Ideja Jugoslavija: posle nostalgije, izvan vremena, nakon teritorije

Povodom izložbe i pratećih programa “Misliti Jugoslaviju 20 godina posle” (Galerija “Salvador Aljende”, Brisel, novembar – decembar 2011)

Jugoslavija

Evo kako je počela u dan svoje nužnosti

Sve što nema vatre u sebi sagori

Što sagori postaje noć

Što ne izgori rađa dan

Treba zapaliti sve što može da gori

Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno

Treba u svemu i posle svega pronaći nadu

Revolucijo, ono što ostane je čovek

Ono što prođe je prošlost

Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost

Deo iz: Branko Miljković¹, Smrću protiv smrti, 1959.

Dvadeset godina nakon mračnog raspada, moderna Troja koja se odaziva na ime Jugoslavija dospela je u obavezni univerzitetski program i masu pitanja januarskog ispitnog roka, za studente sa pet katedri Slobodnog briselskog univerziteta: političkih nauka, istorije, pedagogije, prava i sociologije, a iz predmeta istorije, didaktike istorije i kritike istorijskog diskursa profesorke An Moreli. Ovim, postojanija i prisutnija (u stakleniku akademskog znanja) nego u vremenu svoje administrativne egzistencije, ideja Jugoslavija, nulta tačka praznog identiteta kao najgušće materije univerzalnog, ušla je u sferu međunarodnog političkog emancipatorskog nasleđa i time, upravo izalazeći iz vremena, ostala u vremenu zauvek. Iako su nadrealisti govorili da je nadrealizmu odzvonilo onoga časa kada stigne do univerzitetskih ekshumacija, belgijskim studentima uvedena ispitna obaveza proučavanja “nepostojeće stvari” Jugoslavije, sa distance i sa one strane nacionalnog patosa, donosi prostor novog početka. Tek sada, aktom prihvatanja gole ideje, bez ćudljivog ćebeta karte i teritorije, pomenuta univerzitetska operacija povratka Jugoslaviji otvara prostor dragocene istorijske fikcije koja krči dalji put u nemoguće. Na inicijativu nekolicine belgijskih profesora i grupe jugobelgijskih umetnika u saradnji sa muzejima i arhivskim institucijama, a pred dalja internacionalna putovanja izložbe i programa. Sledeća stanica: Maribor, jun 2012. godine.

1. Univerzum na Univerzitetu

U okviru međunarodnog naučnog skupa održanog krajem decembra 2011. i posvećenog “Jugoslovenskom prostoru 20 godina kasnije”, na poziv šefa katedre političkih nauka Slobodnog briselskog univerziteta Barbare Delkur (Barbara Delcourt; tema svojevremenog njenog doktorata bila je upravo kritička analiza evropskog diskursa o Jugoslaviji), u kreaciji Edicije Jugoslavija i kolektiva Eimigrative art, zamišljena je izložba kao eksperimentalni prostor za seriju susreta u okviru nje. U srcu univerziteta, u Galeriji “Salvador Aljende”, osmišljena je učionica, živi razred, kao neka vrsta razgovora sa Mrtvim razredom Tadeuša Kantora. I/ili sa razredom napuštene škole jugoslovenstva koja je dugo zjapila prazna. Uz saradnju sa Muzejom istorije Jugoslavije (Beograd), Arhivom Jugoslavije, Muzejom grada Beograda i Muzejom grada Rijeke, izložba se tako dotakla paralelnih narativa, mogućih živih sećanja i promišljanja Jugoslavije, tačnije njenog socijalističko-federativno-republičkog nasleđa koje nastaje u periodu revolucionarnog oslobodilačkog rata (1941–1945)² i postrevolucionarnog razdoblja (1945–1991). Autori izložbe, očevici “jugoslovenske stvari”, pred gledaoce tako postavljaju tri osnovna narativna pravca, kao tri osnovna glasa koja iz različitih tonaliteta grade, ponavljaju istu, u poslednjih dvadeset godina, gotovo neizgovorljivu reč: Jugoslavija.

1) Jugoslavija – kao varijanta liberalnog imaginarija (vrsta hibridnog konzumerističkog komunizma);

2) Jugoslavija – kao dogmatsko iskustvo (modalna podvrsta staljinizma);

3) Jugoslavija – kao singularno iskustvo.

2. Egalitaristička učionica raspodele poetike istorije i poetike (jugoslovenskog) znanja

Ponovno izgovaranje reči/imena Ju-go-sla-vi-ja, njeno rastavljanje na foneme i slogove, ponovno sricanje i novo čitanje slova i slika koji iza njih stoje, bilo je polazište umetničkog programa koji je pratio i prethodio naučnom skupu. Šta ostaje posle smrti države-nacije i jednog imena? Koje ideje preživljavaju slom administrativno/nominativne tvorevine nasukane o hridi realpolitike? Kako “razmestiti mesto”, otvoriti galerijski prostor u srcu Univerziteta za razmenu (umetničkog i svih drugih vidova nemogućeg) znanja, inaugurisati neku vrstu paralelnog univerziteta koji će raditi na razbijanju univerzitetske hegemonije (profesorskog i normativizovanog) znanja? Kako razvezati vezu između znanja i moći – otvoriti novo mesto razmene znanja? Žak Ransijer (Jacques Rancière) je tako prvi u okviru “skromnog časa” sa razgovorom na temu “Poetike (jugoslovenskog) znanja”, otvorio usred Galerije “Aljende” eksperimentalni prostor “jugoslovenskog razreda”, sa sedištima napravljenim od prevrnutih građevinskih kolica, na samo nekoliko metara od tradicionalnih bastiona monopola znanja – univerzitetskih amfiteatara. Ubrzo posle Ransijera, na istom mestu, u srcu permanentno nastanjive scenografije živog razreda, smenjivali su se tokom pet nedelja učesnici i teme, vezani za jugoslovensko nasleđe: od večeri jugoslovenske nadrealističke poezije preko performansa belgijskog umetnika Lorana Dursela (Laurent d’Ursel) pod nazivom “Šta znači biti danas nesvrstan”, do “sobe slušanja” na temu jugoslovenske zvučne geografije u realizaciji belgijske alternativne pedagoške laboratorije RED.

