Sonja Savić je bila glas obespravljenih

Dragana Kanjevac rediteljka je i scenaristkinja dokumentarnog filma “Sonja” o ikoni jedne generacije, glumici Sonji Savić.

Film ste radili dve godine: život je započeo u Beogradu, na festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma, a gde ga nastavlja?

Veoma se radujemo da film vidi kulturni prostor koji je Sonja doživljavala kao svoj. Tek smo ga završili, ali sam sigurna da će i publika u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni imati prilike da ga vidi. Naročito pominjem te tri države, jer je to prostor gde je Sonja delovala i gde je pamte. Sve zajedno, ispalo je da smo radili dve godine na filmu. Počeli smo sa sredstvima koje smo dobili od Filmskog centra Srbije, ali to nije bilo dovoljno, pa smo godinu dana “čekali Godoa”. Očekivali smo da ćemo imati budžet dostojan te teme. Ali svuda je opšta kriza a, osim toga, kultura nikoga ne zanima. Mi nismo šmekeri koji imaju veze u strukturama vlasti, nego prilično samostalno radimo. Nismo mi neka marka koja će privući neku lovu i kad smo to shvatili, opustili smo se i odjedanput je krenula pomoć prijatelja, nekih kvalitetnih i kompetentnih ljudi koji su za neke vrlo skromne honorare uložili svoju opremu, od producenta, kompozitora… Ljudi su uložili i vreme i energiju. Nisam zagovornik no budget filmova, ali u ovakvim okolnostima to je sjajna stvar. Verujem da bi Sonji sve to bilo sasvim kul.

Canetov doprinos

Ko su ljudi sa kojima ste razgovarali za potrebe filma i kakav ste arhivski materijal koristili?

O: Govorili su Miša Radivojević, Milutin Petrović, Dragan Nikolić, koji je u šali rekao: “Miša je diplomirao na meni, a magistrirao na Sonji Savić.” Imamo Stanka Crnobrnju, koji joj je u televizijskom delovanju bio nerazdvojni saradnik, Radeta Šerbedžiju, Buleta Goncića, Srđana Đileta Markovića, Jana Cvitkoviča, slovenačkog reditelja koji je sa njom uradio dva sjajna filma (“Kruh in mleko”, “Od groba do groba”), za koje ne znam koji je nagrađivaniji. Tu su Drago Milinović, Dušan Kovačević, koji je opisivao saradnju na filmu “Balkanski špijun”. Bilo je tu puno ljudi koji nisu ušli u film, pa se nadam da ćemo uspeti da napravimo serijal. Ne smem da kažem ta imena. Ali, Zoran Kostić Cane (Partibrejkers) je dao neverovatan prilog filmu. Cane inače beži od medija i javnosti i prijatno me iznenadio svojom inicijativom kad je čuo da se radi film o Sonji. Poželeo je nešto da kaže rekavši: “Dosta je više da o Sonji govore prijatelji iz pete ili šeste ruke!” Šalili smo se u montaži da pustimo samo Caneta i da to bude film. Bio je sjajan. Izdvojili smo neke njegove replike za koje imam osjećaj da će biti prepričavane. On ima tako zaokružene misli, gotovo da govori u stihovima.

A arhivski materijal?

Imamo delove igranih filmova. Toga čak možda ima i najmanje, iako svi ponovno volimo da vidimo njene nezaboravne replike, ali film nije mogao da se pretvori samo u to. Imamo arhivu TV Beograda, nekih Sonjinih intervjua, zahvaljujući entuzijazmu njenih kolega i autora koji su radili sa njom, kao što je Zoran Vujović sa Studija B; sačuvan je sirovi materijal za emisiju “Beat”, gde ona radi neke zvezde po gradu. Koristili smo taj sirovi materijal, kao i jedan performans iz Barutane koji je radila sa trupom Supernaut i delove njenih autorskih, eksperimentalnih filmova, koje smo na kašičicu stavljali, pošto je to opet univerzum za sebe. Tu je i arhiva fotografija. Pomogle su mi dosta žene koje su radile monografiju o Sonji. To potiče iz porodične arhive, a ima tu i fotografa kao što je Ranko Tomić, koji je uradio neverovatnu fotografiju Sonje na stubu, od čega je urađen i plakat.

Postoji neko nepisano pravilo da se od ukupnog materijala za dokumentarni film iskoristi svega dvadesetak odsto. Da li je i kod vas to bio slučaj?

