Srbija pati od dubinskog autoritarizma

Foto: Davor Konjikušić

Postoje najmanje tri neposredna povoda za intervju sa dr. Vesnom Pešić. Prvi je njena nova knjiga “Divlje društvo – kako smo stigli dovde”, potom neprekidni društveni aktivizam ove doktorke sociologije, univerzitetske profesorke i do skora aktivne političarke, i na kraju, direktne optužbe koje su stigle od strane političkih krugova oko bivšeg predsjednika Srbije Borisa Tadića da su baš Vesna Pešić, intelektualni krug oko nje i njena kritika loše sadašnjosti, presudili da Tadić i Demokratska stranka izgube izbore.

U vašoj novoj knjizi elaborirate tezu o iscrpljenosti srpskoga društva i potrošenosti ljudskih resursa za istinsku promenu i preusmeravanju Srbije ka modernim tokovima. Šta je glavni uslov da bi Srbija mogla otvoriti “horizonte mogućnosti”?

Srbija bi morala da napravi kulturni zaokret. Po teoriji u koju ja verujem i koristim u svojim analizama, vrednosne orijentacije određuju šta će biti sa drugim sektorima društva i sudbinom jedne zemlje. Za Srbiju to znači orijentaciju ka usvajanju kulture poštovanja zakona i jednakih prava svih građana. Ustavno-pravni univerzalizam je nužni uslov moderne države i institucija, a kada ga nema kao u Srbiji, onda imate pogrešnu svhaćenu državotvornost koja neprekino zaklanja “horizont mogućnosti”. Srbija shvata državotvornost kao skup teritorija, čije se jedinstvo održava centralnom, autoritarnom vlašću. Problem je u tome što takvo, srednjovekovno shvatanje države, nikako ne može da izađe na kraj s pitanjem koje su to teritorije, pa Srbija nema definisane granice, a ni moderne institucije. Ona je zbog toga oslabila svoje kapacitete u pogledu integracije svojih građana. Ostaje vezana za Kosovo, kao nekakvu svetu zemlju, a da nikada nije otvorila pitanje kako je Srbija upravljala Kosovom, da li je tamo postojala diskriminacija građana, i da li su se Albanci, odvajanjem Kosova, izborili za slobodu od nasilne i diskriminatorne vlasti. Otvaranje šansi zavisi od odricanja od pogrešne državotvornosti, da Srbija prestane da se bavi svojim teritorijalnim pitanjem, u čijem je jezgru svesrpska, ili velikosrpska, nacionalna politika. Takva nas je politika odvela u ponor, do propasti Srbije, ali i Srba! Ona je danas slabija nego u devedesetim godinama, ali od nje se mentalno i kulturno nije odustalo.

Miniranje institucija

Nakon trinaestogišnje Miloševićeve diktature, u postooktobarskoj Srbiji vi identifikujete jedan patološki oblik ponašanja političke klase i nazivate ga “hedonistički autoritarizam”. Šta je to zapravo i kako se očituje?

Ja to nazivam i novim autoritarizmom, onim koji više nije zasnovan na velikim ideologijama, kako je to bilo u realnom socijalizmu, nego je to autoritarizam bez pokrića, zasnovan na ekstremnom i razularenom novčanom interesu političke klase i njenih finansijera. Ti nekontrolisani interesi neminovno teže ka ukidanju demokratskih sloboda, pa i miniranju svih institucija, sve do ukidanja granica između tri državne vlasti – sudske, zakonodavne i izvršne, koje se spajaju u ličnoj vlasti jedne osobe, ili nekoliko nepromenljivih partijskih lidera. Sve se to dogodilo u Srbiji za vreme vlasti tzv. demokratskih stranaka, čiji lideri su urbanog porekla. Patologija se ogleda u tome što je upravljanje državom dobilo klasični vid funkcionalne dezorganizacije, kako to mi sociolozi kažemo, jer vlada, kao izvršna vlast, radi kao skup kozačkih plemena, svako sa svojim apsolutnim vođom, nema čak komunikacije ni između ni unutar ministarstava, nego samo prema vođi sopstvene stranke, čiji se lični interesi brane. Podela vlasti i javnog sektora u “feude” koji se dele strankama bez ikakve kontrole je izvor sistemske korupcije, ali i nesmetanog uživanja u svom posedu, bez ikakve odgovornosti i kažnjivosti, nego kao čista uživancija. Zato to što sada imamo zovem hedonističkim autoritarizmom. Vi u Srbiji imate ostvarenu marksistički shvaćenu klasnu strukturu: vladajuća klasa ima svoju policiju, svoj sud i svoje tužilaštvo – sve institucije u svojim rukama!