3. Ispit iz Jugoslavije

“Misliti Jugoslaviju 20 godina posle, Jugoslavija – singularno istorijsko iskustvo”, naziv je ispitnog pitanja iniciranog umetničkim programom An Moreli (Anne Morelli), profesorke istorije na predmetima istorijske kritike, kulturnih kontakata, istorije religije i istorijske didaktike, kojim se tokom celog januarskog roka bave studenti Slobodnog briselskog univerziteta. Autorka serije knjiga na temu italijanske emigracije u Belgiji i klasnog konteksta iseljenja i integracije, Morelijeva je usredsređena takođe na teme demitologizacije belgijskih identitarnih naracija, ratne propagande, kao i kritike religija i sekti. Poznata po svojim radikalnim stavovima o nerazlikovanju sekti i religije (ove poslednje shvaćene kao totalitarne iz familije zdravstvenih, vojnih i vaspitno-kaznenih institucija, kao i pojedinih korporacija), profesorka Moreli je autorka legendarne teze nepostojanja “političke aseksualnosti istoričara”, odnosno teze da je svaki istoričar deo određene epohe, nasleđa, interesovanja i kao takav se upisuje u prezent koji, svesno ili ne, konstruiše prošlost kakvom je on: sasvim subjektivno vidi; kako bi želeo da je vidi ili kako mu je traženo da vidi. Profesor za koga je istorija, prema sopstvenoj definiciji (iz izvora predavanja njenih studenata): interpretacija prošlosti koja teško može da pretenduje na status nauke (demistifikujući istovremeno uz podršku filozofa sa istog univerziteta Izabel Stengers /Isabelle Stengers/ tezu da postoji nešto poput “neutralne nauke”: iza svake “objektivnosti” krije se simuliranje moći), Morelijeva na svojim uvodnim predavanjima rezimira: “Istorija je problematična, nekompletna, kritička i relativna interpretacija prošlosti.” Kako je recept postidentitarne kuhinje Morelijeve zapravo priča o identitetu kao “lisnatom testu koje ima mnogo slojeva, ali nijedan čvrsti vezivni sos”, nije ni čudo što je baš ova profesorka prihvatila tezu slično konstruisane i u izložbeni prostor postavljene jugoslovenske identitarne singularnosti.

– Interpretirajte smisao plakata izložbe; Citirajte tri (stvarne ili pretpostavljene) osnove jugoslovenskog socijalističkog iskustva; Navedite jugoslovensku političku osobenost za vreme hladnog rata; Da li je koncept “kulta ličnosti” objektivni koncept? Objasnite; Koje je ime specifičnog ekonomskog modela kojim se odlikovala socijalistička Jugoslavija – samo su neka od pitanja zbog kojih je nekoliko stotina studenata svakodnevno i revnosno u periodu od pet nedelja obilazilo izložbu i programe oko nje, tražeći odgovor pred ispitni rok. No sudeći po brojnim obraćanjima za pomoć autorima izložbe, budućim politikolozima i istoričarima, očigledno nenaviknutim da “subjektiviziraju pogled”, najviše muke zadalo je pitanje mišljenja slike, to jest plakata (realizovanog u saradnji Edicije Jugoslavija, Škarta i Ksavijea Loventala /Xavier Löwenthal/). Anonimna jugoslovenska vezilja maštovitog veza, poklonjenog posle 1945. predsedniku Titu, iz kolekcije Muzeja istorije Jugoslavije, koja je proletersku zvezdu crvenim koncem “zasadila” u plodnu zemlju socijalizma da niče i raste – očigledno je imala više slobode u domišljavanju i transgresiranju simbola i zadate ikonografije (crvene zvezde petokrake olistale u cvetu) nego savremeni, objektivističkom normom determinisani, studenti društvenih nauka.

4. Ime Jugoslavija

Jugoslavija kao, pre svega, reč i jedno ime. Paradoksalno, u kraćem istraživanju autora izložbe, pokazalo se da Jugoslavija nije reč jugoslovenskih pesnika³. Ako je pronađeno vrlo malo njih koji su novu, sanjanu i oslobođenu teritoriju pevali pod tim imenom, razloge treba tražiti i u tome što je Jugoslavija⁴ bila najpre ime Kraljevine poznate po kaznionama i njihovoj brutalnosti. Samo u zatvoru Glavnjači (u Beogradu, na mestu današnjeg Prirodno-matematičkog fakulteta), centralnom političkom zatvoru ancien regimea, mučeni su i ubijani pod zastavom Jugoslavije brojni protivnici monarhističkog apsolutizma⁵. Zato je možda najtačnije imenovanje narodnog, anonimnog pesnika za “novu zemlju jugoslovenskih ravnopravnih naroda” – sretna zemlja: “Kud narodna vojska prođe, sretna će se zemlja zvat”, a koju su prihvatile mase (ovaj stih pesme Ustanak u Srbiji 1941, pevan je godinama, u raznim ritualnim prilikama snaženja novojugoslovenskog duha⁶).

