Nežnost iza surovosti

“Klip” nije vaš prvi film, ali jest prvi dugometražni igrani i prva velika nagrada?

Za vreme studija režije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti radila sam kratke igrane i dokumentarne filmove, od kojih su neki prikazani i na evropskim festivalima. “Klip” je moj prvi dugometražni igrani film i smatram ga logičnim nastavkom tih kratkih filmova koje sam radila tematizirajući socijalnu svesnost i seksualnost. Svetska premijera bila je na Međunarodnom festivalu u Roterdamu. Kao debitantici, učešće u zvaničnoj konkurenciji jednog od najvećih festivala na svetu, za prve i druge filmove svakako najvećega, ima posebno značenje. Pogotovo u trenutku kada neko nije na mapi svetske kinematografije, zato što omogućava da film bude primećen i, najvažnije, da bude gledan. Sve projekcije bile su rasprodate, pa je moja misija u Roterdamu bila ispunjena i pre dodele nagrada. “Klip” je dobio dve nagrade: glavnu nagradu i nagradu holandskih kritičara. Na ceremoniji su bili glavni glumci i direktor fotografije i svi smo bili van sebe. Ispunjavajuće je kada dobijete priznanje nakon ogromne posvećenosti i strasti s kojima je cela ekipa radila. Drago mi je da i na taj način mogu da im se odužim. Već za vreme festivala dobili smo brojne pozive na druge festivale, tako da se nadam da je ovo samo početak uzbudljivoga bioskopskog života “Klipa”.

Tabuizacija emocija

U filmu je intimna priča ispričana kroz prilično brutalnu stvarnost?

Ideju za film dobila sam kada sam na internetu videla klipove tinejdžera koji se snimaju dok maltretiraju jedni druge i snimke seksa veoma mladih devojaka. U tome sam otkrila ogromnu energiju koja samo traži način da se kanališe. Ti snimci su kovitlac besa, straha, destrukcije i autodestrukcije. Scenario je proizišao iz dugogodišnjeg istraživanja. Dve godine sam radila kasting, tokom kog sam pričala sa stotinama tinejdžera. Naravno, nisu svi tinejdžeri iz socijalno kulturološkog miljea kojim se film bavi, ali je to rastuća tendencija, kako u Srbiji tako i u svetu. Mislim da je veoma važno da se filmovi otvoreno i direktno bave realnošću i pritom nisam želela da zatvaram oči. Svi žele da se prikažu u najboljem svetlu, ali teme koje su bolne za sve nas mogu da dovedu do izlečenja jedino ako se otvore. Licemerno je ne baviti se njima. Generacijski jaz prisutan je u svim periodima, ali mislim da se pojačava u sadašnjem vremenu, kada je život postao eksplicitan, kada je sve na površini i postoji tabuizacija emocija. U društvu u kome smo opsednuti pokazivanjem sebe i u kome je sveprisutno snimanje mobilnim telefonom, koje je prisutno i u filmu, intimnost postaje javna. Traženje sopstvenog identiteta sve je teže, jer ponuđeni su modeli najčešće sirovi i grubi i u koliziji s osetljivošću tinejdžerskog perioda. Socijalno prihvatljive forme su sumorne i jednolične, prema njima mladi grade distancu jer mogu da budu povređeni. S druge strane, ogromna se energija kanališe u socijalno neprihvatljive forme ponašanja. Oni žive u zatvorenom krugu u kome misle da su slobodni, a koji je prepun agresije, strasti, seksa i droge. U filmu ne osuđujem nikoga, već sam jednostavno želela da prenesem u kakvom surovom okruženju mladi ljudi odrastaju. S puno ljubavi prema junacima, želela sam da ispričam intimnu priču o lepršavosti mladalačke zaljubljenosti, strahu od smrti, nedostatku komunikacije, surovosti ophođenja jednih prema drugima. I najvažnije, želela sam da pronađem gde se u tom okruženju javljaju nežnost i empatija. U tome su mi pored cele ekipe mnogo pomogli i mladi naturščici koji igraju u filmu. Glavna glumica Isidora Simijonović imala je 14 godina kada smo počeli snimanje. Ti su mladi ljudi u svakom smislu potpuno suprotni od junaka koje igraju, ali su znali o kome je reč u filmu, jer su imali primere iz svog neposrednog okruženja. Uz beskrajni talenat s njihove strane, požrtvovanje, strast i višemesečne probe, zajedno smo izgradili likove i mislim da smo uspeli da prenesemo jedan deo stvarnosti kakva je u Srbiji danas.

Socijalna utemeljenost

Kakva je ta slika tranzicijske Srbije?

Socijalna utemeljenost za mene je jedna od najvažnijih stvari u filmovima koje želim da radim. Cilj mi je bio da napravim autentičan film: o toga kakvi su stanovi u kojima junaci žive, kako se oblače i koju muziku slušaju do toga kako govore i kako se ponašaju. Mislim da što je film lokalniji, to više omogućuje da postane univerzalan. “Klip” nije razglednica Srbije. Sva predgrađa širom sveta imaju isti model funkcionisanja, razlike su u specifičnostima vezanim uz podneblje. Želela sam i da se oslonim na tradiciju srpskih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih, koji su s puno razumevanja i ljubavi prikazivali stvarnost, dotičući se bez imalo vulgarnosti problema u društvu.

Planirate li već novi film i o čemu će biti?

Imam nekoliko tema koje me interesuju, ali me prvo očekuje dugi proces istraživanja.