Stvarno ne znam koliko je bilo sati sirovog materijala. Ne verujem da je iskorišćeno i toliko. Nisam diplomirani reditelj i ne bih da otkrivam tajne režije. Ja imam drugu školu i želim da se ogradim. Ono što ja znam o ovom zanatu jeste da je to neverovatno čudan zanat. Imate ideju i napravite nešto u skladu sa tom idejom, a kad krene ta montaža, ta priča uzme svoje i ona krene sama od sebe i odbacuje neke divne stvari. Sećam se da je na komemoraciji povodom smrti Sonje Savić pročitan tekst Miše Radivojevića, pročitao ga je Svetozar Cvetković. Tu je Miša imao jedan fantastičan lament nad bačenim materijalom, o tim najboljim kadrovima koje bacimo zato što su toliko jaki da se ne uklapaju. A ostavimo ona vezivna tkiva i na kraju dobijemo samo gomilu možda prosečnijih scena. Tad mi je to bilo čudno, ali sad shvatam šta je hteo da kaže.

Ne verujem u objektivnost

Koliko vam je poznavanje Sonje Savić pomoglo, a koliko odmoglo u pravljenju filma za koji se očekuje da bude objektivna slika?

Odmoglo mi je, ali mene nije ni zanimalo da pravim biografski dokumentarac. Volela bih da postoji jedan takav dokumentarac o Sonji Savić, ali naša kultura mora još da se razvija za to. I ovaj moj ugao, koji nije baš objektivan, isto je incident. Incident je da su i te žene napravile monografiju o Sonji. Jedini način na koji je moglo nešto da se desi jeste da mi to napravimo, a to je ujedno i jedna provokacija. Izvolite, napravite jedan biografski film, akademski dokumentarac. Jako bih volela to da vidim, a volela bih da vidim i jedan otkačeni off dokumentarac o Sonji, jer ima toliko raznih uglova, varijanti. Nisam bila subjektivna, mislim da nisam negativna. Imala sam sve to u vidu. Koliko su Sonju voleli, toliko je i nisu voleli. Nikoga nije ostavljala ravnodušnim, a ja zaista nisam htela da napravim neku objektivnu sliku. Ne verujem u to da se čuje i druga strana, ne verujem u to novinarstvo. Dugo sam radila kao novinarka i jako sam se trudila da se čuju sve strane. To je isto jedna floskula. Mnogi se pozivaju na te dve strane kad hoće nekog i da oblate. Stvarno nisam imala potrebu da slušam negativne strane o Sonji zato jer ona više nije živa, zato jer mi je bila i prijateljica i zato jer je bila barjak slobodnog mišljenja. Nije ona samo neka osoba koju sam znala, ona je ipak zastupala sve nas. Nas koji nudimo alternativu, koji nismo dobili honorar, koji nemamo hleba da jedemo i sve nas koji nismo u nekim strukturama i establišmentu. Ona je bila glas svih nas i govorila je ono što mnogi nisu imali prilike da kažu, jer nisu imali snage, a ni prostora. O manama bih mogla da pričam sat vremena, jer je bila i teška, stroga, nepravedna i radila stvari na svoju štetu i bila autodestruktivna i mnogo me ljutila i naljutila na kraju, ali ono u čemu je ona bila velika, čini te mane nevidljivima u odnosu na kvalitet koji je imala. Stavovi mi se nisu menjali, samo sam imala različite emotivne faze. Kad smo počeli sa pripremama, nije mi bilo lako da krenem. Međutim, ta faza je prošla, pa sam imala fazu ljutnje prema njoj, kao – stvarno joj ovo nije trebalo i da se ja sad bavim tim filmom umesto da je ona živa i zdrava, da priča i da se svađamo… A posle je ta ljutnja prolazila i shvatila sam da je samo takva Sonja mogla da postoji i da se sve samo tako moglo desiti i da sve to ima neki razlog. Tako mi je drago bilo kad se ova mlada ekipa koja je radila film oduševljavala njenim govorima.

Jedna od neizostavnih priča kad govorimo o Sonji Savić jeste ona o tragičnoj generaciji osamdesetih, “poslednjoj mladosti”?