Iako nije reč pesnika, ni ime koje često koriste kada govore o “zemlji”, pesnici su u potrazi za tom “velikom reči” koja će zameniti mnogo toga u postrevolucionarnom društvu.

Velika reč ni iz srca ni iz glave/ Već iz zemlje ko biljka il’ cvet/ Raste, i to je odbrana zemlje, piše Branko Miljković.

Jugoslavija, jedno od imena, jedna je od tih “velikih reči”. Reč koja će kao Snimci pesnika Oskara Daviča biti snimak “nečega što je” bilo pre svega: sloboda i oslobođenje, emancipacija, jednakost, samoupravljanje, egalitarnije školstvo, nesvrstanost, polna jednakost, manjinska prava, nova organizacija slobodnog vremena, antistaljinizam, prekid sa tradicijom “socijalizma u jednoj državi” (ali započinjanje puta “ceo svet u socijalizmu”), odumiranje države, ali i proamerički konzumerizam, “NO EAST, NO WEST, SOMETHING IN BETWEEN”, ili pak slepa vera u otadžbinu socijalizma koja je svoje istomišljenike terala na prevaspitavanje, ništa manje staljinističkim metodama u ekskluzivnom političkom zatvoru.

Šta danas, posle duge tišine⁷ koja je odzvanjala opustelim rečnicima zajedničkog jezika, reč Jugoslavija znači, koje pojmove pokriva, ko se odaziva na njeno ime? Da li je, kao što tvorac zvezdanog jezika, zauma, ruski pesnik Hlebnjikov tvrdi za neke reči da su se od preterane upotrebe i “vučenja za uši i brkove raznoraznim dativima” izlizale, te počele da znače nešto samo za ljude koji govore istim jezikom, i Jugoslavija postala za sve druge “zvučna krpica” – samo su neka od pitanja kojima se bavio umetnički program. Drugim rečima, njegov zadatak bio je naći sva i naći nova imena za ono sa čim se Jugoslavija poistovećuje ili se poistovećivala, šta njeno ime danas znači, čega je ono ime⁸. Jer kao što kaže Mihail Bahtin (Marksizam i filozofija jezika, NOLIT, Beograd 1980; biblioteka Sazvežđa), u stvarnosti mi nikada ne izgovaramo reči i ne čujemo reči, već čujemo istinu i laž, dobro ili zlo, važno ili nevažno, prijatno ili neprijatno, reč je uvek ispunjena ideološkim i životnim sadržajem i značenjem. Šta onda zapravo čujemo danas kada kažemo Jugoslavija?

Reci mi nešto što je šuma

Reci mi nešto što je more

Ko zna šta je to što treba reći

Bos i gorak potucaš se od reči do reči

B. Miljković

5. Fikcijom do prošlosti

“Rad umetnika na sećanju omogućava svakome dostojanstvo fikcije.”⁹ Ž. Ransijer (J. Rancière)

U tekstu La fiction documentaire: Marker et la fiction de memoire¹⁰ povodom filma sećanja Krisa Markera (Chris Marker) na delo Aleksandra Medvedkina, sovjetskog reditelja dokumentarnih filmova i fikcije, Žak Ransijer nam govori o sećanju koje ima strukturu fikcije¹¹. Otvarajući problematiku dokumentarnog žanra koji ima zadatak da “konzervira sećanje”, Ransijer nudi podizanje rikvanda istorijskog diskursa, izlazak u istoriju putem operatora fikcije, dakle naspram želje za konzerviranjem, reč je o “stvaranju sećanja”.¹² “Sećanje je delo fikcije.”¹³ Stvaranje sećanja¹⁴ dakle postoji u osnovi svakog tretmana istoriografskog od Herodota, Tukidida, preko novih istoričara Brodela (Fernand Braudel) i De Sertoa (Michel de Certeau), do Tolstoja i dalje. Ransijerova “poetika znanja” u tretmanu istoriografskog ukazuje upravo na mešanje narativa, izlaženje na scenu javnog, skrivenog diskursa masa, potisnutog narativa koje logika normativizovanog znanja nije uzimala u obzir, kao i na postojanje različitih tipova temporalnosti i istoriciteta – sećanju. Kada u knjizi Les noms de l’histoire – essai de poetique du savoir¹⁵ Ransijer navodi senzacionalni početak novog tretiranja istorije, podseća nas na delo Fernana Brodela Mediterranée et le monde mediterranéen à l’epoque de Philippe II ¹⁶ u kojoj istoričar u poslednjem poglavlju, pred sam zaključak, pominje nakratko da “ova knjiga nije govorila o smrti kralja Filipa II“. Događaj koji nedostaje, veliki događaj istorije ispunjen je isprekidanim narativima masa.

U jugoslovenskom razredu (classe yougoslave) sastavljači izložbe, i samim tim i gledaoci, bili su pozvani da angažuju sopstvene imaginarne potencijale kako bi sećanje na Jugoslaviju bilo na trenutak moguće. “Realno mora da prođe kroz fikciju da bi bilo mišljeno”¹⁷, kaže Žak Ransijer u svojoj knjizi Le partage du sensible, esthetique et politique¹⁸. Četiri teksta Žaka Ransijera o odnosu istorije i fikcije/politike i estetike ponuđena su kao metodološka podloga rada na izložbi.