Kako vidite srpsku nacionalnu ideologiju danas i kakve promene se mogu očekivati?

Srpski nacionalizam je prilično izlapeo kao politika, ali se ne predaje, jer služi kao jedina preostala “politička ideja”. Kao rigidna i neodgovorna ideologija, ona se odlično uklapa sa korumpiranom državom. Moj je utisak da je nacionalizam sve manje politka, a sve više nekakav identitet, preko koga se stalno može dizati temperatura. Balkanski nacionalizam, ali ne samo srpski, maligna je pojava, jer se on ne razrešava u državi. Ja bih rekla da je tu reč o narodnjaštvu i nekakvom “narodnom biću”. Pogledajte, na primer, Sloveniju, tamo se neki prijatelji žale na slovenački nacionalizam, a svi nacionalni ciljevi su ostvareni. U Srbiji i Republici Srpskoj je fenomen narodnjaštva vidljiv ne samo u ruralnoj i patrijarhalnoj tradiciji, nego se pokazuje i kao karikatura tradicije. Imam u vidu ovo graditeljstvo Emira Kusturice, koji sada u Višegradu gradi nekakav Andrićgrad (ili Kamengrad), čija je svrha mistično providna. Ona treba da prikrije neprijatnu realnost i lošu prošlost. Sada po Srbiji zovu Kusturicu da gradi takve “gradove” koji bi veličali srpstvo, ali i postali centri turizma i nekakvog posla, jer u realnosti tih gradova nema ničega od čega se može živeti. Iza karikature tradicije stoji ružno lice besposlenosti i siromaštva.

Tadić centar korupcije

Trenutno stanje u Srbiji, zapravo dugo propadanje društva i njegovih vitalnih delova, vi za razliku od političkih činilaca koji to zovu krizom, nazivate patalogijom. Iz krize se izlazi uz splet nekih mera, a kako je moguće izaći iz patološkog stanja?

Nije kriza nego patologija ako se vrednosti društva sudaraju sa potrebama i mogućnostima njegovog razvoja. Ako imate vrednosni sistem plemenske zajednice, ne možete stvarati pravnu državu i zamisliti dinamičnu i uspešnu ekonomiju. Ta vrednosna začaurenost koju je obnovio Slobodan Milošević, uzrokovala je veliko zaostajanje Srbije. Ona je sada tek oko 75 posto dostigla nivo bruto nacionalnog dohotka iz 1989. godine. Hrvatska je danas dva puta bogatija od Srbije. U proseku gledano, za poslednjih 30 godina, Srbija je imala godišnji rast, odnosno pad, minus jedan. Siromaštvo, neobrazovanost i zaostajanje u svim sferama, nije majka lepih veština, nego zakucavanje pataloškog stanja, anahronih vrednosti i identiteta. Srbija mora da pokrene svoje razvojne kapacitete, a to ne može sama, mora da dobije podršku spolja, da se usmeri ka EU. To ide dosta sporo, jer se put ka EU ukršta sa Kosovom i nacionalnim pitanjima, ali i problemima sistemske korupcije. Izlaz nije lako naći, ali ja ga vidim u jačanju javnosti koja bi stavljala granice razularenoj političkoj klasi i njenim nacionalističkim ispadima. Moramo postići viši nivo mobilizacije društva, viši nivo političke i ekonomske konkurentnosti i dinamike. Sadašnja mobilizacija društva je niža nego za vreme Miloševića. Niko neće da se angažuje, da se bori, svi su se ili negde udenuli, ili propagiraju nekakav jalovi individualizam, u stilu “govorim samo u svoje ime”. Odbija se svaka organizovanost, kooperacija i dogovor na strani društva. Tako smo postali neko mrtvo more, i prilični očajnici, a alternative nema ni na pomolu.

