Istočna Evropa je poput pozornice na kojoj se igra bezuspešna generalna proba

Roman “Bonavia” upoznaje nas sa životnim pričama nekoliko junaka koji su međusobno povezani prijateljskim, rodbinskim ili ljubavnim vezama. Povezuju ih i jake emocije ljubavi, poštovanja, sećanja na prošlost, ali ih razdvajaju otuđenost, različiti pogledi na život, očekivanja, igre sudbine. Povezuje ih i zajednički prostor na kojem žive, Balkan i Srednja Evropa, gradovi, dnevno-politički događaji, a razdvaja okean preko kojeg se beži u nove živote i nove identitete. Tim su rečima beogradski “Stubovi kulture” najavili najnoviju knjigu Dragana Velikića (Pula, 1953). Velikić je autor devet romana, tri knjige priča i pet zbirki eseja. Od 2005. do 2009. godine bio je ambasador Srbije u Beču.

Vozom u sakou od tvida

U novom izdanju “Mixed medije” (fragment 1.350), Bora Ćosić piše o pesniku Velikiću koji redovno raširi bečke novine “Kurier” kada putuje austrijskim vozom i obuče crveno-zelenu košulju koja posebno deluje na okolinu. Kada ga prijatelji pogledaju s nevericom, on izvadi iz torbe košulju i novine, kao i konopčić kojim moraš da uvežeš bravu tokom noći dok putuješ vozom kroz Jugoslaviju ili Mađarsku. “Taj pisac ima veliko osećanje za konkretne stvari”, zaključuje Bora Ćosić. Fikcija?

Nema fikcije. Stvarnost je često subverzivna u odnosu na literaturu. Osećaj za konkretne stvari je relativna kategorija. Često ga u visokoj meri imaju baš oni koji naizgled hine ravnodušnost prema zemaljskim stvarima. Od svega navedenog samo je konopčić tačna činjenica, međutim, potreban je bio isključivo kroz Mađarsku. Tokom čitave poslednje dekade prošlog veka bila je avantura putovati kroz tu zemlju, posebno noću. Jer, tamo se nalazio sabirni centar socijalnog dna evropske periferije. Sve dok nije ušla u EU, Mađarska je zbog bezviznog režima bila idealno odredište za sve one koji su hteli na Zapad. Živeo sam u Budimpešti skoro dve godine, volim taj grad, tu zemlju i taj narod, mađarsku književnost. U “Ruskom prozoru” posvetio sam Budimpešti stotinak strana. Međutim, stvarnost je nešto drugo od onoga što bi visoke svetske kancelarije htele da bude. Većina ljudi su rasisti, skloni stereotipima, jer inače ne bi svet izgledao ovako kako izgleda i kako je oduvek izgledao. I nisu novine “Kurier”, već “Die Presse”. Friško izbrijan, u sakou od tvida, u kombinacijama zelene i plave boje, sa novinama konzervativne političke orijentacije u rukama, tvrđava ste kojoj granična policija često ne zatraži ni pasoš. Naravno, u mikseru Bore Ćosića su i sastojci za koje samo on zna odakle potiču. Volim Boru. I kao pisca i kao književnog junaka.

Pitam vas to zbog udela autobiografije o kojoj se dosta priča otkada se pojavio vaš novi roman “Bonavia”. Vaš junak Marko, kako pišete, “odmah mora da uspostavi svakodnevnicu”.

Autobiografsko poglavlje sa kojim se okončava “Bonavia” zapravo je priča o poznanstvu mojih roditelja. Ko pročita roman, shvatiće da baš taj insert iz stvarnog života daje dodatnu verodostojnost fikciji u onih prethodnih osam poglavlja. Svet koji u sebi nosimo, i u kojem zapravo sve vreme živimo, jeste totalitet stvoren od naših doživljaja. A naši doživljaji su i sve ono što samo zamišljamo da nam se moglo dogoditi. Pisanje je za mene pokušaj da pretočim u reči taj totalitet koji čini život. Literatura koja bi samo da zabavi, da se poigra, a da istovremeno ne položi kauciju, literatura koja ne nastaje iz egzistencijalnog krika, odavno me ni kao čitaoca, pa samim tim ni kao pisca ne zanima. Dakle, “uspostaviti stvarnost”, onako kako to čini moj junak, znači živeti punim plućima, dubokog gaza ploviti bezmerjem života, hvatati sve one frekvencije bez kojih nema pravog doživljaja.

Noć u riječkom hotelu

Poslednje poglavlje direktna je igra autobiografijom. Kako je došlo do toga da roman zatvorite pričom o svojim roditeljima?