6. Žanr : Ekspo-pravda, Expo-verité

Četiri paviljona: Koreni jugoslovenske borbe (radnički pokret 19. veka, Oktobarska revolucija, španski građanski rat, jugoslovenski nadrealizam), Partizanska borba, Prekid sa staljinizmom i Samouprava, Nesvrstanost, paviljoni su jugoslovenske singularnosti koji su se ogledali sa drugim tematskim prečicama: “Konzumerizam/konformizam?”, “Obnova i izgradnja”, “Opismenjavanje (socijalizam u školi/socijalizam i škola)”, “Jednakosti”…

Putem zvukova, slika, fotografija, linoreza, drvoreza, poema, dokumenata, plakata, publikacija i knjiga, sličica, objekata i reči (ispisanih na zidovima), jugoslovenski razred je tako građen na najvećem belgijskom univerzitetu kao otvoreni, zauvek nezavršeni prostor na prelomu oficijelne istorije i diskursa margine. Velika montažna soba sećanja u kojoj je dokumentarni materijal (iz Muzeja istorije Jugoslavije, Arhiva Jugoslavije, Muzeja grada Rijeke, ali i privatnih zabeleški “anonimnih”) izlagan prema nužnim fikcionalnim tokovima sećanja kao i građenja nove naracije. Farovi zvanične istorije i odblesci kratkog jugoslovenskog veka, fusnote i beleške sa margine sećanja, kao i velike naučene lekcije smenjivali su se na ovom mestu otvarajući nova polja mogućeg: novih asocijacija i disocijacija sa zajedničkom, jugoslovenskom prošlošću. Naspram istoričarskih metoda izlaganja: mentalne restrikcije (restrictio mentalis), načina interpretiranja događaja u kojima je uključeno svesno izbegavanje i ćutanje određenih sadržaja, rad na izložbi favorizovao je anakolut (ἀνακόλουθος anakólouthos – “bez nastavka”), stilsku figuru elipse, prekida sintaksne konstrukcije u drugom vremenu, rad na nastavljanju različitih vremena, uz rizik stilske i gramatičke greške. Anakolut, kao premošćavanje i povezivanje različitih tokova i vremena naracije, usvojen je kao vrsta antigramatičke vežbe izložbe.

Četiri varijante Titovog rukom pisanog i dopisivanog, žvrljanog i prežvrljavanog pisma Staljinu iz 1948, Staljinova kucana pisma Titu (sa pečatom “najstroža tajna”), rame uz rame sa privatnim ceduljicama i beleškama, uz albume akcijaša i učesnika Internacionalnih brigada koje su gradile radnim akcijama Jugoslaviju, dokumenti sa “Crvenog univerziteta” iz kaznione Sremska Mitrovica, tik uz nadrealističku zaplenjenu poeziju Turpituda Marka Ristića i Krste Hegedušića iz 1938. kao i dokument o zapleni; mural posvećen “Jami” Ivana Gorana Kovačića, kao i poema – odgovor Pola Elijara (Paul Eluard) na smrt Kovačića, sa Pikasovim ilustracijama; reči-panoi “JAVNA PTICA” (poeme preteče jugoslovenske nadrealističke poezije Milana Dedinca), kao i čaršavi – koreni reči “SAMOUPRAVA” (preuzete iz Pariske komune) na jugoslovenskim prostorima (izvezene prvi put zlatnim koncem na crvenoj zastavi kragujevačke fabrike 1876), primeri jugoslovenskog izdavaštva, štafete, globusi, vezovi poklanjani Titu, te mali objekti (primera radi, poštanske marke i sitne fotografije) uveličani i zumirani i veliki (posteri) smanjivani, baš kao u objektivu sećanja. Ruku pod ruku zvanična i nezvanična istorija kao gradivna materija izložbe, fikcija sećanja kao cement hipoteza budućnosti.

7. Kabinet posvećenoj novoj reči-ogledalu Belgija – Jugoslavija

U trenutku kada ruski pesnik Hlebnjikov govorio o rečima-ogledalima, u okviru univerzalnog budućnjačkog jezika, ni Jugoslavija, a ni Belgija kao simptomi komunitarističkog razlaganja, tj. zakona zajednice kao zatvorene grupe, nisu postojali. Cilj jednog zida (kabineta) u okviru velike jugoslovenske učionice bio je da ove pojmove koji danas predstavljaju striktne zakone zajednica otvori u pravcu novih uzajamno reflektujućih analiza. Nekoliko belgijskih umetnika i pesnika bilo je pozvano da inauguriše ovaj prostor.

8. Umetnost i poezija na univerzitetu: prema mentalnim i fizičkim premeštanjima

Na odluku da se umetnički program održi baš na samom univerzitetu, a ne na nekom drugom mestu, uticalo je ubeđenje urednika ovog programa da je Univerzitet kao mesto produkcije serijskog i normativizovanog znanja koje prekida diskurs profesora-gospodara i (privilegovanog) učenika vekovne privatne edukacije, nudeći demokratizovano znanje danas mnogih, i dalje zatvoren sopstvenim unutrašnjim zakonima i svojim imanentnim diskursom čak i kada se jednom izađe napolje¹⁹.Tako je teza sazivača umetničkog programa bila da je nužno i moguće otvoriti prostor Univerziteta u pravcu novog spolja koje bi se delovalo unutra. Zadatak nimalo lak, ako se uzme u obzir galopirajuća birokratizacija svake velike institucije, kao i realnosti Univerziteta kao tačke tradicionalističke i imperativno nerizične formacije budućih normativizovanih pripadnika jednog društva.

