Bauljanje po partijskim krevetima
Odavno su u Savezu samostalnih sindikata Srbije (SSSS) najavili da na narednim izborima neće sedeti skrštenih ruku. Sada vidimo šta to zapravo znači. Za početak, predsednik sindikata Ljubisav Orbović oprobao je rakiju i krevet svih relevantnijih političkih opcija i nakon svakog opštenja domaćin je tvrdio kako je upravo on taj sa kojim je hemija proradila, sa kojim je pronađen zajednički jezik i sa kojim će se ta veza najverovatnije i ozvaničiti.
U četiri ložnice
Nakon jednodnevnog druženja sa Draganom Đilasom, koji je ovaj put imao ulogu zamenika predsednika DS-a, Orbović je sa neskrivenim zadovoljstvom rekao: “Prihvatili su našu platformu i postoji interesovanje da budemo na zajedničkoj listi”.
Širom otvorena vrata sačekala su Orbovića i kod najvećeg političkog protivnika DS-a – Srpske napredne stranke. Ovaj akt, kako prenose mediji, trajao je jedan čas, nakon čega je opet sa zadovoljstvom konstatovano da su dve platforme “jedna koju je ustanovio SSSS i druga koja počiva na programu naprednjaka, skoro identične”.
Sastanak sa Rasimom Ljajićem, prvim čovekom Socijaldemokrata Srbije (SDPS) polučio je očekivano: “Platforma SSSS-a je prihvatljiva, a većina zahteva realna i izvodljiva.” Poslednji u nizu susreta Orbović i sindikalisti su imali sa dugogodišnjim partnerima, sa onima sa kojima su dugo godina već bili u braku, u kom su silovani, tučeni i svedeni na beznačajnu pojavu. Ovaj dejt završen je identičnim saopštenjem: “SSSS je od Socijalističke partije Srbije dobio podršku za platformu sa ciljevima i zahtevima sindikata, koji se poklapaju i sa programom SPS-a.” Dodano da je odnos sindikata i SPS-a najprirodniji mogući.
Radnici umiru pevajući
Na stranu poligamija, na stranu račun, upliv sindikata u politiku u zdravom sistemu bio bi nedozvoljen jer suština sindikalnog postojanja nije u takvoj vrsti uticaja, gde bi sindikat bio čak i delom vladajuće koalicije. Znamo da zdravi socijalno-ekonomski odnos počiva na pregovorima između vlade, poslodavaca i sindikata. Ako znamo da su vlada i poslodavci često oličeni u jednom biću, onda su sindikati jedina protivteža moćnom poslodavcu. U slučaju da i sindikati postanu deo istog bića, radništvo će na suprotnoj strani imati troglavo čudovište koje niko više neće moći da spreči da jednog po jednog sažvače i ispljune na smetlište.
Žalosno je što je čak i u ovakvoj situaciji sindikat jedna potpuno impotentna organizacija koja je na više načina zavisna od izvršne vlasti, pa valjda razmišlja da ako je već tako, zašto se onda u potpunosti ne predati i iskoristiti ono što se iskoristiti da. Nema laži i nema prevare. A radnici neka umru pevajući.