Driblam rečima na maramici

Srđan V. Tešin, dobitnik nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, govori za

“Novosti” o svojim kratkim pričama, generaciji “Psećeg veka” i Vojvodini. U svojoj novoj, devetoj knjizi priča “Ispod crte” prelomio je suštinski važne teme savremenosti kroz sudbine običnih, malih, smešnih i strašnih ljudi. Rođen 1971, autor je izdavačke kuće Stubovi kulture i dobitnik stipendije iz Fonda Borislava Pekića. Razgovarali smo u Kikindi, gradu u kome živi, slušajući usput radio-dramu nastalu po njegovu zapaženu romanu “Kroz pustinju i prašinu”.

Živite u Kikindi, u delu grada koji se zove Mikronaselje. I vaši junaci žive na periferiji, u naselju Mars. U kakvom su odnosu stvarnost u kojoj živite i proza koju pišete?

Pišem o onome šta mi je pred očima, šta mislim da se životno tiče mojih čitalaca i mene. S obzirom na to da je moj život kao pisca zapravo život običnog, prosečnog porodičnog čoveka, koji ne vodi ekskluzivan život, interesantan za kakav gledani tok-šou ili tiražnu bulevarsku štampu, u svojoj bližoj okolini prepoznajem najviše sebi sličnih junaka. Zbog toga su moje fantastične proze stvarnosne u onoj meri u kojoj je stvarnost fantastična. Samo pokušavam da pribeležim najuzbudljivije i, ujedno, najgrotesknije momente koji dolaze iz stvarnosti, a interesantni su za literarnu obradu.

Antiheroji s periferije

Ko su stanovnici naselja Mars? Čini se da vas zanimaju obični ljudi s periferije, kojima je zamalo izmaklo da u životu postanu nešto veliko?

Oni koji su sagoreli u sopstvenim, gotovo po pravilu nerealnim očekivanjima ili očekivanjima koja su pred njih postavili porodica, društvo ili država. Oni nisu pali s Marsa, oni na Marsu žive. Dešava se da takvi postanu i pravi prototipovi antiheroja: svoje gubitništvo pretvaraju u hvale vrednu stvar kojom se ponose, iako za to nemaju baš nikakvog osnova. Provincija je prepuna gubitnika koji su pretpostavku da su nekada mogli nešto značajno da učine promovisali u aksiom koji ne treba dokazivati.

U vašim se pričama pominju Deni DeVito, Burduš, “Psi od slame”. Kakva je veza filma i priča iz zbirke “Ispod crte”?

Moje proze su fragmentarne, nelinearne, poput brze smene kadrova, komponovane po uzoru na montažu muzičkih videospotova. Neretko se mogu čitati isključivo u filmskom ključu, jer priči prethodi film po kom je nastala. Kritičari su, s pravom, u mojim prozama iščitali Kronenberga, Pekinpoa, Tarantina, Almodovara… Odrastao sam na holivudskim spektaklima, krimi-filmovima, domaćim komedijama, partizanskim i vestern filmovima, italijanskim serijama, to me formiralo kao pisca. Kritika moje proze ocenjuje kao veoma filmične, a to je možda zato šta sam pri pisanju zauzeo stav da moram ispuniti holivudsko sveto trojstvo slova “Š” ako želim da napišem išta interesantno za čitanje: šorka, ševa i šala.

Izgleda da vas je inspirisao i rad u lokalnom listu?

Nije isto biti novinar u prestonici ili kakvom lokalnom listu, gde ljude o kojima pišete srećete na ulici, u haustoru, u prodavnici… Često su teme o kojima pišete bizarne, ali krajnje zanimljive ciljnoj grupi kojoj su novine namenjene. Mnoge od tih tema sam iskoristio u svojoj prozi, počev od seoske hronike do izveštaja s mečeva fudbalske beton-lige. Ko da preskoči vest o tome da su neki mesari umesili u nadev za kobasice pepeo iz urne pokojnog tetka iz Amerike ili da postoji krava koja redovno beži preko državne granice da bi se otelila u inostranstvu?

Generacijske odiseje

U pripoveci ispisanoj u epistolarnoj formi nudite definiciju kratke priče. Šta je, dakle, za vas short story?

U svim mojim knjigama možete pronaći definicije priče. Od one koju sam čuo na predavanjima iz estetike, u kojoj se tvrdi da je “priča celina puna nedostataka u kojoj kristalizacijom trenutka treba održati svoju egzistenciju”, ili do one koju sam preuzeo i modifikovao, koja kaže da je “priča samo ono što bih dozvolio da mi tupim nožem urežu u kožu”. Verovatno ovo periodično menjanje definicija priče dolazi s mojim stalnim promišljanjem priče kao takve.

Sada pišete flash fiction?

Proze koje danas pišem svoje poreklo pronalaze u žanru koji je nepravedno zapostavljen, a to je novinska priča. Odrastao sam na novinskoj priči. Volim sažetost i jezgrovitost kratke priče. Moja pripovedačka deviza je – kratko i jasno! Držim da se majstorstvo jednog proznog pisca ogleda u njegovoj sposobnosti da s malo reči ispriča veliku priču ili, da se izrazim fudbalskim rečnikom, da ume da dribla na maramici kao Ivica Osim. Znam da je ovo žanr koji ne donosi nagrade i veliku čitalačku popularnost, ali ne mogu pobeći od sebe: pišem iz zadovoljstva, jer sem autentičnog doživljaja stvaranja, malo toga ostaje vredno pomena kada je reč o knjizi, književnosti i književnicima.

