Region će biti stabilan kada rešimo pitanje nestalih

Pitanje nestalih osoba srpske nacionalnosti u Hrvatskoj počelo se spominjati tek 2007, a proces ekshumacija i identifikacija i dalje se odvija sporo, bez potrebnog pijeteta prema žrtvama i u apsolutnoj medijskoj tišini.

Pored povratka izbeglica, rešavanje problematike nestalih veoma je važno za buduće odnose država u regionu. Sa Republikom Hrvatskom imamo najuređeniji pravni okvir iz koga se razvio dobar metod monitoringa rada komisija za nestale na teritoriji i Hrvatske i Srbije, u koju je u periodu od 1991. do 1995. iz Hrvatske i BIH-a doplutalo preko 400 tela, koja su ovde sahranjena, a potom i ekshumirana uz monitoring članova komisija iz spomenutih država. Sigurno nije dobro da su se predugo čekale prve ekshumacije, a da se sve to vreme znalo gde su posmrtni ostaci. Istina, poslednjih smo godina uspeli da ubrzamo taj proces. Porodice i udruženja nestalih sa pravom negoduju da ne postoji potreban nivo medijskog predstavljanja aktivnosti komisije u Hrvatskoj. Sećam se da su početku procesa ekshumacija hrvatski mediji prisustvovali i onda je odjednom ta pažnja nestala. Ako se zatvorimo u naše državne, lokalne i nacionalne okvire, samo ćemo da se udaljavamo od tog procesa i gubimo poverenje drugih strana. Zašto su određeni krugovi zatvoreni u okviru svojih država i zašto ne mogu u punom kapacitetu da govore o obimu i težini zločina, o žrtvama, moraće svako da odgovori u svome dvorištu. Potrebno je da se događaji sagledaju, preispitaju, da šta otvorenije govorimo o zločinima koji su počinjeni na teritoriji naših država. Sa ove distance, moramo jasno da odredimo da neko ko je mislio da radi u ime nas nije imao pravo da počini zločin. Šta više procesuiramo odgovorne za zločine, imaćemo viši stepen poverenja. Primera radi, Srbija je imala snage da se suoči sa činjenicom da je u okolini Beograda pronađena masovna grobnica sa 850 tela kosovskih Albanaca; ni u jednom trenutku nismo dvojili da pozovemo u monitoring Albance, međunarodnu zajednicu, Haški sud, Međunarodni komitet Crvenog krsta, Međunarodnu komisiju za nestale. Ali, ponoviću, i oko 425 tela – Hrvata, Bošnjaka, Srba iz Hrvatske i Bosne – bačeno je u Dunav i Savu i doplovilo je na našu teritoriju. Mi, kao Komisija, izdajemo zvanična saopštenja o tome kada su i gde bile ekshumacije, kao i sve vezano uz identifikacije. Nijedan podatak ne ostavljamo u medijskoj tišini, ne samo kada je reč o našim zahtevima hrvatskoj strani, nego i kada se radi o ekshumacijama hrvatskih žrtava. Jer, smatramo da je transparentno predstavljanje poziv svima koji imaju bilo kakvu informaciju vezanu uz nestale da nam je proslede.

Važnost Knjige nestalih

Iako su nestali tema razgovora na najvišoj državnoj razini, još ne raspolažemo točnom brojkom Srba nestalih u Hrvatskoj, posebno u “Bljesku” i “Oluji”: sa srpske strane dolazi podatak da je nestalo 2.200 Srba, dok ona hrvatska spominje oko 800 nestalih, plus 454 nova zahtjeva iz trećeg izdanja Knjige nestalih. Otkuda tolika razlika, je li to zbog manipulacije iz određenih krugova?