9. Uče(s)nici programa YU WORKING CLASS

Tanani spoj forme koja je trebalo da “objedini ali i raspakuje” složeni sadržaj jednovekovnog jugoslovenskog emancipatorskog nasleđa (računajući i izvore jugoslovenske singularnosti kojima je posvećen veliki deo izložbe) realizovao je gotovo taktilno kolektiv Škart (tandem Balmazović – Protić), šireći parole i natpise slobodnom rukom po samim zidovima i prozorima galerije kao i van nje, nastanjujući tako nenastanjivo mesto muzejsko-galerijskog tranzita. Slobodnim potezima Škarta i Ljubomira Jakića (kolektiv Eimigrative art), uz podršku Mari Pjer de Busre (Marie-Pierre de Buisseret, advokat i vizuelni umetnik) i Natali Levi (Nathalie Levy, restaurator i istoričar umetnosti), nadomak ruke, okačeno o zrakove tog sada i ovde jugoslovenstva, bez zaštitnog stakla ispred sebe, spremno za upotrebu odmah i sada, našlo se mnogo toga: knjige, časopisi, značke, birgadirska odela, lutke partizanke, fotografije, reprintovani dokumenti, plakati, kao i “stavljeni na sigurno” eksponati Muzeja istorije Jugoslavije, baš kao i mobilna sedišta “yu working class” – jugoslovenskog radnog razreda (okrenuta naglavačke kolica sa gradilišta) koji su inaugurisali Žak i Danijel Ransijer, Leonardo Kovačević, pedagoška laboratorija RED iz Brisela i Ivana Momčilović. U jugoslovenskom razredu učenikaiprofesora (jedna reč, čita se u oba pravca) kohabitirali su tako tokom pet nedelja na tom zajedničkom, izmeštenom mestu: Jan Kempenaers, belgijski fotograf koji godinama, uzastopce, fotografiše jugoslovenske modernističke antifašističke spomenike; postavljenim “zvučnim zidom” i radio-instalacijom umetnici iz Nemačke: Ralf Homman i Manuela Unverdorben, umetnici iz Hrvatske: Milijana Babić, Nemanja Cvijanović, Siniša Labrović, Helena Klakočar, Igor Grubić (ovaj poslednji izlaganjem svog rada spomeničkog nasleđa); belgijski istoričari srednjih škola i univerziteta (na razgovoru o mestima sećanja), belgijski učesnici Internacionalnih brigada i jugoslovenskih radnih akcija (između ostalih, penzionisani profesor ULB-a Gi Desor /Guy Desolre/), belgijski poštovaoci i poznavaoci Jugoslavije (profesor istorije Žorž Gemuc /Georges Gemoetz/), grupa belgijskih studenata žurnalistike sa temom diplomskog rada “jugonostalgije”, belgijski vizuleni umetnici i performeri koji rade na temama postidentitarnih politika (Xavier Löwenthal, Laurent d’Ursel), belgijski pesnici (između ostalih Antoan But /Antoine Bout/, Erik Piet /Eric Piette/, Danijel Elin /Daniel Helin/), plesači-performeri Liza Penkova kao i pripadnici plesno-performerskog kolektiva “House of Bertha” (sa video-radom “nove jezičke univerzalnosti” specijalno napravljenim za ovaj program), mnogobrojni pesnici beogradskog Pesničenja čija je prevedena poezija čitana u “jugoslovenskom razredu”, članovi belgijskog projekta “Soba za slušanje” (Chambre d’écoute), vezilja savremenog emancipatorskog dnevnika i vezenog političkog plakata Lenka Zelenović (saradnica Škarta), kao i slovenački pesnik i pisac Miklavž Komelj čijim je predavanjem i promocijom istoimene knjige “Kako misliti partizansku umetnost”, kao i odlomcima iz knjige poezije Modra obleka, delovima poeme Nemi topot imen i završena belgijska sesija programa “Jugoslavija – Belgija: u potrazi za nultim identitetom” – večeri poliglotske polifonije.

Svim pomenutima trebalo bi svakako dodati vernu svakodnevnu, masovnu univerzitetsku i (drugu) publiku, kao i učesnike međunarodnog, završnog skupa koji su nakon zadatog akademskog programa, entuzijastično postajali učesnici ove eksperimentalne forme razmene poetskog znanja u sali “Aljende” (između ostalog, Nenada Vujatovića, lingvistu i pisca koji je i učestvovao u kreiranju pojedinih delova programa). Slobodan Karamanić, sociolog iz Minhena, i Ivana Momčilović, dramaturg, programom u Institutu evropskih studija, na temu samoupravljanja i “Šta znači biti Jugosloven danas”, obeležili su prelaz između umetničkog, političkog i striktno naučnog programa skupa kojim je dan kasnije završen ceo program.

U delu koji se nastavlja i 2012. godine, pomenuti belgijski studenti novinarstva posetiće u okviru programa “Jugoslavija – Belgija, u potrazi za…”, zajedno sa Svenom Petersom, profesorom holandskog jezika iz Antverpena (i urednikom belgijsko-jugoslovenskog bloga Balkanboeken) nekadašnji jugoslovenski paviljon podignut povodom Svetske izložbe u Briselu 1958. (autori: Richter, Weber, Springer). Retko sačuvani paviljon danas je mesto belgijske srednje škole, nalazi se u flamanskom seocetu Vevelgemu (Wevelgem), a na samoj fasadi zgrade paviljona, prema originalu, i dan-danas se nalazi natpis Jugoslavija. Tim povodom, učenici te škole učestvovaće u razgovoru o imenima koja su sve ređe teme uskokomunitaristički orijentisanog školskog gradiva: imenima Jugoslavija i Belgija.

