Čovek ekumenskog dijaloga

Protojerej-stavrofor prof. dr. Radovan Bigović upokojio se u noći 31. maja 2012. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Vest o njegovoj smrti zatekla je celokupnu javnost u Srbiji, sveštenstvo i vernike Srpske pravoslavne crkve. Profesor Bigović bio je čovek dubinskog i egzistencijalnog razumevanja bogoslovlja: ono za njega nije bilo logički sistem naučenih premisa ili neka igrarija reči uz podsećanje na lepe i poučne priče iz Svetog Pisma, za njega je bogoslovlje bilo autentični govor o Bogu i jedno svedočenje životom šta je Bog stvorio u istoriji i šta Crkva znači za palog čoveka.

Za Srpsku pravoslavnu crkvu, profesor Radovan Bigović bio je pedagog generacija teologa i sveštenolužitelja. Malo je reći da je slovio za jednog od najomiljenijih profesora, o čemu je svedočila posećenost njegovih predavanja. Sa lakoćom pristupanja problemima, neopterećenim izlaganjem istih i ukazivanjem na ključnu literaturu, profesor je lako spajao bogoslovlje sa disciplinama poput filosofije, istorije ili književnosti.

Mamac za studente

Obdaren sposobnošću da iz biblijskog predanja i dvomilenijumske istorije Crkve izvuče ono najkarakterističnije za mladog čoveka naše sredine i našeg vremena, Bigovićeva predavanja na Uvodu u bogoslovlje mamila su slušaoce i drugih fakulteta beogradskog Univerziteta. Prema najnovijem statutu Fakulteta, predavao je Uvod u teologiju te Osnove rimokatoličke teologije i Osnove protestantske teologije, a na master-studijama Ekumensku teologiju.

Čest gost medija, umeo je sa neopterećenošću da govori o mnogim aktualnim i važnim temama i onda kada društvo nije moglo da se oslobodi emocionalnih komponenti proisteklih iz zadate tematike i njenih pratećih pritisaka. Jednostavno, on je bio čovek dijaloga, razumevanja za drugoga, prožet Hristom kome je služio kao đakon i sveštenik, čije su misli bile ispunjene razmišljanjem o tekstovima iz Svetog Pisma i svetootačke književnosti.

Radovan Bigović rodio se u Nikšiću 17. januara 1956. Završio je Bogosloviju Sv. Tri Jerarha u Manastiru Krka kod Knina. Još kao đak toga najstarijega srednjega bogoslovskog učilišta u Srba, po svedočenju starijih kolega i nekadašnjih profesora, pokazivao je interesovanje za susret Crkve i društva, za probleme hrišćanskog učenja i sociološkog polja. Širina i darovitost došle su do izražaja kada je mladi teolog, nakon uspešno završena Bogoslovskog fakulteta 1980. godine, svršio i Filozofski fakultet u Beogradu, gde je diplomirao na Grupi za filosofiju 1982. Ovo je Bigovića preporučilo da će biti neobična pojava u savremenoj srpskoj bogoslovskoj misli i da će se misaono prihvatati onih oblasti za koje je potrebna naročita i temeljita intelektualna sprema.

Dovoljno je samo pomenuti naslove onih monografskih publikacija na kojima je stajalo njegovo prepoznatljivo ime: “Sveti Vasilije Ostroški” (Valjevo, 1998), “Od svečoveka do Bogočoveka – Hrišćanska filosofija vladike Nikolaja Velimirovića” (Beograd, 1998), “Crkva i društvo” (Beograd, 2000), “Crkva u savremenom svetu” (Beograd, 2010), “The Orthodox Church in 21st Century” (Beograd, 2009), “Pravoslavna teologija ekumenizma” (Beograd, 2010). Interesovanje za misao i ličnost vladike Nikolaja Velimirovića produbio je priređivanjem njegovih “Izabranih dela” u izdanju Glasa Crkve (Valjevo, 1996 – 2000).

Takođe, Radovan Bigović je uredio nekoliko vrednih zbornika: “Pravoslavna teologija – zbornik studija i članaka (Beograd, 1995), “Hrišćanstvo i evropske integracije” (Beograd, 2003) i “Ljudska prava u hrišćanskoj tradiciji” (Beograd, 2009). Objavio je približno stotinu studija u domaćim i stranim časopisima, zbornicima sa međunarodnih konferencija i naučnih skupova. Neki radovi su mu prevedeni na engleski, italijanski, bugarski i mađarski jezik.

Profesor Radovan Bigović bio je pobornik i aktivni učesnik u ekumenskom dijalogu. Svoju širinu i potrebu trezvenog i staloženog razmatranja interkonfesionalnih odnosa u jugoistočnoj Evropi iskazivao je prilikom susreta delegacija, na akademskim razmenama i susretima. Teško iskustvo rata 1991-1995. u bivšoj Jugoslaviji nije pomutilo njegove napore da se istinski bogoslovski razlozi i egzistencijalna tematika odvoje od vrtloga dnevne politike. Sa poznatim umetnicima i sveštenicima Stamatisom Sklirisom i Markom Ivanom Rupnikom izdao je knjigu “Susret između pape Jovana Pavla II i patrijarha Vartolomeja I ” (Vatikan, 2004).

Magnetska harizma

Prema temama kojima se bavio, očito da je profesor Bigović bio kadar da interesovanje savremene teologije usmeri prema vrednostima građanskog društva. Baveći se odnosima crkve i društva, crkve i nacije, problemom sekularizma, savremenog civilizacijskog i aksiološkog pluralizma, pitanjima verske tolerancije, interreligijskog dijaloga i obrazovanja te mestom inteligencije u crkvi, protojerej-stavrofor Radovan Bigović ostajao je mislilac evropskog formata sa kakvim se srpska kultura i javna scena ponosila.

Profesor Radovan Bigović je u dva mandata bio dekan Pravoslavnoga bogoslovskog fakulteta. Bio je član Udruženja književnika Srbije i urednik u izdavačkoj kući Službeni glasnik, gde se brinuo o izdanjima Filozofsko-teološke biblioteke. Kao vršilac dužnosti starešine Manastira Sv. Arhangela Gavrila u Zemunu, umeo je magnetskom harizmom svoje ličnosti i širokim osmehom da privuče velik broj mladih ljudi, i to onih u svakom pogledu darovitih i posebnih ličnosti, afirmisanih u svojim zanimanjima, naročito akademskim dostignućima.

Otac Radovan Bigović umeo je da im otvori vrata pravoslavne vere i da ih utvrdi na putu iste. Bio je jedan od osnivača Hrišćanskoga kulturnog centra i njegov višegodišnji predsednik. Nosilac je više društvenih priznanja, poput Zlatne značke kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Zlatnog beočuga kulturno-prosvetne zajednice Beograda i Plakete počasnoga građanina Zemuna.