Krleža u Beogradu, Ristić u Vremenu
Krleža je prošao kroz Beograd (10. maj – 7. jun); za sobom je ostavio glasove balkanske krčme koji će ga pratiti još neko vreme. Takođe, ostao je i odličan strip (“Miroslavljevo jevanđelje”) za koji je scenario napisao Bora Ćosić, dok su crtači bili Wostok, Igor Hofbauer, Damir Steinfl i Boris Stanić. “Tu sam inostranac. Kao da sam stigao sa druge planete… Waldemar pjesnika Edgara Poa! Čisti Waldemar…”, poslednje su reči “Miroslavljevog jevanđelja” (apokrifne verzije). Ostala je i postavka Krležinog “Izleta u Rusiju”, nezaboravni dijalog između Krleže i Vu-San-Peja o dijalektici jugoslovenstva (u dvorištu CZKD-a), kao i nekoliko tribina koje su održane u Kulturnom centru Beograda.
Uprkos balkanskoj krčmi, koja po pravilu čami, pije i kad god neko drugi pokuša da napravi nešto smisleno, počne da škrguće zubima, urednica Festivala 1 pisca, Olivera Stošić Rakić, uspela je da iznese koncept svoje vizije do kraja. Sve što je usledilo spada u domen odjeka i reagovanja. Jedan takav, odjeknuo je u najnovijem broju “Vremena”, a do njega sigurno ne bi došlo da Krleža, kao što rekoh, nije prošao kroz Beograd. Reč je o pozorišnom režiseru, predsedniku JUL-a, levičaru-desničaru – Ljubiši Ristiću.
Zvezde policijskog časa
Očigledno je Festival 1 pisca stvorio okvir za rad mnogih slobodnih mislilaca, pa i medija. Vladimir Kecmanović nije propustio priliku da se oglasi, ali budući da nikada do sada nije čuo za Krležu, daleko bilo čitao, on se njime nije ni bavio, već problemom odbrane i zaštite obrazovnog sistema u Srbiji koji su kritikovali mladi dizajneri iz Metaklinike, s obzirom na to da je Krleža sa ostalim jugoslovenskim piscima sveden na promile. Isto onako kako je ministar obrazovanja sveo važnost pismenosti na testovima za srednju školu.
Druga zvezda policijskog časa je Marinko Vučinić, najvredniji među saradnicima NSPM-a. On za razliku od Kecmanovića zna da je veoma važno raditi i na terenu, tj. pratiti program, uredno zapisati šta je ko rekao i potom to preraditi za potrebe onog dela auditorijuma koji se nikada ne bi pojavio na tribinama o Krleži. Vučinić je, moglo bi se reći, produbio nemušte teze svog prethodnika, napadajući kulturnu politiku zaborava i građenje anacionalnog kulturnog obrasca koji najvrednije srpske pisce poput Crnjanskog i Pekića ostavlja izvan programske šeme obeležavanja važnih godišnjica. I dok Kecmanović lamentira nad hrvatskim nemarom za srpske pisce (možda će jednom obraditi njega samog budući da je napisao “triler u koji su se umešali Hrvati”), dotle Vučinić pokušava da dokaže kako kulturna industrija u Srbiji planski radi na izopštenju svih onih srpski pisaca koji smetaju izgradnji novog nadnacionalnog identiteta. Kao da se ministri obrazovanja, od početka devedesetih do današnjih dana, nisu pobrinuli da očiste književnu teritoriju u školskim programima, kako bi olakšali posao zvezdama policijskog časa koje će bez velike muke moći da upravljaju kulturnim resursima, svedenim na krv i tlo.
Stoga Vučinić i njemu slični i nemaju tako težak zadatak. Daleko je to od ozbiljnog policijskog časa. Njihov zadatak je mnogo bliži dužnostima poljara koji su nekada imali obavezu da letinu zaštite od vrana. Njihovo nije ni da znaju previše, već samo da izvide i ukažu na probleme, jezikom kakvim takvim, može i bez poznavanja pravopisa, a ima ko će se time ozbiljnije baviti. Vučinić je svojim činovničkim jezikom takođe ukazao na to da u “programu manifestacije o krležofiliji i krležofobiji neće učestvovati najbolji poznavaoci i tumači Krležinog dela”. Naravno, nije se zamarao da nam otkrije ko su ti najbolji poznavaoci, podrazumeva se da je Beograd pun takvih eksperata (od Vasilija Kalezića do Gojka Tešića i Vasilija Krestića).
Ristićevo jevanđelje
Magazin “Vreme”, međutim, nije čekao da nam neko treći otkrije tu misterioznu ličnost koja bi raspravi o Krleži i njegovom delu dala ključni doprinos. Tako se na naslovnoj strani, u broju koji je usledio nakon onog antologijskog sa temom “Tadić i neodgovorni intelektualci”, pojavio jedan odgovoran intelektualac, ni manje ni više nego Ljubiša Ristić, glavom i brkovima. Osim što se intervju proteže na dvanaest strana, čime se ovoj zvezdi koja ne tamni daje izuzetan status, već u samom antrfileu stavlja se do znanja čitaocima da se politikom neće baviti, baš kao što i Ristić isključuje politiku iz svog pozorišta kao i iz svog života.
Intervju ima nekoliko strukturalnih celina. Najveći komad tiče se njegovih susreta sa Krležom, najpre u Leksikografskom zavodu, a potom na Gvozdu. Glavni junak ove povesti je, razume se, Ristić, buntovni reditelj koji je morao da se evakuiše iz Beograda kako bi nesmetano radio na svojim revolucionarnim projektima. Potom sledi saradnja sa Kišom (“Misa u A molu”). Osim natruha prisećanja iz života balkanske krčme, glavno vezivno tkivo ovog mamutskog intervjua je zapravo teza o Ristićevom stradanju na pravdi boga, a sve zbog njegovog jugoslovenstva i levičarstva. On je u tom smislu identifikovan sa Krležom, koji je neomiljen, jelte, zbog istih stvari, ali kada se Ristićeva teza razvuče na dvanaest strana, stiče se utisak da je politika bračnog para Milošević-Marković (koju je Ristić apsolutno podržavao) zapravo jedini legitimni izdanak Krležinog koncepta jugoslovenstva. Ristić na kraju eksplicitno kaže: “Milošević, koga smatraju srpskim nacionalistom, ubijen je zato što je zastupao jugoslovenski koncept.”
Možda će Ristić posle ove ispovesti konačno dobiti neki angažman. Red je da se i on vrati na pozorišne daske. Uostalom, Ivica Dačić ovih dana neumorno radi na formiranju vlade. Atelje 212 uskoro može biti ponovo otvoren za Ristićeve spektakle. Predlažem da ga Dragan Đilas hitno postavi umesto Kokana Mladenovića i omogući mu da konačno spoji oba Horvata (iz “Vučjaka” i “U logoru”) u jedan lik. Krleža je, naposletku, odavno mrtav, a Ristić ionako nikada nije imao obzira prema autorima (Krleža, Kiš, Zontag), za razliku od političkih autoriteta kojima je nastavio da služi zauvek.