Prošlost između navodnika

Dnevni list “Politiku” zapala je ta neslavna uloga da kroz čitavu epohu vladavine Slobodana Miloševića, od njegovog uspona do pada i potom, kroz tranzicione nevolje, bude barometar javnosti, kreator javnog mnjenja i pokazatelj stanja u kome se društvo nalazi(lo). Diskurs ovog medija i dan-danas je važan za razumevanje gotovo svih procesa u Srbiji: tranzicije, ekonomske reforme, spoljašnje i unutrašnje politike, kulturalnog pamćenja, odnosa prema prošlosti i izgradnji slike nacionalnog identiteta.

“Politika” je u ovu avanturu ušla s ogromnim socijalnim kapitalom i autoritetom koji je gradila tokom osam decenija. Čitave generacije su odrastale uz njen prepoznatljiv slog, ili uz prateću produkciju: za decu (“Politikin zabavnik”), zaposlene (“Politika ekspres”) ili nezaposlene (“Ilustrovana politika”). Danas, kada govorimo o oblikovanju sećanja na recentu prošlost, raspad Jugoslavije, ratove, na još uvek nezatvoreni folder koji obuhvata memorijske slojeve od Gazimestana do Kumanovskog sporazuma, jedan panoramski pregled “Politike” mogao bi dosta reći o dinamici i vrsti intervencija u pamćenju. Okrugla godišnjica završetka ratnih operacija JNA i srpskih paravojnih formacija u Vukovaru iznova postavlja neka pitanja.

“S ‘Politikom’ proživite istoriju”

Bio je ovo oglas koji je objavljen na naslovnoj strani “Politike” 18. novembra 1991, uokviren i ugrađen u tekst pod naslovom “Vojska ovladala gotovo celim Vukovarom”. Radilo se o najavi fototipskog izdanja mape Kraljevine Jugoslavije (autora Antonija Lazića) koju je ovaj list “preuzeo iz Posebnih fondova Narodne biblioteke Srbije”. Ideja je bila da se čitaocima lista predoči podela Kraljevine Jugoslavije nakon dogovora Cvetković-Maček iz 1939. godine, odnosno da se to stanje prenese na aktuelne teritorijalne aspiracije koje su nakon osvajanja Vukovara postale nova realnost. Istovremeno, najavljeno je i to da će “Politika” za sredu, 20. novembar biti štampana u milion primeraka. Ovo je svakako bila najveća amplituda njenog tiraža, vrh na krivulji koja je započela svoj uspon u mitingaško-memorandumskim godinama uoči raspada Jugoslavije.

Slom otpora u Vukovaru i ulazak srpskih snaga u grad predstavljeni su kao završetak jedne humanitarne operacije koja je imala za cilj pre svega brigu o civilima. Jezik izveštaja sa vukovarskog ratišta za ovaj dan beleži i začuđujuću “soft” metaforiku: “Oslobodioci su ušli u Olajnicu i znatno je omekšali, pa mupovci jedva da pružaju otpor.” No ova vrsta diskurzivne “telesnosti”, odnosno smalaksalog tela koje se branilo mesecima posreduje i drugo značenje: da je čas odmazde veoma blizu i da sada treba drugačije posredovati stvarnost. O sudbini zarobljenika iz Vukovarske bolnice nije bilo ni reči. Pomen Ovčare pojaviće se tek dve godine kasnije na stranicama “Politike”, i to u tekstu o obeležavanju druge godišnjice od oslobađanja Vukovara, kada su kao i prethodne godine uručene medalje i povelje “Oslobodilac Vukovara” (Milić od Mačve, Života Mihajlović – direktor Vojvođanske banke i dr.). Ovčaru će pomenuti Goran Hadžić i to u kontekstu brige za stotinak nestalih Srba, zbog čega je on najavio da bi mogao dati odobrenje da se sledeće godine počne sa iskopavanjem te masovne grobnice. Na ovome se priča o Ovčari i završava u “Politici”.

Svaka naredna godišnjica bila je svođena na manji broj novinskih redaka. Tako je 18. novembra 1995. bila objavljena kratka vest o skromnom obeležavanju godišnjice, koju je gradonačelnik Vukovara Slavko Dokmanović pravdao lošim ekonomskim prilikama, najavljujući mnogo ozbiljniji pristup za narednu, prvu okruglu godišnjicu. Dejton je tog novembra medijski prekrio sve godišnjice, sećanja i jubileje. Novo teritorijalno stanje bacilo je u zasenak i stare mape izvađene iz pamćenja naroda. U međuvremenu, realnim problemima bavili su se samo opozicioni mediji, dok će “Politika” svoj novi interes za vukovarsku temu pokazati tek nakon 2004. kada će u Specijalnom sudu u Beogradu otpočeti suđenje za Ovčaru.

Vreme navodnika

Moglo bi se reći da Vukovar u srpskom pamćenju ima specijalni status jer je jedini ratni lokus koji je tokom dvadeset godina prešao sa jednog pola na drugi: od trijumfa u poraz, od oslobođenja do (moralnog) pada, a poznato je da se između tih polova aktivira mito-motorika koja radi na građenju nacionalnog identiteta. Diskurs “Politike” možda to najupečatljivije beleži, jer obrađujući vukovarsku temu biva primorana da citira samu sebe, pa se čitav leksički repertoar s početka devedesetih prilikom retrospektive prenosi u navodnike ili se po svaku cenu trudi da izbegava termine kao što su oslobođenje, oslobodioci, sabirni centri, logori. Ustaše više ne postoje, ali sada su tu hrvatski ratni zarobljenici. Nema više ni omekšavanja, ali postoji relaksacija odnosa između dve zemlje, kako je okarakterisana Tadićeva poseta Ovčari 2010. Uostalom, bila je to ekskluzivna godišnjica kada je ovaj list vukovarskoj tragediji i zločinu na Ovčari posvetio malo više prostora.

Okrugla godišnjica 2011. skoro da je potpuno izostala sa stranica “Politike”. Objavljena je samo agencijska vest (Tanjug) pod naslovom “Sutra 20 godina od ulaska JNA u Vukovar”. Zato je jul 2011. bio i te kako posvećen ovoj temi, zapravo posredno preko oslobađanja Veselina Šljivančanina. Tom prilikom, čitaoci su detaljno obavešteni o njegovim bibliotekarskim danima u Hagu, te o izostanku bilo kakve odgovornosti za zločine na Ovčari. Ova zaokupljenost haškim povratnikom, slična autocitatu u jeziku ovog medija, jasno pokazuje da prošlošću nije ovladano, daleko od onog ovladavanja koje je postigla vojska u Vukovaru 1991. Naprotiv, prošlost je komprimovana između navodnika i vreba pogodnu priliku da se razobruči i ovlada nama. Do tada će novinske agencije Tanjug i Beta biti ovlašćene za bezlično nabrajanje eufemizama.

Uostalom, sada je 170. godišnjica SANU i sve su oči uprte ka njoj. “Svaki problem koji zaokuplja društvo istovremeno je i problem SANU, koja treba tim problemima da prilazi polazeći od naučnih činjenica bez ikakvih drugih primesa”, prenela je “Politika” izjavu Nikole Hajdina, predsednika Akademije. Možda će akademici pronaći neko rešenje. Verujem da je ovo i njihov problem.