatelj Milan Todorović, koji je imao ideju da budemo u filmu u par navrata i da napravimo soundtrack. Snimile smo dve pesme, “Porno karaoke” i “Fuse”, i desilo se da jedan od koproducenata iz Italije napravi kopču sa tamošnjim delom Warnera, tako da su se naša prva dva snimka na engleskom jeziku našla na originalnom soundtracku za italijanski Warner. Sve u svemu, učestvovanje u ovom projektu donelo nam je mnogo iskustva.

Prvi samostalni album “Samo površno i komercijalno” objavljujete 2010. u vlastitoj produkciji i uz pomoć Kulturnog centra iz Pančeva. Nije bilo zainteresiranih diskografskih kuća ili ste ih eliminirale kao opciju?

– U vremenu u kom živimo, ako hoćeš nešto da napraviš od svoje kreativnosti, moraš to debelo da platiš, da se tako izrazim. Srbija ima tržište za stare bendove i njih čuva i retko ko ima tu sreću od mladih bendova da uspe da se tu uvuče. Pokušavale smo, naravno, sa nekoliko diskografskih kuća, ali smo na kraju to ipak solo odradile. Uvek se vraćam na priču kada je veliki Milan Mladenović sa Šarlom akrobata pokušao da izda CD i kada ih je PGP poslao kući. Dakle, ljudi ne prepoznaju kvalitet ni da ih lupi demo-snimkom po nosu! Na sledećem albumu bavićemo se ovom temom u jednoj od numera.

Naše vreme tek dolazi

Veliki regionalni uspjeh postigle ste nastupom u TV šou “Rat bendova”, gdje ste dospjele do samog finala u konkurenciji 450 grupa iz cijele regije. Koliko je taj šou doista pomogao u afirmaciji benda?

– Rat bendova nam je bio veliki vetar u leđa jer, naravno, sve što se medijski prenosi po regionu ne može da bude loša stvar. Veliki je uspeh proći tako jaku konkurenciju (preko 450 bendova iz regiona), jer smo na audiciji čuli zaista odlične muzičare. Putovale smo pet nedelja zaredom u Sarajevo, odmah iz kola na generalnu probu, sa generalne probe na sređivanje za takmičarski deo. Nije bilo nimalo lako. Stigle smo do finala, ušle smo u finale među deset najboljih bendova, ali nismo pobedile. Taj koncept nije mogao da nas u potpunosti prihvati, pošto smo bile jedini bend koji je svirao isključivo svoje stvari, ali opet, veliko iskustvo i super prijateljstva nikli su odatle, a to je najvažnija stvar.

Koliko je teško jednom bendu iz Pančeva osvojiti regionalno tržište?

– Pa niko nije preko noći postao megazvezda. To je jako težak posao, pun odricanja, mi smo plus i devojke, koje moraju da slušaju balkanske prostakluke i negodovanja, devojke koje odlično završavaju škole, devojke koje sa svojih nepunih 20 godina imaju više pređenih kilometara nego većina ljudi iz regiona. A naše vreme tek dolazi. Jako verujem u sve ovo što radimo, već smo napravile velik posao, ali ako nekim čudom, ne daj bože, nešto pođe naglavačke i neko me pomeri sa ovog puta, uvek ću na to gledati kao na ogromnu školu, na najlepši period života, bez kojeg sigurno ne bih danas bila ono što jesam.