Takođe, zahvaljujući podršci Muzeja jugoslovenske kinoteke iz Beograda i kancelarije Beograd 2020. (rad u pripremi kandidature za evropsku prestonicu kulture), realizovan je mini-ciklus “jugoslovenskog emancipatorskog filma”, titlovanog za ovu i buduće prilike, danas gotovo zaboravljenih autora, zaturenih negde između zvanične škole disidentskog crnotalasnog filma i “crvenog talasa” zvanične propagandne (partizanske) kinematografije. Film Azra (Mirze Idrizovića), filmovi Krste Škanate, Branka Bauera, Fadila Hadžića uverili su belgijsku i (novim prikazivanjima i francusku) publiku u značaj postojanja imanentne kritike i otvorenih lutanja jednog samoupravnog sistema i njegovog dragocenog filmskog nasleđa, danas nepravedno marginalizovanog.

Dara Džokić, glumica iz Beograda i glavna protagonistkinja Azre, teoretičar filma iz Sarajeva Nebojša Jovanović, Bruno Mertens, belgijski filozof i fizičar, autor knjige o polisemiji vela, kao i Silvio Mara, belgijski radnik nekadašnje železare, bili su gosti filmskog programa.

Ne manje važnu veb-sajt dimenziju dešavanja (www.yougoslavie.be) osigurao je antropolog, istraživač Slobodnog briselskog univerziteta, zaposlen na katedri prirodnih nauka i popularizacije nauke Serž Pao (Serge Pahaut).

Celokupni eksperimentalni program “Misliti Jugoslaviju dvadeset godina kasnije” podržali su u Belgiji: Servis kulture Slobodnog briselskog univerziteta, Ministarstvo kulture frankofone zajednice Belgije (ministarka Fadila Lanaan prisustvovala je otvaranju izložbe), Fondacija Bernhejm (Pole Bernheim), Ministarstvo obrazovanja frankofone zajednice, organizacija “Causes communes”, a sa prostora bivše Jugoslavije: kancelarija Beograd 2020, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, Muzej jugoslovenske kinoteke, Mikser organizacije, kao i Gordana Zrnić, lično, predstavnica Privredne komore Srbije u Briselu (u saradnji sa asistentom Jasminom Paunović-Marković), dok su eksponati i dokumentacija pozajmljivani iz Muzeja istorije Jugoslavije, Arhiva Jugoslavije, Muzeja grada Beograda, Muzeja grada Rijeke, kao i privatnih zbirki. Važno bi bilo pomenuti sve kustose tih institucija, a naročito Momu Cvijovića i Draga Kuprešanina (Muzej istorije Jugsolavije), kustoskinju Arhiva Jugoslavije Nadu Pantelić, kao i kustosa Muzeja grada Rijeke Mladena Grgurića, koji su svojim velikim entuzijazmom, dobrom voljom, strpljenjem i sugestijama umnogome doprineli uspešnom vraćanju “otpisane” teme Jugoslavije na evropski univerzitet.

10. Zaboravljeni Sartrov tekst o Jugoslaviji

“SSSR nema sredstava da sudi Titu. Jer ako je subjektivnost nemoć, Tito bi trebalo da bude Rajk: ‘istorijski proces’ ne bi trebalo da mu ostavi ni najmanju šansu. Ovde se marksizam okreće protiv staljinizma, a staljinizam protiv samog sebe. (…) To što jedna određena individua, kaže Engels, i ne neka druga deluje u određenoj epohi naravno da je pitanje potpunog slučaja. Ali čak i ako slučaj eliminišemo, postojaće uvek potreba za supstitutom i taj supstitut će kako-tako biti pronađen. Potpuno je slučajno to što je Napoleon, taj Korzikanac, upravo on bio vojni diktator koga je trebala Francuska republika izmučena ratovanjem. Ali u nedostatku jednog Napoleona, neko drugi bi popunio njegovo mesto (Engels, Pismo Starkenburgu, 25. januara 1894)”. “Zamenite u ovom tekstu Napoleona Titom i titizam će naći svoje apsolutno opravdanje. Ekonomsko krvarenje Jugoslavije, strahovanje seljaka, radničko nezadovoljstvo, smanjivanje životnog standarda, zastoj industrijalizacije zahtevali su raskid sa SSSR-om, čak tačnije bili su taj raskid sam; u smislu u kome je proletarijat kontradikcija buržoaskog društva. (…) Tito, ako verujemo Engelsu i Staljinu, jeste objektivni proizvod jugoslovenske situacije (…) Treba izabrati: ili je marksističko tumačenje istorije lažno – s obzirom na to da bi istorijski proces primoravao socijalističke zemlje da primene između sebe zakon svetskog kapitalističkog tržišta – ili je birokratska koncepcija subjektivnosti ogromna greška; drugim rečima, ili se Titov uspeh objašnjava objektivnim uslovima Jugoslavije u perspektivi  objektivizma koji sam sebe uništava, ili se objašnjava političkim greškama – koje su bile počinjene od strane SSSR-a ili jugoslovenskih državnika – što u tom slučaju navodi da treba priznati određenu efikasnost i konzistenciju subjektivnom: ta Jugoslavija, disidentska, bila je nemoguća. Nemoguća jer birokratski aparat SSSR-a ne može da se prevari u procenama objektivnih datosti; individualne greške su slučajevi koji se nagomilavaju; nemoguća takođe jer izdaja nije ništa drugo nego stari nemoćni san koji se raspršava čim dodirne realno. Ali ta objektivna nemogućnost živi i razvija se, dijalektička munja je nije pretvorila u pepeo; ona se razvija nasuprot svim očekivanjima i ta nemoguća Jugoslavija se nosi čak bolje nego ona prethodna Jugoslavija čija je realnost bila kontrolisana i obeležena Sovjetima. Naučnici su, kaže jedna pesma, pravili opite nad kunićima; objektivni rezultati tog iskustva bili su utvrđeni unapred putem rigoroznih zaključaka: kunići su unapred znali šta treba da provere. No iskustvo nije pokazalo predviđene rezultate. Suočeni sa tim apsurdom, naučnici shvatiše da su kunići bili lažni. Vrlo dobro: shvatismo da je Tito lažni kunić, a Jugoslavija lažna Jugoslavija.” (…)

