Šta zna dete gde je otadžbina?
Na godišnjicu NATO-bombardovanja, 24. marta, na Savskom trgu u Beogradu, preko puta Železničke stanice, otvoren je “Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990. do 1999. godine”. Dan pre nego je najavljeno podizanje spomenika, ispred Skupštine Grada Beograda protestvovale su “Žene u crnom”, iste one koje su i tokom mračnih 1990-ih dizale svoj glas protiv rata.
– Nekadašnji režim je u naše ime i našim novcem proizvodio ratove i smrt, a danas, kao i tada, kažemo da to odbijamo – da ne mogu da podižu spomenike “braniocima otadžbine” našim novcem. Nikada se nećemo složiti s tim da se ne postave određena pitanja: ko su žrtve kojima podižu spomenik, da li su to oni koji su ubijali Vukovar, gađali snajperima Sarajevo, mučili ljude u Srebrenici? Da li spomenik podižu mladićima koji su dezertirali, njih pola miliona iz Srbije, kojima se mi klanjamo i zahtevamo njima podizanje spomenika? Koja je to otadžbina? Gde se brani ta otadžbina? U Srebrenici? U Vukovaru? – pita aktivistkinja “Žena u crnom” Staša Zajović.
Dan posle
– Nama su u obrazloženju rekli da je nemoguće podići spomenik žrtvama Srebrenice, jer se to dogodilo na sasvim drugom mestu. Rekli su nam da Srbija nije u ratu. Prema tome, dužni su da nam odgovore na mnoga pitanja. Oni na brzu ruku, bez konsultacija javnosti, podižu spomenik. Mi ga zovemo monstrum, nakaza, uvreda, poniženje i taj spomenik je kontinuitet politike Slobodana Miloševića, takozvani “blender”, kako to zovu Žene Srebrenice: red žrtava, red zločinaca i onda pomireni – dodaje Staša Zajović.
Plato na Savskom trgu odavao je tužnu sliku. Prilikom pokušaja prinošenja venaca gradonačelnik Beograda Dragan Đilas sprečen je u svojoj nameri. Sprečen je jer su roditelji poginulih nezadovoljni izgledom spomenika, jer na njemu nisu ispisana imena njihove dece, jer spomenik nema krst.
Dešavanje na Savskom trgu druga je strana medalje podizanja spomenika “svim žrtvama i braniocima otadžbine”. Dok su “Žene u crnom” protestvovale protiv trpanja u isti koš svih žrtava, jer žrtvom se smatra i onaj koji je sa puškom u ruci jurišao po tuđem ognjištu, ovaj je događaj pokazao da država Srbija ne samo što ne želi da preuzme odgovornost za stradanja tokom tih osam godina, nego se baš nešto ne osvrće ni na roditelje onih koje je poslala da ratuju po Hrvatskoj, BiH i Kosovu. Nisu roditelji samo nezadovoljni izgledom spomenika. Nezadovoljni su jer neki od njih i dalje ne znaju sudbinu svoje dece, nezadovoljni su jer se država prema njima ponaša kao prema neželjenom elementu koji ih podseća da je nekad, ne tako davno, ista ta država mobilizirala istu tu decu i slala ih izvan granica “otadžbine”, da za “otadžbinu” ginu.
U tom smislu, spomenik koji je otkriven “svim žrtvama i braniocima otadžbine” može biti i korak napred, mada će pre biti da je autogol, jer je posredno priznato da se otadžbina nije branila samo u Srbiji, gde se nije ratovalo do 1999. godine. A i to što se ratovalo, teško da bi se moglo smatrati ratom u punom smislu.
Zloupotreba patnje
Na naše pitanje koliko su podizanje spomenika i obeležavanje godišnjice početka NATO-bombardovanja zloupotrebljeni, Staša Zajović kaže:
– Vlasti Srbije zloupotrebljavaju veliku patnju i nesreću civilnog stanovništva tokom bombardovanja Srbije i Kosova. Mi ni 13 godina nakon vojne intervencije ne znamo koliko je žrtava bilo. Koliko je žrtava kasetne municije bilo u Srbiji? Zašto je Srbija jedina zemlja na prostoru bivše Jugoslavije i u Evropi koja nije potpisala Konvenciju o zabrani kasetne municije? Zašto Srbija proizvodi oružje koje je ubijalo njeno stanovništvio tokom vojne intervencije? Zašto se vlast priseća žrtava vojne intervencije samo kada njoj odgovara? Zašto je Srbija žrtvovala mnoštvo civila tokom vojne intervencije i zašto nemamo poimenični popis žrtava koje su stradale u vojnoj intervenciji? Mi kao mirovne aktivistkinje apsolutno smo protiv bilo kakve vojne intervencije, jer znamo i da je prva žrtva u ratu u Bosni i Hercegovini bila civilna žrtva, znamo da je tako bilo i u Hrvatskoj, kao i na svim tačkama planete, i sve te patnje su nam podjednako važne.