Gej ljubav u doba turbofolka

Na nedavnom Zagreb Film Festivalu umjetničke boje Srbije branio je kratki film srpsko-njemačke redateljice Mione Bogović: njezin prvijenac “Dont brejk maj turbofolk hart”  u 25 minuta obrađuje i uspoređuje pitanja istospolnih veza, društvenih razlika i odnosa Srbije prema Kosovu.

Počinjemo razgovor ZFF-om, pitamo je kako je došla do ove filmske smotre.

– Pa, pozvali su me – kaže i dodaje da joj je ovo prvi put da na nekom festivalu može pratiti  reakcije publike na svoj film.

– Prvi je put prikazan na festivalu u Palm Springsu, pa u Klivlendu, a prvi nacionalni festival na kojem će se prikazati biće u Nemačkoj. To i jeste nemačka produkcija, jer ja studiram režiju i kameru na Nemačkoj akademiji za film i televiziju u Berlinu, pa su oni finansirali film. Ovo je prvi put da imam priliku da pričam o njemu, iako je snimljen pre dve godine – kaže Miona.

– Ne, nije bio u bunkeru, ali je film s temom gej-ljubavi i preispitivanja odnosa prema Kosovu bilo problematično producirati u Srbiji. Trebalo je naći nekog ko će biti zainteresovan da nas podrži, što je išlo teško, iako sam  navikla da produciram niskobudžetne filmove u Berlinu, gde je to mnogo lakše nego u siromašnijoj zemlji, poput Srbije. S berlinskom Akademijom i uz pomoć Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, uspeli smo da uradimo studentsku produkciju na visokom profesionalnom nivou i to je tražilo vremena. Ljudi koji su nam pomagali i učestvovali u filmu su mladi profesionalci. S obzirom na to da nisu imućni, oni su prvo morali da izvrše svoje osnovne poslovne obaveze, pa tek onda da rade na našem filmu, pa je i zato sve dugo trajalo – kaže redateljica, koja je na kraju zadovoljna napravljenim.

Izvan utabanog puta

– Film nema samo gej-tematiku, turbofolk pevačicu koja ulazi u neki odnos s kustoskinjom koja prikazuje albansku umetnost u vreme kad Kosovo dobiva nezavisnost od Srbije i kad je to veoma pikantna tema. Mislila sam da će aktualnost filma izgubiti na snazi jer je Kosovo nezavisna država koju Srbija ne priznaje, ali ona de fakto postoji. Dve godine kasnije, priče i sukobi na relaciji Beograd-Priština se ponavljaju, jer se nesređenost jedne države ne može srediti za godinu ili dve. S druge strane, aktualnost filma porasla je i zbog 2. oktobra, kad je trebala biti održana zabranjena Parada ponosa – kaže Bogović.

Mlada autorica ukazuje i na fenomen turbofolka.

– To je dugotrajna i masovna kultura na našem području, pogotovo u Srbiji. Gradila ga je generacija devedesetih i dvehiljaditih, no to je kultura koju su pre svega gradili homoseksualni ljudi koji su u nekom bekgraundu davali vizualnu estetiku svemu tome, poput Dejana Milićevića koji je radio sve Cecine spotove. To su neke stvari koje su neosvešćene i koje samo neko ko poznaje ovu tematiku, može da iščita. No, o tome se ne radi u mom filmu, reč je o tome hoće li dva različita društvena sloja uspeti da iznesu neku ljubavnu priču i ako neće, zašto neće. Glavna tematika filma je šta se dešava s ljudima koji odluče da idu drugim putem osim onog utabanog, koji pokazuje kako treba da živimo. Film pokazuje da takvi budu kažnjeni – ističe Miona.

MN: Kažnjeni za dijalog

Najzanimljivije je da se film zasniva na istinitom događaju: jedna je beogradska galerija nedugo prije proglašenja nezavisnosti Kosova organizirala izložbu mladih kosovskih umetnika, koju je organizacija “Obraz” napala i uništila neke od radova.

– O tome u Srbiji nije niko diskutovao osim Foks televizije, koja je na kraju svog priloga dala jednom od članova “Obraza” mogućnost da direktno u kameru kaže šta su uradili. Nigde u svetu to ne bi bilo dozvoljeno i razljutilo me da neko ko je agresor uopšte ima pravo glasa i pravo da bude viđen. A još više me rastužilo da su ljudi koji su se potrudili da uspostave dijalog između Kosova i Srbije bili duplo kažnjeni.

Na pitanje što je u filmu srpska, a što njemačka komponenta, Miona odgovara da je to pomiješano.

– Odrasla sam u Beogradu i taj identitet čini veliki deo mene i moje potrebe da se uopšte bavim tim temema. Ali, ja isto tako dugo živim i studiram u Nemačkoj. Organizaciona strana definitivno jeste nemačka, jer bez nemačkih para film nikad ne bi bio napravljen. Uostalom, na evropskom se nivou svi filmovi prave u koprodukciji i mislim da sam već s prvim studentskim stopama shvatila da od male zemlje kao što je Srbija ne treba tražiti puno, treba tražiti alternativne puteve, kako doći do cilja s produktom koga ljudi mogu da vide – kaže.

Na lanjskom je ZFF-u prikazan film “Tilva Roš” Nikole Ležaića, koji je u međuvremenu na više festivala, pa i na onom u Motovunu, pokupio nagrade.

– “Tilva Roš” pokazuje šta se sve može napraviti u sredini koja ima mali godišnji budžet za film. Nikola je apsolvent Akademije koji je uradio nešto šta se usuđuje malo ljudi: radio je s naturščicima. I drago mi je da je dobio nagrade. Nadam se da će i drugi da idu tim putem, da isprobavaju nove stvari – kaže Miona. Dodaje da (još) nije poznata na srpskoj sceni.

– Nisam studirala u Beogradu, poznajem nekoliko mladih kolega koji su nam pomagali, ali mislim da me ne zna niko od važnih ljudi. Možda se to promeni – kaže.

Nakon projekcije u punoj dvorani Kina Europa, bila je vrlo zadovoljna reakcijama publike

– Reagovali su na pravim mestima i saživeli se s pričom. Očekujem da će tako biti i na nekom festivalu u Srbiji, verovatno na onom za kratki metar u martu u Beogradu, na Paliću ili u Vrnjačkoj Banji. Film je zapravo već prikazan u Beogradu, na nezavisnoj projekciji. U to je vreme održavan Fest, ali na njemu nije prikazan jer to nije takmičarski festival. Na Akademiji žele da film bude prikazivan u konkurenciji, pa kako god prošao – zaključuje redateljica.

Nenad Jovanović