Nikada unapred nemam jasan koncept, već samo slutnje. Kraj rukopisa saznam pred kraj. Iz iskustva devet objavljenih romana mogu da tvrdim da posle dve trećine ispisanog teksta, ruku pisca vodi logika književno uobličene stvarnosti; ona se uspostavlja prema jasnim zakonima i pravilima, a te zakone i pravila pisac ima u sebi upisane. To i jeste dar. Dakle, od početka sam znao da ću roman pretočiti u neko autobiografsko poglavlje. Dugo je figurirala epizoda iz mladosti moga oca. On je pohađao pomorsku akademiju u Divuljama, bio je oficir Jugoslovenske ratne mornarice, rano se penzionisao i onda neko vreme navigavao na trgovačkim brodovima riječke Jugolinije, a kasnije i kod nemačkih kompanija. Kada je počeo raspad Jugoslavije, on već uveliko penzioner, bio je zbunjen karijerom jednog svog klasića za koga se govorilo da je bez premca najnedarovitiji polaznik koga je ikada imala pomorska akademija u Divuljama. Pominjao je epizodu potapanja broda greškom tog časnika, tada već komandanta broda, davnih pedesetih godina prošlog veka. Tu istu grešku potapanja vlastitog broda – časnik, sada već admiral – uspeo je da ponovi i u Domovinskom ratu. Mene je zanimalo šta se to dogodi da u prelomnim istorijskim situacijama izbiju na vrh nedaroviti, poslušni licemeri. No, brzo sam odustao od te epizode jer sam slutio da bi opteretila roman suvišnom politizacijom. No, nisam odustao od autobiografije, logika romana je vodila tamo. I tako sam stigao do dna, tačnije do trenutka u kojem se pojavila mogućnost mog dolaska na svet – do poznanstva mojih roditelja.

“Bonavia” se dosta razlikuje od vaših prethodnih knjiga. Na neki način, ona je otvorenija i prohodnija za čitaoca…

To i ja mislim. Naravno, sama po sebi prohodnost nije ni dobra ni loša, međutim, ukoliko se ima kroz što prolaziti, onda je prohodnost prednost. Videćemo šta će reći čitaoci.

U romanu će svakako pronaći deo bedekera za putovanje Istočnom Evropom koji piše vaš junak. Kako vama danas izgleda taj svet?

Kao pozornica na kojoj se neprekidno igra jedna bezuspešna generalna proba. Istočna Evropa se menja. Tranzicija, sve ono što taj plutajući pojam podrazumeva, donosi velike promene, međutim, dubinski negde, tragovi socijalističke prošlosti još uvek postoje. Nedavno sam u Beogradu upoznao kanadsku spisateljicu vijetnamskog porekla, Kim Tuj Li. U razgovoru je primetila kako hotel u kojem je odsela, iako besprekorne usluge i kategorije, nosi u sebi atmosferu hotela u Sajgonu iz vremena njenog detinjstva. To je taj dah konspiracije koji lebdi po hodnicima i sobama, a najprisutniji je u pogledima recepcionera, svejedno da li ste u Pragu, Sofiji, Beogradu ili Sajgonu.

Već u naslovu imamo neku vrstu posvete hotelima o kojima ispisujete najlepše redove. Kako je “Bonavia” dobila “glavnu ulogu”?

Sasvim slučajno. Početkom decembra, na poziv SKD-a “Prosvjeta” održao sam književne večeri u Zagrebu i Rijeci. Spavao sam u hotelu “Bonavia”. Na stolu u hotelskoj sobi našao sam monografiju “Bonavije”, autora Željka Žutelije. U dahu sam je pročitao. Prisetio sam se priča svojih roditelja, koji su pre mog rođenja imali epizode u Rijeci. A kako je sve to bilo, napisao sam u romanu.

Moji razlozi za Preokret

Čini se da je “Bonavia”, pored ostalog, i roman o srednjoj klasi koja je u međuvremenu uništena?

Niste pogrešili. To jeste i roman o jednom vremenu kada je postojala srednja klasa. Literatura ima smisla ukoliko na jedinstven i ubedljiv način uspostavlja stvarnost, svejedno da li je izmišlja ili samo rekonstruiše. Zapravo, kako je govorio Italo Zvevo, svaka rekonstrukcija je jedna nova konstrukcija. Danas umesto srednje klase imamo beslovesnu većinu koja život provodi pod hipnozom. Umesto kulture nudi joj se puka zabava. Misleće biće je loš potrošač, ili tačnije, nije samo potrošač.

Jedan od epizodista u romanu bio je ambasador u zemljama Trećeg sveta. Pripovedač je dosta oštar i ne štedi grube reči dok ga smešta u zgradu ministarstva u kome radi. Kakvo je vaše ambasadorsko iskustvo?

To je posao u kojem ste u situaciji da vidite mnogo toga što se dešava iza zavese. Kako u stvarnosti izgledaju ljudi u čijim je rukama naša sudbina. Kako lični kompleksi i sujete utiču na politiku jedne suverene zemlje. I to je strašno, da je tako malo čestitih i razumnih ljudi u našoj visokoj politici.

Nikada niste bili član niti jedne stranke, ali ste na poslednjim izborima u Srbiji podržali Preokret Čedomira Jovanovića i Vuka Draškovića. Kako su vam iz te perspektive izgledali izbori?

Izbori su rendgenski snimak stanja u društvu. Prvi put u životu aktivno sam učestvovao u nekoj izbornoj kampanji. Dobro sam se osećao među ljudima koji su podržali Preokret, jer sve su to ličnosti koje su u životu nešto uradile, koje podržavajući opciju Preokreta žele dobro svojoj zemlji. Ipak, jedan od motiva da priđem Preokretu jeste i neprekidna demonizacija Čedomira Jovanovića (kao nekada Zorana Đinđića) od strane raznih tajnih i javnih službi. Taj čovek svojom politikom nosi u sebi nešto jako opasno za političku, društvenu i kulturnu žabokrečinu u kojoj se Srbija nalazi već četvrt veka. On jeste političar budućnosti Srbije. Što više takvih ljudi u srpskoj politici, to više svetla u našem sutra.