Razbudićemo publiku

Iz rodnog se Kruševca Nenad Borović prvo preselio u Beograd, a potom ga zamijenio za Zagreb, gdje živi posljednjih pet godina. Zajedno s ekipom Kulture promjene, pod vodstvom Nataše Rajković, pokrenuo je Radio SC i organizirao čitav niz rock koncerata. Uključuje se i u organizaciju festivala “Žedno uho”, pa s Matom Škugorom u sklopu Artim produkcije organizira i ovoljetni šibenski “Terraneo”, a onda sjeda na mjesto urednika programa u Tvornici kulture.

Zašto ste se preselili u Zagreb?

– Zbog ljubavi. Pre sam radio programe za mlade u nekim nevladinim udrugama i puno smo putovali po regionu. U Sarajevu sam upoznao Ivanu i ubrzo odlučio ostati kod nje u Zagrebu.

Ovdje ste nastavili raditi što i u Beogradu?

– Ne baš odmah, prvo sam radio u dućanu alpinističke opreme. Jedan sam dan video plakat za “Žedno uho”, ali nisam imao para za kartu. Moja je Ivana tada radila na portalu H-alter: zaključila je da bih mogao napisati nešto za njih, oni su se složili, pa sam napisao dva osvrta. Potom sam s ekipom Kulture promjene dogovorio da intervjuišem izvođače na tom festivalu. Tu sam negde upoznao i Matu Škugora i odmah uleteo u užu ekipu kada se pokretao Radio SC. Pre toga sam puno radio na beogradskom SKC-u, a na jednom radiju u Kruševcu bio sam tri godine. Radio mi je velika ljubav. Na Radiju SC-a bio sam od početka, kao glazbeni urednik i koordinator pedesetak ljudi koji su radili projekat koji, nažalost, nije uspeo da preživi. Radili smo pet godina s ograničenom lovom, a radio zahteva opremu i još milion drugih stvari.

Samo pičimo

A sada ste, nakon povratka s “Terranea”, postali urednik programa Tvornice kulture?

– Za to je najzaslužniji Mate. Meni to nije bila ambicija, radio sam “Bendove u rezidenciji”, još jedan program koji je krenuo spontano i odlično uspeo. Mate i ja ne moramo dogovarati program, nikada nismo dogovarali šta će raditi on, a šta ja. Kada me pitao želim li raditi “Terraneo”, rekao sam da će mi to biti čast i to je bilo to. Sreli smo se kada je kompletan program bio gotov, samo smo ga posložili, nismo ništa jedan drugome sugerisali. Tako je i u Tvornici. Samo pičimo.

Jeste li imali kakvih problema kao Srbin u Zagrebu?

– Ne, nisam imao. Za ovih sam pet godina upoznao i stekao više poznanika i prijatelja nego za celog života u Srbiji. Ovde se osećam neverovatno dobro i slobodno. Velikih problema doista nije bilo. Što se tiče sitnih problema i stvari koje se osećaju u zraku, možda te neko ispod oka pogleda… možda. No, ja sam potpuno apolitičan tip, nisam orjentisan ni na crkvu, pa me se ništa od toga ne dotiče.

Prije nego što ste se odlučili doseliti, jeste li imali kakvih bojazni, strahova?

– Nisam, ali ionako tome nije kumovala zdrava pamet nego ljubav, možda je i to razlog. Dok sam bio u Srbiji, bio sam protiv vojske i politike i nikada nisam pratio vesti. Bojkotovao sam čak i izbore, osim onoga ključnog trenutka kada je Sloba trebao da bude smenjen. Ja, valjda, nemam tu energiju u sebi. Na kraju, kada bolje razmislim, mislim da sam imao više problema u Srbiji nego ovde.

Kako to?

– Bio sam i protiv radikala i protiv Šešelja, ne zanimaju me gluposti i treš kultura, koje je danas jako puno u Srbiji. Nikada me nije bilo strah da kažem šta mislim. Sada, kada se vratim u mislima, stvarno mi se čini da sam imao više problema tamo nego ovde. Nekako je ovde manja sredina, a i ja se krećem nekim putevima gde nema problema.

Dosad ste u SC-u radili koncerte mnogih srpskih, ali i novih hrvatskih bendova: publici otkrivate nove, dobre izvođače. Sudeći po najavi koncertne sezone u Tvornici, nastavljate s tom politikom?

– Na prvom mestu je stav. Protivnik sam industrijalizacije glazbe, smatram da je muzika počela da umire s pojavom Beatlesa. Pričam o industriji, a ne o muzici. Moj je stav da se jednako tretiraju i najmanji i najveći bendovi. Zahtevam da svi izvođači na našim promo-materijalima imaju istu količinu prostora: dakle, isti broj znakova na flajeru će imati i Tinariwen i šibenski L’Kok. Otkrivanja novih bendova mi je strast, sav andergraund mi je jako uzbudljiv. I sam se bavim DJ-ingom i imam kolekciju vinila, tako da mi je to istraživanje strašno uzbudljivo. Fora je kad tim bendovima daš šansu. Uostalom, jedini je način da se putem kulture i umetnosti i te kritične subkulturne mase povećavaju, da svest sama izabere. Nikoga ne mogu naterati šta da sluša.

Biće džeza i teatra

S dolaskom novih vlasnika, Tvornica kulture postala je jedan od boljih koncertnih prostora i klubova u regiji. Na nedavno održanoj konferenciji za novinare predstavili ste djelomice i svoj novi programski plan, sastavljen uglavnom od indie izvođača?

– Sve se to skupa nekako spontano desilo, nisam hteo puno da pričam na toj presici, ali se sve izdogađalo na brzinu, pa smo Mate i ja dali sve što smo u tom trenutku imali na tanjiru. Tako smo i sastavili program. Ideja Tvornice je da doista postane klub. Ljudi su zaboravili na značenje te reči: klub je subkulturni i kulturološki prostor u kojem se ljudi skupljaju i preko dana i navečer i noću. Tako da je ideja da se ovde održavaju i najmanji programi indi i rokenrol scene i oni najvećih. Biće i džeza, imamo već neke izvođače, ali o njima kada bude vreme. Uz sve to i kvalitetan klabing, onaj koji od sedamdesetih postoji u Americi, znači elektronski, s kvalitetnim DJ-evima. Biće i teatra: malo avangardnijeg, ali i predstava za klince, kao i mejnstrima za raju.

Mislite li da Zagreb ima dovoljno publike da se ispuni ovako profiliran program?

– Trenutačno nema. Nema aktivne publike, ali postoji puno uspavane, onih starijih od mene i puno mladih koji nisu nigde. Kada dođu u Tvornicu, oduševe se ovakvim programom. Ima ih taman dovoljno. Kada se svi oni razbude, to je maksimum. Ovakav klub da bude pun, za Zagreb je baš taman. Postoji šansa da za pet-šest godina ovo postane kultno mesto u ovom delu Evrope.