Amerika by day
Semezdin Mehmedinović: Autoportret s torbom (Fraktura, 2012)
Ilustrovane dnevničke beleške o svakodnevici, zbirka usputnih portreta nepoznatih ljudi (i ponekog poznanika), rukovet teskobnih američkih snova – to je, u najkraćem, nova knjiga Semezdina Mehmedinovića (1960., Kiseljak pored Tuzle).
Naslovna analogija sa slikarstvom je dvojako opravdana: gotovo svako od poglavlja praćeno je autorovim crtežom a jedan od njih je stvarni autoportret. Poglavlja su kratka, pretežno na jednoj stranici, crteži su većinom crno-beli i ovlašni, poput krokija. Autoportret je kolorisan, deluje kao da je rađen u akvarel tehnici. Autor je sebe naslikao s leđa, u istom je položaju i na fotografiji u praznom stanu pred useljenjem, 17. po redu otkako je 1996. došao u Ameriku. Njegovo lice će se javiti tek na bolničkom autoportretu sa laptopom.
Želja za crtanjem kod autora javila se posle doživljenog infarkta. Lice je ploha na kojoj se ispoljava ličnost, crtež lovi izraze i emocije kao u brzom snimku, zamenjujući upotrebu foto-aparata. Da biste fotografisali neznanca, potrebna vam je njegova saglasnost. A ljudi štite svoju privatnost i “žive u strahu od pogleda nepoznate osobe”. Crtež je produžetak pogleda i izraz nelagode zbog nemogućnosti posvećenog posmatranja koje neće izazvati zazor ili protest. Torba je organski produžetak tela, njegova okrepa i zaštita; torba nosi lekove i beležnicu. Crtež, praćen ruko-pisanjem, povratak je tehnologiji analognog, to je kontakt sa vlastitim telom kao jedinim bedemom realnog.
Predočavajući svoju američku svakodnevicu, Mehmedinović bira naoko obične prizore koji u sebi kriju klicu mikro-devijacije: poslovno odeven čovek na aveniji Njujork raširenih ruku razgovara sa sobom, violinistkinja u atletskoj majci svira na krovu zgrade, čovek u uredu primiče fotelju do prozora da bi posmatrao sneg… U inventar svakodnevice vredan pomena spadaju i majstor za tetovaže iz Urugvaja, taksista iz Pakistana ili Indije, majstor za frižidere iz Čilea, rasejani zubar Lorenco koji bi želeo da bude stolar, kao i poznanici, urednik časopisa “Massachusetts Review” ili Išmail, reditelj kratkog metra.
Posebno bliske osobe označene su inicijalima, poneko i imenom. U neznancima autor prepoznaje dvojnike Sartra, Džojsa, Orsona Velsa, a poznati umetnici postaju protagonisti njegovih snova. Snovi koji su još u realizmu 19. veka predstavljali iskorak u fantastiku zbog svoje nepredvidljive i iščašene logike, kao transparentan i nedešifrovan onirički sadržaj kod Mehmedinovića predstavljaju iskorak u priču. Ponekad i svakodnevica liči na priču: autorova prijateljica posle 30 godina saznaje da ima brata, neki Kinez na ulici gleda uvis što prolaznike i autora tera da neuspešno prate njegov pogled ne bi li otkrili šta je zaokupilo njegovu pažnju, rezidencijalni boravak u Teksasu pun je neočekivanih koincidencija…
Cilj knjige “Autoportret s torbom” nije da nas obavesti šta se autoru događa, da obznani njegovu obnovljenu crtačku veštinu niti da autentičnost uočenog bude povod za refleksiju ili poetski intoniran zapis. Reč je o osobenoj hronografiji, intimnom fiksiranju trenutka koji oslikava neprimetnu evoluciju posmatrača. Hibridna proza, nesumnjivo, ali ne zato što meša činjenice i izmišljaje, već crtež i tekst, svedočanstvo trenutka i snimak efemernog. To je tekst nad kojim stalno lebdi dilema o svrsi zapisivanja, šta mu je cilj i ko mu je adresat. Proza bez velikih pretenzija, za prijatelje i znatiželjnike, proza o tuđini koja je postala trajno utočište.