Upravo je prvo izdanje Knjige nestalih pokazalo svu različitost informacija i tada smo insistirali da Knjiga bude otvorena i da se na njenim temeljima dalje istražuju brojke i sudbine nestalih. Uspostavilo se da je u zvaničnim evidencijama hrvatske i srpske strane značajna razlika od nekoliko stotina nestalih Srba, koji se iz raznoraznih razloga, nepoverenja i revolta, nisu prijavljivali Komisiji za nestale Hrvatske, Crvenom krstu Hrvatske i Međunarodnom komitetu Crvenog krsta, nego tadašnjoj Komisiji za nestale SR Jugoslavije, drugim institucijama, organizacijama i udruženjima. Otvorena je knjiga dovela do toga da smo u periodu od prvog do trećeg izdanja Knjige nestalih, u kojem su i državljani Republike Srbije, uneli preko 400 novih imena, za koje je nesporno da su nestala. Međutim, još ima nekoliko stotina lica čiji nestanak nema ko da prijavi, da taj proces sa formalne strane dovede do kraja ili, pak, nema krvnog srodnika da dade krvni uzorak. Preko naših ambasada pozivamo ljude da nam pruže informacije potrebne za kompletiranje zahteva koji ulaze u Knjigu nestalih; proceduralno moraju da budu ispoštovani standardi koje je dao Međunarodni Crveni krst, na čemu i mi insistiramo. Činjenica je da se približavamo zaokruživanju broja nestalih.

Zašto porodice nisu prijavljivale svoje nestale?

Za neke od 2.200 nestalih zna se da su smrtno stradali, ali nema tela. Njihove porodice su napustile ove prostore, znaju da su im otac, majka ili dete poginuli, ali nisu prijavili nestanak, jer smatraju da je tim stradanjem sve okončano. Insistiramo na tome da se svi prijave, jer je na Šalati preko 900 tela, od kojih je 360 sa lokacija za koje pretpostavljamo da su na njima srpske žrtve i za koje imamo koštane uzorke, ali ne i identifikaciju. Potrebno je da se porodice i krvni srodnici jave, daju krvne uzorke da se kroz bazu podataka usporede sa postojećim i da tako dođemo do određenog broja identifikacija. Imamo tela koja su ekshumirana još 2001, a ne mogu da se identifikuju, jer se koštani uzorak nema sa čime uporediti.

Ima nestalih osoba koje su sudskim putem proglašavane mrtvima, a brisane su s popisa nestalih?

Sudsko rešenje i sudski postupak su nužnost u koju su porodice morale da ulaze kako bi rešile određene imovinsko-pravne i statusne probleme; naši zakoni, nažalost, ne poznaju rešavanje mnogih životnih problema dok nema potvrde o smrti. Kako te porodice nemaju telo nestalog člana, a nema ni identifikacije, zakon dozvoljava mogućnost da se posle određenog perioda nestalo lice proglasi umrlim i onda na bazi tog sudskog rešenja porodica ostvaruje određeno pravo. Za istinu o sudbini tih nestalih lica nije dobro da se proces završi sudskim rešenjem o smrti a bez pronalaska tela – time problem nije okončan, samo je gurnut iz evidencija. Porodice koje su proglasile svoje najmilije nestalima moraju nastaviti tražiti telo i dati uzorak krvi, jer je danas identitet nestalih pre 20 godina gotovo nemoguće utvrditi klasičnom metodom, a možda su upravo ti administrativno proglašeni mrtvima u našim mrtvačnicama. To nije samo naše iskustvo; na Kipru, gde je mnogo manji sukob završen pre 40 godina, još se 1.800 lica smatra nestalima. Koliko god današnje metode bile kvalitetne, ne možemo do kraja da razrešimo sve sudbine. Svesni smo da za mnoge počinjene zločine znaju samo izvršioci, a oni su poslednji koji će nam dati podatke o tome koga su ubili i gde su ga sahranili.

Proveravamo sve informacije

Jesu li osobe koje su sudskim putem proglašene mrtvima vraćene u Knjigu nestalih?

