Ulice kao lice države

Vlada Srbije zabranila je održavanje ovogodišnje Parade ponosa u Beogradu. To je zapravo vest, bez dodataka, bez uvijanja, bez okolišanja, a tom odlukom, koliko god ponovno uvijali, država ipak nije kapitulirala pred huliganima, kako se to tumači u slobodnomislećim krugovima. Ne, to bi značilo da je borbe bilo, da je država zaista dala sve od sebe da podrži LGBT populaciju u njenoj želji da izađe iz geta u kom živi, u želji da bude ravnopravna u svakom smislu, pa tako i u slučaju prava na mirno okupljanje, što garantuje i Ustav Srbije. U ovom slučaju, to se nije desilo. Nikakve borbe nije bilo. Naprotiv.

Čija su naša deca?

Podsetićemo još jednom na izjave nakon prošlogodišnje Parade ponosa, kad su za haos koji je nastao za vreme šetnje posredno okrivljeni organizatori i učesnici Parade, pa je na kraju kriva ispala devojka što je izazivala silovatelje. U tome je, nažalost, prednjačio gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Podsetićemo još jednom da je tog dana uhapšeno više od 200 divljaka, od čega je svaki peti bio maloletan, a i ovi ostali teško da se mogu ubrojiti u misleće i zrele jedinke. Dakle, reč je o deci, srpskoj deci iz “zdravih srpskih porodica”, koja ni ne znaju najbolje šta rade, uglas je povikala čitava javnost, zaboravljajući činjenicu da njihove stavove deli veći deo srpskog društva.

Ako je verovati organizatorima, do petka – dakle dva dana pred najavljenu Paradu – nije bilo nikakvih nagoveštaja da bi moglo doći do zabrane. Valja dodati da nagoveštaja nije bilo u komunikaciji između policije i organizatora, ali ih je itekako bilo u komunikaciji policije s medijima, kroz koje su gurali svoja saznanja o raznoraznim akcijama, sve do neverovatnog “severnoafričkog scenarija”.

– Osim bejzbol palica, lanaca, petardi, kesa i kondoma s farbom, eksploziva u plastičnim kutijama od vitamina, planirali su i otmicu autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća, kojim bi došli praktično do učesnika Parade ponosa. Zatim, planirali su podmetanje požara na obodima Beograda, na području Avale i sličnim lokacijama – rekao je ministar policije Ivica Dačić govoreći o planovima ekstremista, a sve je zašećerio upozorenjem da su “neke grupacije planirale da skup dovedu do ljudskih žrtava i da sve dobije političku konotaciju”.

– Želeli su severnoafrički scenario u Srbiji, te incidente nisu planirali samo u Beogradu – zaključio je Dačić.

Prajd u četiri zida

U svetlu saznanja da se u Beogradu, ali i drugim gradovima Srbije, pripremao niz incidenata koje je policija navela kao razloge za zabranu skupa, državi valja postaviti pitanje da li je i tu reč o maloletnicima. Zar su maloletnici sposobni za organizovane akcije takvih razmera da je država morala da angažuje Savet za nacionalnu bezbednost da bi razmatrao pretnje? Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju

To je primetio i, na “Prajdu u četiri zida”, kako je nazvana manifestacija koja je na dan otkazane Parade održana u Medija centru.

– Najviše me iznenadila vest da je zbog Parade ponosa zasedao Savet za nacionalnu bezbednost. Ne mogu da zamislim nijednu državu u Evropi koja bi zbog takve manifestacije sazvala to telo – rekao je Kacin.

Kako ne bi sve bilo apstraktno, treba reći da je u nedelju, 3. oktobra, bez obzira na zabranu okupljanja, uhapšeno šest osoba. Kod nekih su pronađene bejzbol palice, kod nekih fantomke, a dvojica uhapšenih su maloletni. Realizam u apstrakciju dodaćemo prisećanjem na prošlu godinu: od organizatora prošlogodišnjeg divljanja uhapšen je samo Mladen Obradović iz Obraza i to zbog ispisivanja poruka mržnje. Dobio je dve godine zatvora za nešto što samo pukom srećom nije završilo nečijom smrću. Kazna je svakako neprimerena, ali treba reći da Mladena Obradovića, a tako ni Obraza, Dveri, Naših, vaših, ovih i onih ne bi bilo da njihovom nastanku nije kumovala policija, ova ili ona, dakle – država.

Nisu ovde toliko u pitanju ni skori izbori, pa da se zabrana gleda kao dodvoravanje glasačima, kao što nije pitanje zašto država nije učinila ništa da izmeni stavove i percepciju javnosti kad je reč o LGBT osobama. Na kraju, ko bi mogao očekivati da se u godinu dana išta značajnije može izmeniti? Dugotrajan je to proces jer je reč o obrazovanju, a znamo da tome baš nismo skloni, te da je dugo godina kao osnovno sredstvo za prevaspitavanje služila tzv. vaspitna palica, poznatija kao pendrek.

Pendrek iz raja

Pendrek, zatim hapšenje, pa onda i oštra osuda, bili bi prvi koraci koje država Srbija mora da preduzme kako bi pokazala da je ozbiljna, da s njom nema šale i da će ubuduće svaki sličan prekršaj pravovremeno i valjano kazniti. Tu bi se, barem iz straha, za početak rađalo poštovanje, a iz poštovanja i sve ostalo. Homoseksualno orijentisani građani su oduvek bili tu, samo se postavlja pitanje njihove vidljivosti, baš kao što je to bio slučaj i s ostalim manjinama. Možda je grub primer, ali setićemo se da se pitanje inkluzije osoba s posebnim potrebama nije postavljalo u SFRJ-u. Grubo su sklanjane daleko od očiju javnosti, a danas svuda vidimo postavljanje rampi i sve veći broj akcija koje ih uključuju u društvo.

Homoseksualno orijentisanim građanima nije potrebna takva vrsta pomoći države. Nisu hendikepirani, samo im treba dopustiti da budu deo društva. Da bi se to desilo, gradonačelnik Beograda, ministar policije i ostali predstavnici vlasti ne smeju tražiti izgovore u tome kako narod nije spreman na takvu vrstu tolerancije, kako ovde postoje brojni drugi, preči problemi. Oni su tu da stvore takve uslove, a prvi korak bio bi obračun sa svima onima o kojima postoje saznanja da su pripremali nerede. To bi onda značilo obračun sa svojim čedom s ulica Beograda, a dobro je znano šta ulica svakoj vlasti znači: držanje pod kontrolom znači održavanje, gubljenje znači obrušavanje.