Kako danas vidite evropski put Srbije, i koliko je osnovna parola Borisa Tadića “I Kosovo i EU” zapravo bila figa u džepu srpske elite ?

U Hrvatskoj se lepo misli o Tadiću, a i jeste činjenica da je on pokazao izvesnu regionalnu druželjubivost, naročito sa Hrvatskom, s kojom Srbija nema nerešenih problema, izuzev onih ratnih i izbegličkih posledica. I ti se problemi rešavaju, mada nedovoljno ubedljivo. Radi širenja biračke podrške, Tadić je debelo flertovao sa srpskim nacionalizmom, on se pomirio sa Miloševićevom strankom i Ivicom Dačićem, on je svaki čas trčao kod Milorada Dodika da tamo traži potvrdu svog patriotizma, on je podržao ustav Vojislava Koštunice u kome je zapisano da je Kosovo zauvek deo Srbije, on je neprekidno ponavljao da se nikada neće priznati Kosovo, on je otvorio rehabilitaciju Draže Mihailovića… On vam je u tom pogledu čas jedno čas drugo, nešto iluzionističko i isprazno. Sa njegovom formulom “i Kosovo i EU”, mi stojimo u mestu, fingiramo i jedno i drugo, a da nismo uznapredovali dovoljno prema EU, niti bilo šta u realnosti poradili da se problem Kosova skine s dnevnog reda. On je centar današnjeg partokratskog, korumpiranog sistema u kome živimo, iz koga više niko ne zna kako da se izađe, a naneo je veliku štetu životu građana. Zato je izgubio izbore.

Povratak u 1997.

Kao da smo se vratili u 1997. godinu, s tim da tu nisu samo oni akteri koji su u međuvremenu umrli ili su u Hagu?

Nismo se mi nigde vratili, jer nismo nigde ni stigli, pa da se sada kao vraćamo. Jeste po mom sudu bila otvorena izvesna alternativa sa Zoranom Đinđićem, ali smo njega, najviše zbog toga – ubili, da bi se ubila alternativa. Problem je u tome što zaostala društva ne stvaraju alternative. Ona zbog svoje inertnosti ne uspevaju da stvore ni dinamiku levog i desnog centra, nego se stalno vrte u začaranom krugu, koji ih vraća na nekakvu početnu poziciju, koja nije ona ista iz prošlosti, ali su isti problem preživeli. Mi imamo iste ekonomske probleme, iste političke probleme, iste nacionalne i državne probleme. Postavlja se pitanje šta su naši lideri radili ovih 12 godina na vlasti, a to su oni koji se predstavljaju kao demokratska vlast? Zaglavili se u endemskoj korupciji, Kosovu i sporovoznoj priči o Evropi. Demokratska stranka je morala izgubiti izbore, jer je jako loše upravljala i teško se obrukala. Pa mi ni vladu nismo imali! A to je bila naša “najnaprednija” stranka, ona koja okuplja obrazovanije građane Srbije. U takvoj situaciji, ili nema izbora, ili su se oni morali izgubiti. A ko dolazi posle? Pa oni koji su sve vreme bili tu. Da napravim jednu paralelu sa arapskim prolećem. Ne može se čuvati Mubarakova sekularna vlast u Egiptu večito, zato što će doći Muslimanska braća. Kao i kod nas, posle Petooktobarskog preokreta, nije došla liberalna demokratija nego blatnjava tranzicija, alternativa Jeljcinu je bio Putin i tako dalje, sve je to slično. Miloševićeva stranka je ostala živa i zdrava, čak tvrdila da ne mora da se menja. Radikali su se transformisali u naprednjake i proglasili da su i oni za EU.