Ne znam, nismo imali nijedan zahtev te vrste. Zaista je težak momenat kada nekoga koga tražite deceniju i više morate na sudu da proglasite mrtvim: porodice to izbegavaju, svesne su težine svoje odluke i izbegavaju je podeliti i sa nama i sa javnosti i sa bilo kim drugim. To najčešće sačuvaju za sebe.

Sedamnaest godina nakon završetka rata tijela nisu ekshumirana ni iz poznatih grobnica u Hrvatskoj. Kada će početi istraživanja i ekshumacije iz grobnica za koje se pretpostavlja, pa i na temelju izvještaja UN-a, da postoje u određenim dijelovima zemlje? Naime, stječe se utisak da se podaci o grobnicama kriju.

Po pitanju ekshumacija na teritoriji Hrvatske imamo ograničene mogućnosti. Na sastancima međudržavnih komisija utvrđujemo neke prioritete i dogovaramo dinamiku aktivnosti, ali hrvatskoj strani ne možemo dati nalog za ekshumaciju. Na osnovu uspostavljenoga poverenja, ali i obećanja najvišega državnog vrha Hrvatske, verujem da će se u narednih par godina okončati ekshumacije iz svih poznatih grobnica, ali i proveriti lokacije za koje ćemo imati informacije da su potencijalna grobišta. Naravno, to ne znači da će se proces traženja zaustaviti; on, na kraju krajeva, mora ostati trajno otvorenim i zbog porodica nestalih. Paralelno sa svim zahtevima za ekshumacijom poznatih grobnih mesta, intenziviramo potragu za nepoznatim lokacijama, kao i detaljnu proveru svih dobivenih informacija. Ne želimo nijednu informaciju ostaviti za neko drugo vreme. Kada smo radili ekshumacije na dosadašnjim lokacijama, proveravali smo dojave dobivene od udruženja i pojedinaca o mogućim ukopnim mestima u neposrednoj okolini poznatih grobnica.

Jedan broj ekshumiranih iz grobnica zapadne Slavonije, u okolici Dvora i Petrinje, identificiran je prije četiri godine, no DORH i nadležni sudovi još nisu pokrenuli postupke protiv počinitelja i njihovih nadređenih.

Insistiramo da pravosudni organi postupaju po prijavama, a posebno kada se tokom pronalaženja tela i identifikacije dođe do materijalnih dokaza na osnovi kojih se moraju pokrenuti određeni postupci. Kada na teritoriji Srbije pronađemo bilo koje telo, bilo koji relevantan podatak, odmah to prosleđujemo pravosudnim organima. Činjenica je da je u poslednje vreme u zapadnoj Slavoniji izvršen određen broj ekshumacija, koje su rezultirale time da se procesuiraju neki visoki politički i vojnih funkcioneri ratne Hrvatske. Sudsko procesuiranje naredbodavaca i izvršitelja zločina mora u Hrvatskoj da bude intenzivnije, pogotovo kada je reč o prostoru Banije, gde su samo na dve lokacije ekshumirana 224 tela. To je mnogo, radi se o velikim zločinima, i insistiramo da se procesuiraju oni za koje se pretpostavlja da su u tom regionu bili odgovorni, što nije teško utvrditi.

Da se šta pre oslobodimo

Koliko je pritisak međunarodne zajednice utjecao na to da se ekshumacije, ali i sudski postupci pokrenu s mrtve točke?