Baš sam nedavno pričala sa jednim savremenikom na tu temu. Da li su oni bili proroci ili veoma dobro obavešteni? Ljudi vole da mitologizuju to vreme, da je to jedna bezgranična sloboda. To je bila jedna lažna socijalistička aristokratija. Idemo džabe na letovanje, džabe studiramo i možemo da se bavimo umetnošću. To je to lažno blagostanje. A kad govorimo o novom talasu, moramo da znamo da je pre toga Sonja već bila poznata glumica u jugoslovenskim okvirima. Otkud novi talas na Televiziji Beograd? Ona je pomogla novom talasu, ona je govorila o grupi Šarlo akrobata, Ivica Vdović VD je njen idol, ona je njega doživljavala kao neku ikonu te neke reforme shvatanja muzike i toga novoga urbanog senzibiliteta. Kad govorimo o tom periodu, neki se ljudi odmah hvataju za drogu, kako su se oni svi drogirali, ali izvinite… otkud droga?

Da, otkud? Sonja Savić je bila jedna od zagovornica teze da je droga u Beograd ubačena, da su je ubacili državni elementi, Udba, kako bi primirili tu naprednu, možda čak i prenaprednu i preurbanu omladinu za sredinu u kojoj smo živeli…

Ta njena teza je delovala radikalno, čak paranoično. Što sam više ulazila u priču, ta paranoja je sve više bila zasnivana i na činjenicama. Sonja kaže nešto o tome i u filmu, a sigurno je to bio i duh vremena. To je jednostavno došlo sa pokloničkih putovanja po Indiji, a ko je mogao da putuje? Sigurno ne radnička deca, nego deca diplomata. Kako se moglo desiti da Margita Stefanović, koja je muzički genije, sa dva fakulteta, završi tako? Uvek oni koji su predvodnici, koji su ultratalentovani, budu podložni porocima, ali postoji i sociološki aspekt koji nije beznačajan.

Duhovno zajedništvo

Iluzorno je pričati šta bi bilo da je bilo, ali koliko mislite da je tragična sudbina ljudi poput Margite, VD-a, Milana Mladenovića… uticala i na Sonjinu tragičnu sudbinu?

Ona je teško primila te smrti. Oni su bili uporišne tačke u njenom koordinatnom sistemu. To se naročito odnosilo na Ivicu Vdovića, Vlajka Lalića, koji je bio njen uzor iz detinjstva. Što se tiče Ekatarine, previše je povezuju sa njom. Ona je sa Milanom bila na “vi”. Vrlo je poštovala Margitu, oni su više bili savremenici, na istoj trasi, ali nije to kako mi zamišljamo. To je više duhovno zajedništvo.

Zar nije to dovoljan razlog?

Jeste, iako je ona imala svoju trupu u devedesetima. Imala je svoj metode igre, scenskog nastupa, glume, pogotovo kad se uključila u video, kad je ušla u svet animacije, kompjuterskog inženjeringa. Nije živela u prošlosti, već u sadašnjosti. Aktivno je komentarisala stvarnost. Ali, u pravu ste. Imala je taj Weltschmerz koji ju je držao. Jedna epoha je prošla i ona je u ovom, ne samo u tom odvratnom tranzicionom periodu u Srbiji, nego i u globalnom periodu punom militarizma, vrlo tačno nazirala tog Velikog brata koji se pomalja i bila je protiv globalnog ustrojstva, tog pokoravanja sveta, vladavine prosečnosti…

Odatle i ona njena čuvena izjava da je srećna kad naiđe na ljude koji su jednako nesrećni kao ona?

To je taj Weltschmerz koji je nju držao, to je bio taj njen put.

Kolika je odgovornost društva za sudbinu ljudi koje smo spominjali i za sudbinu Sonje Savić?

Odgovornost je ogromna. Naše društvo nije preterano stimulativno prema tim najnežnijim cvetićima, predvodnicima. Dobro razvijene kulture znaju da je dobro da gaje što je najbolje za njih. Mi smo duboko destruktivni. Naše najbolje izdanke sečemo u korenu. Ili, kad se mnogo razmašu, ne volimo to. Naše društvo je pogubno. Otkad znam za sebe, ovde vlada negativna selekcija. Da je malo uređenije društvo, ne samo da bi njena filmska karijera drugačije tekla, nego bi njeno interesovanje za alternativni teatar i umetnost bilo deo istorije umetnosti. Društvo je nju pojelo u tom smislu. Ako uz to povežemo i psihološke momente i genetske predispozicije, dobijemo njenu sudbinu. Stvarno smo surovi kao društvo. Ova demokratija je i dalje toliko nesenzibilna, političarima su puna usta kulture. Ovde ljudi bivaju kažnjeni kad urade dobru stvar.

Da li je beg jedino rešenje?

Jedino rešenje je ovo što pokušavamo mi: voziti svoju vožnju. To je jedini način. Truditi se da malo štrpnemo iz fondova kad zadovolje ručkove, putovanja, velike manifestacije…