Novosadsko čudo od tri nedelje

Čudo u Novom Sadu trajalo je svega tri, one nekad magične prednovogodišnje i postnovogodišnje nedelje. Magija je odavno nestala pa su omladinci i omladinke, koji su od ruinirane novosadske kasarne “Dr Arčibald Rajs” pokušali napraviti alternativno okupljalište za one koji svoj život sagledavaju dalje od ispijanja kafe u nekom od brojnih novosadskih kafića, morali pod vojnom prisilom da napuste prostorije. Od 13. januara ljudima je pristup bivšoj kasarni zabranjen, a Novi Sad ide u bitku za prestonicu kulture uz kafanske revolveraše i četiri dana EXIT-a.

“Sumnjivi likovi”

U čuda nekad treba verovati, jer se u suprotnom ne bi ni dešavala, a opstanak Društvenog centra, kako je nazvan taj mali deo kasarne koji su mladi pokušali revitalizirati na korist građana Novog Sada, bio bi pravi “mirakl”. Već smo pisali da opstanak centra zapravo zavisi od odluke centralnog komiteta partije kojoj pripada gradonačelnik Igor Pavličić, ali i ministar vojske Dragan Šutanovac.

Komitet je odlučio da im nije u interesu da jednu sasvim pristojnu parcelu, od nekih 10.000 kvadratnih metara, zaposednu sumnjivi likovi koji na prisilu odgovaraju muzikom i plesom. Kao takvi nisu valjda sposobni da se odbrane od onih koji su državi ipak korisniji, koji će sutradan stati pod državni barjak i zapaliti poneku mrsku ambasadu, koji će ogrnuti istu zastavu i “ubijati pedera”, koji će po potrebi skoknuti i do kosovske granice… Sve u ime zastave. E, kako bi odbranili tu grupicu nesposobnih da se sami brane, centralni komitet Demokratske stranke odlučio je da kroz zube gradonačelnika saopšti da mu je krivo što se ovako završilo, ali da aktivisti u kasarni borave nelegalno.

Prestonica kulture?

Gradonačelnik jeste u pravu, ali po čijem naređenju sada u bivšoj kasarni boravi vojska? Podsetimo se da je po obraćanju Ministarstvu odbrane stigao odgovor u kom se kaže da odlukom Vlade Srbije taj vojni kompleks nije neophodan za funkcionisanje Armije. Pitanje je samo volje.

Svejedno, aktivisti su izbačeni, vojska je ponovno zaposela prostor i tako to očigledno treba da ostane dok centralni komitet ne nađe pogodnu mušteriju. A Novi Sad? Grad će živeti u uverenju da zaslužuje da bude evropska prestonica kulture, tamo neke 2020. Potencijala za to svakako ima, kad se odluke ne budu donosile u partijskim komitetima i kad brigu o kulturi neće da vode oni koji dopuštaju da grad ima filmski festival i gotovo nijedan bioskop; Slobodan Tišma, kao dobitnik NIN-ove nagrade, biće više incident nego pravilo ili još gore – protumačiće se kao politička odluka. Jer, očito, bez odluke komiteta ni Dunav ne može da teče.