Jeste, pritisak je bio sasvim izvestan, o tome govori i pojačan intenzitet ekshumacija i identifikacija poslednjih godina. Standardi koje postavlja EU zasigurno nas teraju da uradimo neke stvari brže nego šta bismo ih sami uradili. Ali, smatram da je – bez obzira na međunarodnu zajednicu – i među nama uspostavljen jedan visok nivo saradnje, izgrađeno je međusobnP:o poverenje. Nadam se da se taj proces neće zaustaviti i da nema razloga da se usporava, jedino ako netko misli prikriti tragove i obim nekih zločina, jer smatra da bi mu to bila smetnja na putu evropskih integracija. Da budem iskren, najbolje je za svakoga od nas u regionu da se tih teških tema i posledica prošlosti i rata oslobodimo šta pre. A oslobodićemo se ako svako na svojoj teritoriji učini sve da se ekshumiraju sva poznata i nepoznata grobna mesta, da se procesuiraju odgovorni za ratne zločine, da se zatvori jedno ružno poglavlje koje može trajno da nas sputava i da nam ograničava približavanje i bolju saradnju. Jer, dok god imate oštećene na drugoj strani, koji nisu dobili pravdu bez obzira na žrtvu, postoji potencijalni problem i izvor nesporazuma i sukoba. Ne smemo da zaboravimo da su najteže i najosetljivije rane i posledice ratova na prostoru bivše Jugoslavije ostale žive upravo u ovoj oblasti i da su nestali jedina nit koja nas povezuje sa tim vremenom. Kada se ta pitanja reše, u regionu ćemo imati značajno stabilniju situaciju.

Koje su lokacije prioriteti za ekshumacije do kraja ove godine?

Prethodnih smo godina imali ekshumacije od regiona do regiona, a na zadnjem sastanku komisija dogovorili smo, zbog tehničkih razloga, da završimo jedan region pre nego što pređemo na drugi. To je i logično, time bismo ciljano tražili nestale sa određenog prostora. Posle nekoliko velikih ekshumacija u zapadnoj Slavoniji, ostalo je još desetak lokacija sa po dva-tri tela. Insistiraćemo da se vratimo u severnu Dalmaciju, gde smo istraživali samo Knin, ali ne i Zadar, Zemunik, Vrliku, Šibenik. U Lici smo radili samo Gračac, Korenicu i Žitnik; tamo imamo još nekih sedam-osam lokacija na kojima je manji broj tela, no zavređuju istu pažnju kao masovne grobnice i velike lokacije. Vratićemo se i na Baniju, gde smo radili samo Petrinju i Dvor na Uni, a moramo i Glinu, Donje Selište te još nekoliko lokacija. Ići ćemo na Kordun, gde još nismo imali nijednu ekshumaciju: po našoj evidenciji, tamo je četrdesetak sahranjenih tela, a po hrvatskoj trideset. Po našim podacima, na navedenim su lokacijama posmrtni ostaci 359 osoba.

Čini se da je Srbija odgovorila na sve zahtjeve Hrvatske koji se tiču potrage za nestalima, ponajprije one vezane uz podatke i dokumentaciju iz logora u Stajićevu i Begejcima te vukovarsku bolnicu. U kojoj je mjeri Hrvatska ispunila zahtjeve Srbije?

Šta se Srbije tiče, mi ćemo i ubuduće apsolutno da odgovaramo na svaki zahtev hrvatske strane. Mi, članovi komisija za nestale koji smo dobili mandate da u ime naših država rešavamo ova izuzetno osetljiva pitanja, moramo da ostvarimo korektan i odgovoran odnos kako bismo stekli međusobno poverenje. Jer, ipak se radi od 13.000 nestalih ljudi, a to je velika brojka, jedan ogroman grad. Tih 13.000 ljudi traži na desetine i stotine hiljada najbližih krvnih srodnika, prijatelja. To je ogroman broj nezadovoljnih ljudi, i dok god se ne reši njihova sudbina, ne možemo da idemo napred. Upravo iz tih razloga insistirao sam na zatvaranju otvorenih pitanja, poput Stajićeva, Begejaca, vukovarske bolnice. Ti postupci Srbije značajni su ne samo za trenutak kada je navedena dokumentacija predana, nego i za dugoročnu saradnju i čini mi se da su baš tada intenzivirane ekshumacije, posebno u zapadnoj Slavoniji. Takođe, insistiram da se raščiste naši zahtevi hrvatskoj strani. To smatram svojom prvom obavezom, to je obaveza države i odnos odgovorne države prema problemu, a Srbija je do sada pokazala da je krajnje odgovorna.