Obijanje evropske brave

Status kandidata za EU najzad je odobren za Srbiju i to u drugom krugu, nakon popravnih ispita koje su srpski zvaničnici morali da ispolažu, kampanjski, kako se to već radi, bilo da je u pitanju proces evrointegracija ili saradnje sa Haškim tribunalom. Zbog tog “avgustovskog roka” znatno je smanjen predizborni potencijal kandidature, mada manipulacija tom dobrom vešću nije zanemarljiva.

Između decembarskog i martovskog ispitnog roka, u Srbiji se manifestovao čitav set postupaka iz retrogradne politike devedesetih, jedino su pregovori sa Prištinom, saterani u tesnac, morali da se dovedu do blaženog stanja fusnote, koja opet ima višestruko tumačenje, kao da se radi o filioque a ne o fusnoti. Naime, za srpske političare fusnota predstavlja potvrdu pobede Rezolucije 1244, za kosovske političare potvrdu nezavisnog puta, a za evropske zvaničnike značajan pomak u pregovorima između Beograda i Prištine. U skladu sa ovim višestranim viđenjem jednog istog događaja, zanimljivo je pogledati kako su dobijanje statusa kandidata za EU doživeli političari u Srbiji, i koje su retoričke figure upotrebljene u javnom diskursu kako bi se markirao značaj takvog događaja.

Na vratima raja

Prvi talas reakcija usledio je odmah nakon izjave predsednika Borisa Tadića koji je kandidaturu ocenio kao “otvaranje vrata ekonomskom napretku”. Metafora otvorenih vrata postaće opšteprihvaćena kako kod političara tako i kod medija. No tabloid “Press” će ipak otići najdalje u njenom razvijanju. Za novinara “Pressa” reč je o “evropskoj bravi” čiji su “ključ držali Trajan Basesku, Angela Merkel i Žoze Manuel Barozo“. Moglo bi se reći da “Press” po običaju pribegava zatvorskoj imaginaciji. Da je to tačno, svedoči i tabloidna eksplikacija zahteva rumunskog ministra spoljnih poslova za poboljšanjem prava rumunske manjine u Srbiji. Naime, “Press” je tom prilikom objasnio da se radilo o “uceni Srbije” zbog “deblokiranja 3,5 milijardi sredstava” pod paravanom “navode brige oko Vlaha”.

Ostali mediji su se ipak držali “otvaranja vrata” i “ekonomskog prosperiteta”, dok su se političari snalazili kako je ko mogao. Božidar Đelić, bivši potpredsednik Vlade zadužen za evrointregracije, pribegao je navigacijskog metaforici, navodeći da se tu radi o “snažnom signalu da Srbija ima jasan strateški pravac”. U tom smislu, Srbija je shvaćena kao plovilo koje je do sada plutalo nasumično, hvatajući neke nesigurne signale u evropskoj noći, da bi konačno uhvatila snop svetla sa briselskog svetionika. Poslovično skloni grafikonima i tabelama, predstavnici G17 su se i ovog puta opredelili za “egzaktnost”, odnosno “stručnost ispred politike”, kako je nekada glasio njihov predizborni slogan. “Kandidaturu ne treba shvatiti i doživeti kao dobitak na lutriji, već kao važan korak u čitavom procesu, ili kao tačku A od koje počinjemo kretanje, ka tački B, a to je članstvo u EU”, objasnila je Suzana Grubješić, šefica poslaničkog kluba ove stranke. Pretpostavljam da je pomen lutrije u ovom iskazu trebalo da funkcioniše kao element humora ili eventualno ironije. No ono što izjavu Suzane Grubješić izdvaja kao tipičnu zapravo je metafora koraka, za koju su se opredelili mnogi političari, a posebno političarke. Sklona SPS patetici, predsednica Skupštine Srbije, Slavica Đukić Dejanović, objasnila je javnosti da je reč o “velikom priznanju za Srbiju”: “Status kandidata je korak dalje prožet zadovoljstvom i još više osećanjem odgovornosti za buduće vreme koje dolazi.” Dakle, ovog puta smo saznali da koračanje od A do pretpostavljenog evropskog B ima i svoje emocionalne momente. Korak ispunjen zadovoljstvom je teško shvatljiva metafora i ko god da zamisli jedan takav korak u životu, teško će doći do realne situacije u kojoj se on i zbio. Možda polazak u prvi razred ili nešto slično. U svakom slučaju, reč je o nečemu za pamćenje.

S tim se slaže i Sonja Liht koja dobijanje kandidature, uobičajeno za srpske uslove poimanja bitnih događaja, vidi kao istorijsko: “Današnji dan je istorijski dan za Srbiju, jer je dobijanje kandidature danas, 2012. godine, potpuno drugačija stvar nego pre desetak godina i to možda mnogi ne znaju.” Ovde se već radi o prezentaciji očiglednih stvari kao posebnih. Naravno da će datum dobijanja statusa postati istorijski datum jednog dana, kao što je još očiglednije – a sada već zalazimo u domen logike – da nije isto da je Srbija taj status dobila pre deset godina, što dakako većina građana zna. Uostalom, tu razliku nije teško uočiti.

Evropski korak

Poseban kuriozitet predstavljaju političari Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica, od kojih je prvi dobio rascep ličnosti, dok je drugi zašao u domen simbolističke poetike na tragu Malarmea. Naime, na vest o dobijanju statusa, Nikolić, osvedočeni antievropejac sa promenjenim predznakom, izjavio je sledeće: “Kao Srbin i građanin radujem se što je Srbija dobila status kandidata za članstvo u EU, ali taj status ne znači ništa, budući da je u pitanju samo jedna od stepenica ka punopravnom članstvu.” Očigledno je da se predsednik Srpske napredne stranke rascepio na tri dela: Srbina, građanina i naprednjaka/radikala. Konfuziju, koja je iz toga proizašla, jezik je markirao kao saplitanje Srbina na praznoj stepenici. Sa simbolističkom prazninom imao je problema i Koštunica koji je, međutim, bio mnogo precizniji, naglasivši da je status kandidata samo prazna reč.

Bilo kako bilo, Demokratska stranka se naposletku opredelila za metaforu koraka, što je očigledno iz mota proslave povodom evropske kandidature. Nema sumnje da će to biti i predizborni slogan. Sa otvorenim vratima svakako bi moglo doći do dodatnih komplikacija u imaginiranju. Otvorena vrata povlače i pressovsku retoriku, što bi moglo veoma loše uticati na glasače. Otključana brava, skriveni ključ, ucene, podmetnuta noga itd. mogli bi zaista uneti dodatnu konfuziju u ionako sluđeno biračko telo, kome je više nego ikada potreban snažan signal. Na pomenutoj proslavi, bio je zanimljiv nastup predsednika Tadića koji se isključivo obraćao “nevernim Tomama”; tom prilikom je ispričao i vic o srpskom inatu, nagovestio “Odu radosti” na “srpski trubački način” i požurio da uhvati korak u kolu. Mislim da Đilasa nisam video u okretnim igrama. On je ostao u skladu sa svojim herojskim viđenjem statusa kandidata kao “prve pobede u novijoj istoriji za koju nijedna glava nije izgubljena niti žrtva podneta”.