U knjizi Jugoslovenski komunizam, posle raskida sa Moskvom Luja Dalmasa (Louis Dalmas), trockiste i Sartrovog sekretara, Sartr potpisuje predgovor Lažni kunići ili lažni naučnici u kome nečemu što naziva “staljinističkim objektivizmom” (naučni istoricizam koji želju za objektivnim i istinom pretvara u dogmu) suprotstavlja subjektivnu odluku pobune, greške i rizika kao neodvojivih vektora izgradnje socijalizma. Jugoslovensku polupobedu (upravo jer neizvesnu) Sartr ocrtava kao važnu za Francusku u onom smislu u kome vraća snagu subjektivnom aktu u politici. “Postoji jedno pitanje, i ono je naše koliko i Jugoslovena: kada se ceo svet guši u apsolutnom objektivizmu i kada se subjektivno odjednom iznova pronalazi, kako misliti istoriju i političku akciju kako bi se spasli istovremeno i jedan i drugi, i revolucionarni pokret i subjektivnost.”

Ovaj dragoceni tekst i knjiga (izložena između ostalog materijala), ali i splet subjektivnog i objektivnog u politici, bili su gradivna materija izložbenog projekta²⁰.

11. O poetici umetničkog… znanja

Dotičući umetničkim programom na univerzitetu pitanje strogo determinisanih domena, parohija i granica naučnog diskursa, kao i postojeću strogu separaciju između nauke i nenanuke, nauke i mišljenja, nauke i umetnosti, namera autora umetničkog programa na granici subjektivnog i objektivnog bila je zapravo dijalektiziranje pitanja neznanja i prava na saznanje, ali i osnaživanje emancipatorskog principa pluraliteta izvora i prava na samooobrazovanja van oubičajene lestvice hijerarhija obrazovanja, paralelno podstičući univerzalistički naspram specijalističkog principa saznavanja. Uz sećanje na Đanbatista Vika (Giambattista Vico), autora Nove nauke (1725), koji otvara vrata intuiciji, imaginaciji i fikciji pred hramom nauke, spajajući ordinarno sa čudesnim, u vreme imperativa ekspertnog i usitnjavajućeg, drugo ime za univerzalističku metodu korišćenju materijala tokom sastavljanja “analize o Jugoslaviji”, mogao bi biti i “nadracionalizam”, koncept epistemologa Gastona Baselara (Gaston Bachelard) za koji njegov učenik Kangulem (Canguilhem) kaže: “Alijansa nadracionalizam sa nadrealizmom nije samo onomatološka. Da bi se postalo racionalistom nije dovoljno samo devalorizovati predrasude već i valorizovati dijalektiku suda.” Danas kada je poznato da je Baselarovom tekstu o nadracionalizmu prethodio razlaz između dve logike nadrealizma i dva saradnika, kasnije i dve struje, Bretona i njegovog saradnika sociloga i gramatičara Rožea Kajoa ništa manje, ali ni više nego oko meksičkog pasulja koji skače, pri čemu je Kajo želeo da jednostavnim “epistemološkim rezom” uzme nož i razotkrije tajnu “čudnog bića”, a Breton dozivao upomoć pravo na misteriju i enigmu, favorizovanje spoja intuitivnog i racionalnog ponovo obnavlja zaboravljene koncepte univerzalizujućeg i nadracionalnog. Situirajući temu Jugoslaviju van vremena, tražeći adekvatnu formu za ovaj sadržaj, ovakav pristup se suprotstavlja svakom linearnom evolucionizmu i istoricizmu. Dopuštajući u njemu saživot više temporalnosti i više poredaka, postavljajući pitanje originala i plagijata, pravog i lažnog izvora, elitizma i svedostupnosti, autorski tim izložbe (uključujući publiku) zajedno kreira novi jezik koji se upravo žestoko dotiče vlastitosti: nazovimo ga jugoslovenskim jezikom. Ili kako bi Žak Ransijer u Poetici znanja zaključio, a izložba “Misliti Jugoslaviju 20 godina kasnije” to i potvrdila: “Poetiku nazivam diskursom bez legitimnog položaja i specifičnog adresata koji ne pretpostavlja proizvođenje nekog učinka, nego podrazumeva odnos prema istini – i to prema istini koja ne bi imala svoj vlastiti jezik.”

