Bluz skalpelom

Daša Drndić: Belladonna (Fraktura, 2012)

U svom novom romanu Daša Drndić je preko autobiografije prebacila pelerinu fikcije, zadržavši složenu konstrukciju patentiranu u prethodnim knjigama. Za razliku od “Aprila u Berlinu”, ovde je narator muškarac, Andreas Ban, penzionisani profesor Univerziteta, ali i štiftung pisac, pripovedno senzitivan za evokaciju nacističkih zločina i voljan da kaštiguje javni zaborav koji je prekrio onovremeni entuzijazam kolaboracije i odgovornost suživota sa zlom.

I u “Belladonni” pripovest je fragmentarna i kolažna, pozajmljen je glas i vraćeno je ime umorenim bezimenim žrtvama, koje su svoje mesto našle u spiskovima pobijenih, zasebno štampanim i priloženim u džepovima na obe unutrašnje strane korica. Još jednom su prizvani srodni intelektualni duhovi sa čijim dramatizovanim citatima se vodi dijalog, fotografije i notni zapisi filuju tekst, mada je njihov broj sada redukovan, evocirana prošlost uobličena je u zasebne mikro povesti (o stradanju Jevreja u Šapcu ili progonu Nemaca iz Holandije posle Drugog svetskog rata). Savremenost teče u polemičkim etidama, anamnetičkim beleškama o vlastitom telu koje podleže i opire se bolestima (korporativna samoanaliza) i putopisnim crticama koje se opet pretaču u dnevnik susreta i reminiscenciju paradigmatskih biografija i kolektivnog nasilja.

Sve novije knjige Daše Drndić rabe enciklopedijski model romana koji istražuje i rearanžira fakciju i permanentno su angažovane u polemičkom otporu prema analitičkom konformizmu, zaboravu i reviziji istorije. Otuda, njene knjige nikada nisu “samo” romani, plod “čiste” imaginacije, a nisu ni postmoderna ars combinatoria; ponajmanje su istoriografska mistifikacija i hedonizam intertekstualnosti. Zanimljivo, “Belladonna” počinje odlukom naratora o nesjećanju, odnosno navođenjem primera kada su ilegalni imigranti i duševno bolesnici sebi zašivali usta u znak protesta protiv postupaka vlasti. Početak i dokumentarne crtice o suicidu starijih ili očajnih osoba, nagoveštavaju da roman treba čitati kao naratorovo odricanje od života i brisanje biografskog sećanja, čije je materijalne ostatke narator brižljivo klasifikovao u fascikle i pripremio za otpad. Ali, narator je osuđen ne samo na sećanje o svom prethodnom životu koje ga snažno obuzima u Beogradu u koji dolazi posle dvadesetogodišnjeg prinudnog egzila, nego i na proizvodnju novog sećanja, na koju ga nagoni njegova spisateljska profesija i demon čeprkanja po kolektivno potisnutom.

Ispod kolažnog mnoštva “Belladonna” počiva na tri tematska stuba. Tu je kritika sveučilišnog obrazovanja, birokratskih igrokaza kolegijalne komunikacije i autokastracije intelektualne elite koja je kantovsko nasleđe “javne upotrebe uma” zamenila jalovim akademskim karijerizmom. Tu su i odnos tela i bolesti, ispunjen ponižavajućim medicinskim tretmanom kancera i katarakte i malodušnim suicidalnim porivima, te balast nacizma, čiji zloduh ni danas nije upokojen.

“Belladonnu” čine zapravo tri romana na silu ugurana u opnu iste povesti. Neslivenu heterogenost podupire niz kraćih biografija i zamena pripovedača kada na kraju romana o nestanku Andreasa Bana izveštaj podnosi njegov sin Leo. Kao da je autorka poklekla pred primedbama da “ne piše književnost”, pa je svoju mnemografsku “montažu atrakcije” nepotrebno fikcionalizovala. Time smo dobili polovični rimejk “Sonnenscheina” i “Aprila u Berlinu”: knjigu impresivnih poglavlja i stila, ali nejasne ideje i preopterećene kompozicije.