RS, genocidna tvorevina ili pijemont srpstva
Duel Čedomira Jovanovića, predsednika Liberalno-demokratske partije i Milorada Dodika, predsednika Republike Srpske, koji je u svom pres centru organizovao Tanjug, nije dao uverljiv odgovor na pitanje zbog kojeg je do sučeljavanja i došlo – da li je RS sazdana na genocidu. Za Jovanovića ona to jeste, a za Dodika, naravno, nije. U tom sukobu mišljenja treba ipak reći da je Jovanović bio uverljiviji. A i da nije, na svojoj strani ima presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu koji je zločin u Srebrenici jasno opisao kao genocid, a tu je i presuda drugog suda u Hagu koji je za genocid u Srebrenici na 46 godina zatvora osudio generala VRS-a Radislava Krstića. Da li je Dodika to potreslo? Nimalo.
Moćna ruka Beograda
Nije se Jovanović do sada mnogo bavio pitanjem Bosne i Hercegovine. Prvi konkretniji iskorak napravio je prilikom najave usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Skupštini Srbije. Za razliku od vladajuće većine, uz koju i sam nekada stane, bio je među najglasnijima da Srbija jasno stane uz rezoluciju Evropskog parlamenta kojom je 15. juli proglašen Danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Dva koraka dalje napravio je na Glavnom odboru stranke. Jednim korakom rekao je da je RS “napravljena i na genocidu”, potencirajući Srebrenicu, a drugim prozvao matičnu zemlju koja se “kiti Karadžićevim ordenjem i patetično dokazuje da nije poražena, proglašava Bosnu pijemontom uz komentar da je to nekada bilo Kosovo”.
Ovako oštrim stavovima, iako su i ranije bili izricani, nije pridavano puno pažnje. Stoga čude dve stvari. Jedna je Dodikova reakcija, jer se retko kada laktaški šerif upuštao u debate sa političarima iz Srbije, posebno onima “nižeg ranga”. Druga se mora sagledavati uz tu reakciju, jer je zadivljujuća brzina kojom je dogovoren duel i to u pres centru državne novinske agencije Tanjug, uz direktan prenos malo manje državne TV B92.
Očigledno je da je ovde ulogu odigrala treća ruka, ista ona koja ima dovoljno uticaja na Tanjug, na Dodika, a ni Jovanović se ne može baš pohvaliti da je u potpunosti imun na njenu moć. To je ista ona ruka koja je isfabrikovala aferu sa Andrejom Nikolaidisom i sa Sretenom Ugričićem, koja je ponovo uvela verbalni delikt na scenu, a koja zna da su u ovom duelu pobednici unapred poznati, odnosno da ih neće biti jer su sve strane odavno zauzele svoje položaje, pa valja opet narodu dati malo kostiju da glođu.
Sam duel nije doneo ništa novo. Jovanović je čvrsto stajao na crti koju je zacrtao na Glavnom odboru, međutim jednako tako nije ni ulazio previše u teren odgovornosti Srbije. Uz već ponovljeno Karadžićevo ordenje, nije se previše osvrtao na današnju ulogu Srbije i specijalne veze sa RS-om, koje nisu ništa drugo nego nastavak politike iz 1990-ih, uz jedan bitan segment – RS je za Beograd samo kompenzacija za Kosovo, što se moglo čuti. Međutim, teško je iz Jovanovićevih usta bilo čuti da je za Srbe u BiH-u glavni grad ipak Sarajevo, ali se čulo to da “Srbija mora da ponudi jasan plan za rešenje u RS-u, a ne da gleda sa strane”.
Kada Dodik voli
Uz možda dobru nameru da problem odnosa sa BiH-om, a pre svega problem postojanja RS-a, iznese na površinu, Jovanović ipak zaboravlja da srž problema odavno leži upravo u Beogradu. Jasan plan, o kom govori, bio bi makar sličan odnos sa Sarajevom, kako je to slučaj sa Banjalukom i poštivanje onoga što se dogovori na Miljacki, a ne na Vrbasu. Možda nehatom, a možda i ne, ovaj stav suštinski se ne razlikuje od aktuelnih stavova koje Srbija zastupa i sprovodi.
Sa druge strane, Dodikovi argumenti bili su negiranje Jovanovićevih, koliko god oni izoštreni bili. Njegova odbrana RS-a, a i njega samog, jer predočene su mu izjave od pre pet godina kada je otvoreno govorio o genocidu, bila je samo da “nije fosil da nema pravo da menja mišljenje”. Ono sa čim se posebno podičio je konstatacija da je on “jedan dobar i veliki Srbin”, kao i da voli Srbiju više od Sarajeva. Kada je reč o RS-u, tu ljubav ne treba dovoditi u pitanje, a kako to izgleda na terenu kada Dodik voli, najbolje znaju vojni penzioneri, odnosno ratni veterani koji su prešli 35. godinu i koji su svoj život nudili za istu tu Republiku Srpsku, jer od momenta penzionisanja (2010) nisu primili ni marke penzije, pa su im u pomoć priskočili bošnjački i hrvatski ratni veterani osnivanjem fonda za nekadašnje neprijatelje. I jedni i drugi nisu došli iz Beograda, pa ni Banjaluke, nego iz te proklete Federacije, možda čak i iz Sarajeva. Boli li to Dodika? Jednako kao i Srebrenica.