Da li očekujete promenu politike vezane za Kosovo i eventualno pogoršanje odnosa u regionu pod Nikolićevom i Dačićevom “dirigentskom palicom”?

Ne očekujem značajniju promenu politike prema Kosovu, ali neće biti ni većih promena u regionalnoj politici Srbije. Posle prvih kikseva, predsednik Tomislav Nikolić počeo je da se popravlja. Počeo je da se uči političkoj korektnosti i očekivanjima drugih. Ja se više bojim Dačića i njegovih socijalista, nego naprednjaka. A Dačića je instalirao Tadić i dao mu puni legitimitet. To nije imalo nikakvog opravdanja, jer je tako stavljena tačka na suočavanje i odbacivanje pogrešne politike iz devedestih.

Mobilisati društvo

Koliki je po vašem mišljenju uticaj ruskoga faktora na političko stanje u Srbiji?

Uticaj ruskog faktora je tradicionalno značajan u Srbiji. Najveća briga u vezi s novom vlašću jeste moguće povećanje uticaja Rusije. Ona je taj uticaj instalirala i povratila preko Kosova, i podrške koju daje Srbiji u blokadi nezavisnosti Kosova. Sada je važno da se ne proda Elektroprivreda Srbije, jer je naša energetska zavisnost od Rusije već veoma visoka. Srbija je jedina zemlja u regionu i Evropi u kojoj se obožava Rusija, i koja tamo traži podršku. A pitanje je šta ćete o modernom društvu, državi i ekonomiji naučiti od Rusije? To je jedan od glavnih izvora večitog srpskog gubitništva i zaostajanja. To ne znači nekakvo neprijateljstvo ili nipodaštavanje te zemlje, nego samo to da ona ima iste probleme kao i Srbija – nema moderne institucije i ekonomiju, pati od dubinskog autoritarizma, i ne može da se sastavi s demokratijom, ali ni sa održavanjem sopstvenog stanovništva.

Vidite li u okviru srpskog društva neku potencijalnu snagu koja bi mogla obaviti poslove modernizacije i ozdravljenja ?

Ne vidim za sada, ali to ne znači da se neće pojaviti. Sumnjam da će doći nekakav spasilac, u to ne verujem. Najbolje je podići mobilizaciju društva, stalno držati stražu, ne dati se pred naletima autoritarizma i nacionalizma, i svaku vlast učiti osnovnom redu: mora raditi transparentno i odgovorno. Taj red znači da institucije moraju kontrolisati vlast, a ne kao sada, da vlast može da radi šta hoće, u totalnoj slobodi i nekažnjivosti.

Šta se može očekivati od nove vlade?

Ja ne očekujem ni od ove ni od neke druge vlade, apsolutno ništa. Sve ih znamo, sve su to stari znanci. Kod nas se stranačke vođe ne menjaju ni posle neuspeha. Tu inerciju pomaže izborni sistem u kome je Srbija jedna izborna jedinica, dakle, čisto proporcionalni sistem, i u kome se veoma teško iskazuje volja građana. Vlast se stvara kao matematička kombinatorika, kako pretegne onaj jezičak na vagi koji daje većinu. Izborni sistem bi morao da se menja. Ja mislim da će ovi sada možda i više da se potrude, nego da je ostalo sve isto. Mnogo zavisi od toga koliko će DS uspeti da se oporavi i preispita, i koliko pritiska će trpeti vlast koja je sada preuzela vođstvo. Ukoliko postanemo aktivniji građani, i snažnije kontrolišemo vlast, oslobodimo medije koji su bili pod gotovo totalnom kontrolom, imaćemo više šansi da se pokrenemo s mrtve tačke.