Pluralitet jezika i izvora koji univerzalno čini mogućim. Poetika koja u ovom slučaju postaje metod, time kvalitativno različit od “nepostojećeg metoda” jednog Fajerabenda (Feyerabend), prepoznatog kao “anerho–epistemologa”, filozofa nauke usresređenog na demistifikaciju autoriteta nauke koji 1975, u svojoj knjizi Against Method zaokružuje tezu o nepostojanju ni jednog naučnog metoda koji ne bi stigao do svog vlastitog ograničenja. Metod-poetika kvalitativno je različit i od metoda pristalica falsifikacionizma, poznatih lovaca na razliku između prave i pseudonauke, onih koji “čistu nauku” favorizuju argumentom (naučnog, racionalnog) osporavanja. Poetika kao metod dokazivanja postojanja ideje Jugoslavije.

12. O neizvesnom znanju

Jugoslovenska radna (radnička) učionica ugostila je nekoliko poetskih večeri, ukazujući da poezija i kreacija, taj nepostojeći jezik koji se traži i nastaje tu pred nama, treba da bude primarna gradivna materija obrazovanja koje se večno usavršava, znanja i usavršavanja kao nedovršivosti. Kada Marko Ristić, u knjizi Ljudi u nevremenu, piše da “Poezija i istorija, muzika i smisao, daleko su još od toga da budu jedno. Ali moje je duboko uverenje, da će to jednoga dana biti. Da smo mi današnji ljudi, mi ljudi u nevremenu, o toj integraciji, o tom osvajanju jedinstva sanjali, i kako smo znali i umeli na njemu radili, neka budućim pokolenjima to posvedoče i one nedovoljne, lomne reči kojima su pesnici hteli ogromnu pesmu vremena da proprate, da protkaju, da protumače, a katkada i da natkrile”, on pronosi kao moto ovog teksta, ali i čitavog svog dela, koje postaje zatim i moto celokupnog briselskog programa o Jugoslaviji onda, a mišljenoj danas – proročku rečenicu Lope de Vege “Istorija i poezija, sve može da bude jedno”.

Jugoslavija kao poetsko i nedovršeno znanje, tako postaje metafora nemogućeg. Odbacujući karte i tlocrte koji uvek odaju utisak da je svet prepunjen i da je naša krhka planeta odustala od enigme, Jugoslavija danas postaje drugo ime za enigmatičnu nedovršenost koja će uvek stremiti usavršavanju. Ako je karta simbol ambicije Zapada da otvorene prostore transformiše u zatvorene kutije, baš kao što to opisuje Bertran Vestfal (Bertrand Westphal) u svom delu Geokritika (La Géocritique, Réel, Fiction, Espace, ed. de Minuit), granice kartografskih praksi se danas mogu uporedo širiti njihovim reprezentacijama u literaturi, istorijskim dokumentima, kinematografiji, poeziji, jer svi zajedno grade određeno znanje o jednom prostoru – vremenu, van uobičajenih linearnih temporalnosti i prostornosti. Jugoslavija kao neizvesno znanje: juče, danas, i onog (boljeg) sutra koje još uvek nema (sigurno) ime? Jugosloveni kao Palestinci ili Ujguri sadašnjice? Narodi bez teritorije? Ili bez borbe za istu? Ljudi čija je borba danas usmerena na ideje koje ostaju da natkriljuju prostor koji se nekada zvao jugoslovenskim, a koje se zrakasto šire preko i izvan danas nenastanjive, nemoguće teritorije?

13. Neuništivi natpis – Jugoslavija

Nepobedivi natpis

U vreme Prvog svetskog rata

U jednoj ćeliji italijanskog zatvora San Karlo,

Punog uhapšenih vojnika, pijanaca i lopova,

Jedan vojnik-socijalist mastiljavom pisaljkom ugreba u zid:

Živeo Lenjin!

 

Sasvim gore, u polumračnoj ćeliji, jedva vidljivo, ali

ispisano ogromnim slovima.

Kad stražari to videše, poslaše jednog molera s kofom kreča.

 

I on četkom s dugačkom drškom premaza preteći natpis.

Ali pošto je krečom prešao samo po slovima,

U ćeliji je gore sad stajalo krečom:

Živeo Lenjin!

 

Tek drugi moler sve to premaza širokom četkom,

Tako da nekoliko sati ničeg nije bilo, ali u zoru,

Kad se kreč osušio, ponovo ispod njega izbi natpis:

Živeo Lenjin!

 

Onda stražari isposlaše protiv natpisa nekog zidara

s nožem.

I on je, slovo po slovo, čitav čas grebao natpis.

Kad je završio, gore u ćeliji je stajao, ovoga puta bezbojan

Ali duboko usečen u zid, nepobedivi natpis:

Živeo Lenjin!

Sad uklonite zid! – reče vojnik.

B. Breht

Baš kao u Brehtovoj poemi, mnogobrojne intervencije Škarta, direktno i na samim zidovima sale “Aljende” Slobodnog briselskog univerziteta: Španski građanski rat, Oktobarska revolucija, Jak jugoslovenski radnički pokret, Jugoslovenski nadrealizam (kao izvori jugoslovenske singularnosti), ali i: Partizanska borba, Samouprava, Nesvrstanost, poeme jugoslovenskih pesnika i ime Jugoslavija) zahtevale su od strane odgovornih i zaduženih za galerijski prostor i predstavnika univerzitetske kultur-sekcije, brojne intervencije prefarbavanja. Sigurni smo da i sada, kada je u ovom prostoru druga izložba, ostaju tamo gde su, jer Jugoslavija jeste neprebrisivi natpis. I mnogo više od toga.

***************