Odjeci jula u oktobru
Ove godine je prvi put na Beogradskom sajmu knjiga došlo do sučeljavanja dva koncepta, moglo bi se reći i dve politike – jedno je Sajam knjiga koji se organizuje pod okriljem Skupštine grada Beograda, a drugo je para-sajam za Kosovo i Metohiju, koji se organizuje pod patronatom Kancelarije za KiM, odnosno Vlade Republike Srbije. Onako kako je Ivica Dačić razgovarao sa Hašimom Tačijem nedavno u Briselu, ističući da je njegova “značka veća od Tačijeve”, odnosno da bi trebalo da ga “uhapsi na licu mesta”, tako je i Kancelarija za KiM pregovarala oko svog mesta na Sajmu knjiga.
Jednog dana je stigao zahtev iz Vlade sa potpisom direktora Aleksandra Vulina u kome se zahtevao besplatni prostor od 400 kvadrata u centralnom delu Sajma za promociju izdavaštva sa Kosova, isključujući svaku mogućnost za pregovore. Odbor Sajma knjiga je ipak pokušao da urazumi predstavnike Vulinove kancelarije, nakon čega je došlo do “podele teritorije” ovog glomaznog štanda na dva dela: jedan je ostao u Hali 4, dok je drugi postavljen u hali specijalizovanoj za sajamske programe. Međutim, dok su sve ostale programske sale ostale zatvorene, ova sala/štand je po nalogu “odozgo” morala da ostane bez zidova, kako bi svaki prolaznik mogao da vidi kako se Srbija bori za Kosovo, pre svega pesmom i igrom, po ugledu na nastupe Miloševićevih simpatizera na mostovima tokom bombardovanja 1999.
Ovo je zemlja za nas
Ovo dvojstvo, odnosno pojavljivanje parastrukture u vidu Kancelarije za KiM, jasno su markirali i mediji koji su izveštavali sa otvaranje 57. Sajma knjiga. Naime, Kancelarija za KiM ignorisala je zvanično otvaranje i potrudila se da na sopstvenoj “teritoriji” organizuje svoje otvaranje, jer to što u imaginaciji političkih elita Srbije figurira kao Kosovo i Metohija nadilazi zakon, norme, institucije, a kako to otkriva “Insajder” (B92), i regularne finansijske tokove. Naročito je bilo važno pojavljivanje ministra kulture Bratislava Petkovića koji je, budući da nije bio predviđen programskom šemom otvaranja Sajma knjiga, svoju pažnju posvetio para-sajmu, tj. Vulinovom štandu za KiM. On je tom prilikom izjavio da na Kosovu ima značajnih srpskih pisaca i pesnika i da će njegovo ministarstvo “učiniti sve kako bi pomoglo pisce sa Kosova”. Uz zloupotrebu dečjeg hora koji je pevao “Ovo je zemlja za nas” od Ekatarine Velike (prvi je ovu pesmu u policijske i rodoljubive svrhe upotrebio pozorišni režiser Kokan Mladenović), aludirajući na Kosovo, Vulin je manifestovao državnu predanost opstrukciji rešavanja kosovskog problema, što se u proteklim godinama moglo videti pre svega u pravljenju barikada od balvana, peska i betona na graničnim prelazima Jarinje i Brnjak.
Istovremeno, na štandu za KiM okupljeno je 45 izdavača, privremeno izmeštenih sa Kosova, koji su, prema pisanju “Večernjih novosti”, izložili preko hiljadu novih izdanja. Zanimljivo bi bilo ispitati iz kog budžeta se finansira ovo izdavaštvo, kao i šta se događa sa tom produkcijom nakon objavljivanja, budući da knjižara na severu Kosova gotovo da i nema (izuzev u Kosovskoj Mitrovici). Takođe, trebalo bi videti da li to uopšte stiže u neke biblioteke ili naprosto predstavlja deo državne kampanje za očuvanje “teritorijalnog integriteta”, makar i po visoku dnevnu cenu potrošnje od 650.000 eura, koliko Srbiju, prema nalazima “Insajdera”, košta takva vrsta “rešavanja kosovskog problema”.
Medijski sponzor Vulinovog para-sajma knjiga je njegov matični list “Pečat”, glasilo finansirano fondovima miloševićevske elite na čijem vrhu stoji Milorad Vučelić, glavni urednik ovog lista. Da bi ideološka i politička veza sa ovim rezervoarom mračne prošlosti bila još izraženija, za urednika programa na Vulinovom para-sajmu postavljen je pečatovac Aleksandar Dunđerin, patriota u umetnosti i kulturi na način ministra Petkovića. Stoga je i program napravljen u skladu sa osnovnim zahtevom koji je novi ministar kulture izrekao samo nekoliko dana pre svog imenovanja na ovu visoku funkciju: “Umetnost mora biti patriotska!” Ključne reči ovog programa su zavičajnost i božuri, a oblici prezentacije nastupi nezaobilaznih KUD-ova. Takođe, ako se pažljivije pogleda program Dunđerina i Vulina, mogle bi se otkriti i nove filozofske kategorije oličene u poverenicima kosovske misli. Ovo bi valjda trebalo shvatiti kao nastavak tradicije filozofiranja kosovske škole (ali samo srpskog dela), koja je svoje blistave trenutke imala tokom osamdesetih i devedesetih godina, počev od “Ne sme niko da vas bije” do “Čestitam vam (Kumanovski) mir”.
Sedeljka na nožu
Nakon nekoliko epizoda serijala “Insajder”, čime su zloupotrebe odbrane Kosova konačno iznesene na svetlo dana, “Pečat” je doživeo pravu eksploziju govora mržnje. Ovaj diskurs je pre svega okrenut ka kući B92 i novinarki “Insajdera” Brankici Stanković, koja poslednjih godina više ne može da se kreće slobodno zbog pretnji koje su joj upućivali navijači. Sada je “Pečat” krenuo u rat protiv “ustaške” televizije iznoseći svoju istinu o “najsrpskijim opštinama” (sever Kosova) čiji je “supstrat” ugrožen istraživanjima novinara. Deo te atmosfere preneo se i na Vulinov program, a reč je o čuvanju, afirmisanju i odbrani tog “supstrata” koji se artikuliše u knjigama promovisanih autora, poput “Oaze bezumlja” Milice Radović, “Sedeljke na nožu” Nikole M. Gigića ili drame “Žica” proslavljene autorke Milene Marković. Da stvar ne ostane bez evropskog konteksta pobrinuo se i Peter Handke, koji bolje od svih evropskih pisaca razume tradiciju “kosovske misli” i vešto je koristi za kreiranje imidža poslednjeg evropskog buntovnika. Nedostaju samo Ljubiša Ristić i Mirjana Marković koji bi se savršeno uklopili u program ovog para-sajma, bilo da je u pitanju pozorišna izvedba ili teorijska nadgradnja, ruža ili božur, svejedno.
Bilo kako bilo, ovo je početak naprednjačke razgradnje gradskih institucija i kulturnih manifestacija u Beogradu. Ono pravo tek dolazi.