Pripadate generaciji pripovedača “Psećeg veka”: vaša je priča u zborniku koji je 2000. priredio Saša Ilić, zajedno s pripovetkama Nenada Jovanovića, Mihajla Spasojevića, Uglješe Šajtinca, Borivoja Adaševića i Saše Ilića. Kako, posle više od decenije, vidite sudbinu svoje generacije pisaca?

Ruku na srce, mi nikada i nismo bili generacija koju je nešto čvrsto držalo na okupu. Sva šestorica smo nakon “Psećeg veka” krenuli na različite strane, u različite poetičke vode i doživeli različite književne sudbine. Definiše nas to šta smo stasavali u vremenu nenormalnom za život, a kamoli za književnost. Većina nas je iz uniforme prešla u akademski i književni život. Ta iskustva pisac ne može crpsti iz literature, već isključivo iz života na koji su politika i istorija bacili senku. Našu sudbinu su odredile naše knjige: Šajtinac često piše o našoj generaciji kao o onima koji su podeljeni na one koji su otišli i na one koji su ostali, Ilić o moralu predtranzicionog društva i zločinima počinjenim u ime kolektiva, Adašević o sudbinama marginalaca koji istoriju doživljavaju kao ličnu traumu, moje knjige govore o problemu ravnodušnosti prema zločinu i pitanju moje odgovornosti što sam svojim činjenjem ili nečinjenjem doprineo narastanju zla u društvu i državi koje se raspada po šavovima.

Uglješa Šajtinac je za taj zbornik napisao priču o Odiseju i njegovom psu Argu koji ga je čekao dvadeset godina. Kada se te dve decenije preračunaju u Argove pseće godine – Odisej je lutao ceo jedan vek. Svi pisci iz “Psećeg veka” žive u različitim gradovima, na dva ili tri kontinenta. Čini se da je Šajtinčeva pripovetka naslutila neku vrstu odisejskog lutanja ove generacije. Tragovi rata i sukobi s nedemokratskim režimom obeležili su nas za sva vremena. I u našim knjigama je poetika “generacije bez budućnosti” prisutna od pisca do pisca, kod nekog na direktniji, a kod nekog na manje vidljiv način, ali je ipak neizbrisivo vezana uz naše živote. Isto kao junaci naših knjiga: i mi lutamo, borimo se, predajemo, uspinjemo i padamo.

Trezor morbidnosti

Živite u Kikindi. Kako je piscu u gradu na severu Banata?

Postojati kao pisac danas u Srbiji jednako je postojanju velike droplje u rezervatu u mokrinskom ataru: svi su čuli da nešto takvo jedinstveno postoji, ali ju je retko ko video. Pitanja od milion dolara su šta je to pisac i čemu služi? Pisac danas nema nikakvu društvenu ulogu, oko njega se ne okupljaju mase, ima određene uticaje i domete u političkom životu. Više ne predstavlja narodnog tribuna koji nastupa na trgovima i koji pokreće revolucije. Uglavnom, ako je uspešan – šta se meri njegovom prisutnošću u javnosti – u svom ograničenom svetu, političarima služi kao značka na reveru. Često sam i sam u situaciji da se kolebam zbog sopstvenoga konformizma: prilagođavam se okruženju i očekivanjima, a sve to otupljuje kritičku oštricu koja mi kao piscu stoji na raspolaganju i kojom sam se dosad služio na manje ili više uspešan način.

Da li je uopšte bitno gde pisac živi?

Za pisca je svejedno da li živi u provinciji ili metropoli, bitno je da li od svog pisanja može da prehrani porodicu, jer za mene pisanje nije hobi, već ono što me životno definiše. Zato je dobro, s praktične strane, biti pisac u malom gradu, jer je u njemu jeftinije i manje stresno živeti. S druge strane, provincija jede svoju decu i treba progutati mnogo poslovičnih žaba da biste uradili ono što smatrate ispravnim.

Kako bi izgledala vaša razglednica iz Vojvodine?

Vojvodina ne postoji u jednini, postoje Vojvodine i upravo to jedinstvo u različitosti čini jedinstvenu pojavu. Vojvodina iz mojih knjiga je sagledana iz ugla jednog ljutitog Banaćanina, koji svoj rodni kraj vidi slično Crnjanskome: Banat je trezor morbidnosti. Ali to ni u kom slučaju nije jedino sagledavanje Vojvodine, koja ima šest jezika u zvaničnoj upotrebi i 26 nacija i etničkih grupa. Zato mi je oduvek bilo smešno da slušam priče o vojvođanskom separatizmu, kao da je reč o jednoj naciji s jasno izraženim identitetom. Vojvodina ima šanse samo kao jasno definisana evropska regija, jer je po svom istorijskom nasleđu deo srednjoevropske kulture koju ni godine pod različitim režimima nisu uspele da ponište, već samo da uspore.